Sasvim realan intervju: Milomir Marić

Stara je istina da pravom novinaru, novinaru od formata nije potrebno da juri priču, nego mu prava priča sama dođe, učini čuk čuk na prozor, rastvori mantil a ispod njega sami halter i podvezica, sise ko medicinke, pa začkilji onako ispod oka, žmigne dvaput i čini JA DOŠLA DA ME RAZAPUTIŠ, o Bože sačuvaj, ovo mi je za magazin Strast, tu honorarno pišem, Sloba Stanković bolje plaća od ove sirotinje krezube studentske, a imam i priliku da jebem Eržiku iz Kanjiže, šta, kao vi nikad niste jebali brkate babe u plasteniku. E, pošto ja nisam jedan od tih nego idem po pijaci i pitam babe za cenu luka i krompira, ono DOMAĆINE JEL RODNA GODINA – IMA IMA SVEGA, OBEZBEDIO NAM VUČIĆ KIŠU I SREĆNU STAROST A EVO I JA SAM JUTROS PROHODAO – PROSTI MANUELNI RADNIČE KAKO SE BORITE SA ŽIVOTNIM NEDAĆAMA? – ZARADI SE NEKA CRKAVICA OD ZAVIJANJA ŠRAFOVA U MATICU I OBRNUTO AL TO NIJE DOVOLJNO, NAROD ZA OSNOVNO NEMA, TAČNO ĆU DA IZVRŠIM SAMOUBISTVO ILI VRUĆU SINDIKALNU JESEN – dakle, pošto sam od tih prašinara i glibotinje, rešio sam da se potrudim i da u svoj bogati CV-u u kojem ima intervjua sa takvim veličinama kao što su Karađorđe, Jane Kačar, Tito i Alen Muković što peva „na srcu kva-a-a-ar“, dodam i čoveka koji određuje šta je interesantno danas i koja pička će da zine preko celog ekrana u prajmtajmu na nacionalnoj frekvenciji. Naravno, reč je o Milomiru Mariću, Isusu srpske televizije, mitropolitu šou biznisa, duhovnom arhipastiru Žarkova i sve Čukarice.

Sa gospodinom Marićem sam se sreo u jedinstvenom ambijentu kakav može da pruži isključivo sami kraj Bulevara Revolucije, onaj sa pretenzijama na Vinču: kafančina „Radio Moskva“ u svom šarmantnom nazivu lučila je saft prvih godina Hladnog rata, Staljinove slike nije bilo na zidu ali se nekako podrazumevala, prisutni domoroci su uz manastirku istraživali vratolomne jame međunarodne geopolitike i sve je ukazivalo da bi se u ovom leglu tajnih znanja i zavera odnekud mogao pojaviti legendarni Džejms Bond, tajni agent nula nula-

– Nula jedanaest, suprotno uvreženim mišljenima, to je Ian Fleming tako ubacio po direktnom nalogu britanske kraljice da bi se sakrilo stvarno poreklo Džejmsa Bonda koji je bio Srbin iz Čibutkovice Jovica Tutnjević zvani Grof, dakle agent MI6 pod rednim brojem 011, a pritom i dvostruki agent UDBe, KGB i militantnog krila Kola srpskih sestara, bio svetski čovek, elegantan, znao jezike PER-FEK-TNO, engleski, francuski, ruski, svahili, jidiš, španski, ciganski, imo svoj sto u restoranu čuvenog hotela Persiflaž u Parizu, sa Sartrom i Aznavurom bio na prst u dupe, Miteran mu pripaljivao cigaretu i duvao mu perut sa kragne a Grof bi ga roditeljski potapšao po obrazu i rekao „mon šer kaboš, mon pti bonbon“. Sve je ovo meni reko Stane Dolanc jednom kad smo išli da beremo pečurke.

– Nula jedanaest, da li je to neka uspomena na rodnu zemlju ili…?

– Ma jok, prvih deset bilo rezervisano za njihove ljude, uvek je na Zapadu postojao taj neki potcenjivački odnos prema čoveku i Srbinu, čovek sa ovih prostora je uvek bio dezavuisan i pored svih svojih sposobnosti, dosta je da kažem da je broj 010 držao neki Tomas „Lokomotiva“, evo to mi je rekao Arkan baš letos, i tako taj Grof – tako su ga zvali jer je bio gospodstven i elegantan –bio je veliki prijatelj sa čuvenim pariskim semenkarom Pampurijeom, legendom bulevara grada svetlosti, kasnije je taj Pampurije dovođen u vezu sa ubistvom Vuka Draškovića, ali je prava istina da su Draškovića ubili ljudi iz podzemlja koje je angažovala savezna UDBA u zamenu za sitne usluge, kao npr. da provozaju Lambordžini Slavijom u supotnom smeru, da slave slavu i tako to, ja sve to znam jer je meni to pričao Milovan Đilas na slavi.

– Ali Vuk Drašković je živ?

