Da li internet meme može da sruši Vučića?

Kad jedno društvo potroši sve načine uz pomoću kojih može da utiče na promenu vlasti uključujući samoraspadanje svakog potencijalnog opozicionog političara (za kog se ispostavi da je jaje) i dugogodišnje traćenje energije građanstva i letargiju u pogledu ponovnog revolucionarnog momenta, a i pokoji atom nade u par (još uvek) neukaljanih ljudi ne može biti dovoljan jer vlast siluje sve protivnike uz pomoć manipulacije svih instrumenata koji su im dostupni, preostaje samo jedan ludački potez – memetika. Raširiti što brže virus do što više ljudi koji su protivnici režima, neodlučni i apstinenti i eto rešenja. Možda.

Meme kao nosilac jedinice kulture aka informacije nije fenomen baš tako novog datuma, tačnije kao pojam postoji preko pedeset godina i ideja je vodećeg evolutivnog biologa Ričarda Dokinsa. Međutim, tek posle internet ekspanzije širih razmera, ponovo se vraća u širu upotrebu koju svi prihvataju kao izuzetno jednostavan šablon a opet tako svrsishodan i zabavan. Analogno širenju virusa, viralni internet trendovi (mimovi, memi, memare, smiješni gifovi sa mačkama koje upadaju u blender ili kako god vam volja da izgovorite) se šire brzo i imaju snažan uticaj na ogroman broj korisnika interneta ali čak i izlaze izvan njegovog okvira. Moglo bi se reći da je reklama nešto slično ali ona ima ulogu da posredno ulazi u um konzumenta dok je meme stand alone sadržaj i kao takav neuporedivo snažniji i efektivniji jer direktno komunicira sa svakim ponaosob i ujedno kreira okruženje u kom se svi konzumenti datog mema lako kapiraju sa ostalima.

E sad kako naći povezanost između raspale političke scene u Srbiji i internet fenomena, pogotovo ako se ima u vidu da smo (ne svi nažalost) preležali bolest zvanu distorzija realnosti u mikrokosmosu koja inficira mozak pacijenta umećući mu ideju da recimo on i njegovo okruženje sa tvitera nose revolucionarnu snagu Maksimilijana Robespjera? Dakle, uobičajeni „mogli-bismo-ako-baš-baš-kiše-ne-bude-da-odradimo-neki-ivent“ internet aktivizam je ok dopunska aktivnost ali neće u skorije vreme postati regrutni centar aktiviranja kritične mase. U prevodu, za nešto više od nedavimobeogradolikih akcija je potrebno da virus bude takav da nema dvoumljenja, nego brate, to je to, druga opcija me ne zanima.

Da li je Luka Maksimović (u daljem tekstu LJPB) to? Nemam pojma. Niti iko to može da zna jer memetika je crni labud; to su stvari koje ne podležu datom opsegu rešivih jednačina, dakle totalna stohastika i nelinearnost. Ne dajte da vas zavaraju nadobudni politički analitičari (ne mislim samo na dežurnog Vučićevog dežmekastog brabonjka Anđelkovića neg i na sve ostale), njihova moć, što bi Gandalf i Sivi i Beli rekao, tu prestaje. Meme „političar“ je klizava varijabla i sve što bilo koji analitičar pokuša da „izanalizira“ vredi koliko i ispredkafanska pijana filozofija, što će reći „mož da pogodi ali će verovatnije skroz da omaši.“

U principu, najbolji dokaz za to su istraživanja javnog mnjenja i kladionice koje su trenutno u gadnom problemu. Više pažnje bi trebalo posvetiti kladionicama jer njihova greška može skupo da ih košta dok istraživačke kuće zabole i za ono malo reputacije, oni pre svega rade naručene ankete a i to uglavnom telefonom, golubom pismonošom i dimnim signalima. Uostalom, Mocart par puta dnevno diže granicu na LJPB i on je od nepostojećeg za dva dana stigao do 4,25 posto (pritom je kvota na više samo 1,55 što znači da ljudi glasaju ko blesavi) što je na prognoziranu izlaznost od 57,5 posto (a to je za prvi krug republičkih izbora mašala) preko sto šezdeset hiljada glasova. Najnoviji apdejt: granica je 5,1%. Ono što jebe i vlast i opoziciju i analitičare je ko spada u tih sto šezdeset hiljada. Da li su to nečiji oteti glasovi, oni što se uvek dvoume ili ogromna baza apstinenata što je ponajverovatnija opcija, a po vlast i najopasnija. I da li ona može da se umnoži? Da opet ponovim – nemam pojma. Možda sve ostane na ovih nekoliko posto, možda ovo prođe kao i svako internet čudo a možda baš doživi krešendo drugog aprila i jebemliga, možda neobični tip sa punđom i vunenim čarapama zabode ludačkih recimo desetak posto što bi bila samo takva šamarčina svakom ko se „ozbiljno“ bavi politikom.

Iako lično nemam skoro pa nikakvu naklonost prema LJPB i ovakvom načinu političke subverzivnosti, svakako bi mi bio draži njegov dobar nego loš rezultat jer bi dobar značio ono jebeno zrno nade na koje se pojedini ovde još (mada nekad baš ne znam iz kog razloga) ložimo. Ne u smislu da lik na konju (koji se kao Tajvinov posere na dverima) ušeta u Predsedništvo na inauguraciju već da inficira masu i da se stvori neka ludačka izlaznost a u slučaju da Sociopata zaista bude na samo 45 u prvom…

Još jedna značajna prednost memetičkog izbornog kandidata LJPB je što njegove poruke rade na frekvencijama koje pogađaju mnogo širi opseg kod prijemnika. Od specifičnog načina izražavanja preko navijačkih slogana on razbija klišeizirane, smaračke, bezlične, politikantske, proračunate, govnarske slogane sa nula informacija. Koliko juče je počeo maksimalno da rabi izraz sirotinja, taj dobropoznati popišani internet entitet u kom se svako ponekad pronađe jer makar bio i solidno situiran, siromašan je u odnosu na vrhušku iz septičke jame. Zapravo, oko LJPB je stvoren čitav memepleks svet, jedan religiozni šablon koji se širi i ima alate da drži masu na okupu. A možda čak i bolje od toga jer i današnjoj religiji je neophodna reklama a za LJPB misionari rade pro bono jer se na kraju veoma lako poistovećuju sa onim što on ovaploćuje kao meme.

Još dve nedelje i kusur je ostalo do izbora. Izađite i glasajte za nekog ili protiv nekog drugog, pa makar se pretvarali da vaš glas nešto znači. SAMO JAKO BELO! SAMO BELE LAJNE, NIKAD BELI LISTIĆI!