– Ako tako naivno posmatrate stvari iz perspektive običnog čoveka onda je to tačno, ali pošto ja svako jutro doručkujem sa najmoćnijim ljudima balkanskog podzemlja, a na pauzi se čujem sa Putinom – ja biram da poverujem uglednom pariskom semenkaru. Uostalom, moji poznanici iz Lenglija mi stalno šalju na viber neke stikere, ruže neke, poljupce i mačiće neke slatke što se preturaju i pokazuju dupe, Bože sačuvaj, strepe od mene pa čisto da ih ne izgubim iz vida jer sam detaljno upoznat kako funkcioniše HAARP i znam im šifru od vajfaja, sve je to kod mene u stanu među knjigama, imam zaštitu naše policije i bezbednosnih službi, ali svakako najviše dugujem vitezovima našeg asfalta koji su momci brzi i na svoju ruku, ali znaju za poštovanje, naročito prema nekom ko zna sve njihove tajne kombinacije, a koje mu je u najvećem poverenju ispričao Minimaks.

– Kad ste već pomenuli knjige, bije vas glas da ste načitani?

– Da, strahovito puno čitam, imam u stanu nekih petsto pedeset hiljada knjiga pa i nemam mnogo mesta za sve njih, držim knjige na podu, u đakuziju, u špajzu, u plakaru, u policama, pa sam izbacio televizor da bih imao mesta za knjige, realno koji će mi kurac televizor, i tako, čitam sve, enciklopedije, kuvare, popularnu psihologiju, erotske romane, zbornike sa skupova Krajišnika, slikovnice, romane moje žene, romane Dobrice Ćosića, uputstva za belu tehniku, a kad pročitam sve, onda napišem knjigu, pa uzmem da čitam i nju. Evo sad sam pročitao „Uzgoj prasadi u pčinjskom okrugu“, vrlo uzbudljivo štivo, čita se u jednom dahu, ja sam to pročitao jutros na WC šolji dok sam pio kafu, inače tako radim, pijem kafu i serem u isto vreme, kažu da je to odlika velikih ljudi, a ja pouzdano znam iz poverljivih izvora da su tako radili Napoleon, Slobodan Milošević i đeneral Nedić koji je bio tragična ličnost, sve je meni to rekao Boris Malagurski, na uvo, stenjući.

– Izbacili ste televizor, ne gledate televiziju?

– Pa vidite i sami da na televiziji nema ništa interesantno, ja najviše volim da pogledam neki dobar kviz ili neku emisiju sa životinjama, fascinira me taj neki živi svet, ono, zebra pije vodu pa dođe vuk pa je pojede, sve joj onu utrobu razbaca sa granja onog da visi, pa onda dođe lisica da jede a vuk je naguzi, i onda ona gladna, a tu onaj gavran što drži sir u kljunu pa ga lisica nadmudri da progovori pa mu ispadne onaj sir. To ja volim da pogledam, nema više toga na televiziji, ali ja imam ključ od Redakcije obrazovnog programa RTS, tajno mi ga je dostavila Donka Špiček, maskirana u činiju sa pomorandžama.

– Ipak, vi ste sada glavni i odgovorni urednik jedne nacionalne televizije i verovatno jedini na svetu znate kako izgleda Peconi. Zar ne možete da utičete da se više pušta obrazovni program i taj neki Novogodišnji koncert Bečke filharmonije? I dečaci isto?

– Pa znate šta, kao što i vaš cenjeni magazin ističe, NAROD JE DEBILI, kome bre ja to da puštam, ovo je teško vreme za intelektualca na položaju, ja nekako gledam da olakšam ovom narodu ovo krizno vreme, a nema boljeg načina za to nego kad mu preko celog ekrana vivax plazme seva razjebana pizduljaga. Znate, ja sam čovek intelektualac, mnogo sam čitao, a genijalnost mi je priznao čak i šahovski velemajstor Bobi Fišer još kad sam ga štekovao u vikendici u Buljaricama, i ja gledam da televizijski program približim narodu koji ga gleda a ne sebi, jer ja samo čitam, udžbenike, Mikijev Zabavnik i sve živo, znači program treba da bude: pesme, šala, gola pička, ali da bi to bilo gledano, tu mora da se pogodi ona posebna nota, znate, da sve bude onako pomalo socijalno, kao Danijel Đukić recimo, jer narod će pre da se saživi kad vidi neku muku nego kad vidi ulickano i upeglano, e zato mi svoj program snimamo VHS kamerama, a za rijaliti programe biramo one jeftinije kurve, znači ne baš neka železnička stanica, ali ono, neka koja će da da prkno za jeger.

– Dobro, nego recite, jeste li poznavali Slobodana Miloševića?

– Kako?

– Izvinite?

– Recite, jeste li poznavali Slobodana Miloševića?

– Ne, bio sam klinac kad je umro, uostalom ja vas pit-

– Meni je Neša Galija rekao da ste vi i Milošević bili nerazdvojni i da vas je upoznala Neda Ukraden recite nam nešto o tome.

– Pa to je bilo sasvim slučajno, više smo sarađ-

– Priča se da je to bilo one godine kad je Mirko Marjanović jebo čistačicu u Belom dvoru, pa je Jovica Stanišić to zataškao.

– Šta bre-

– A studenti pisali grafite: SLOBO JEBEŠ LI TI NEŠTO OSIM NAS (okret od sagovornika, sarkastičan kez, smeh i aplauz iz publike, u donjem desnom uglu piše ĆIRILICA)

– Ali-

– Hvala vam puno.

– SAMO JOŠ OĆU DA KAŽEM-

– To je bilo sve za večeras, slede Parovi, a vi sutra možete pogledati „Goli život“ sa poslednjim vitezom surduličkog asfalta, Novicom Tončevim. Prijatno!