Novi predsednik Republike Srbije je Skoplje
Kroz skramu od krmelja, naduvene mi oči od spavanja su jutros napadnute vešću da je Gospodbog lično naložio da današnjoj predsedničkoj inauguraciji prisustvuju i svi rimski imperatori rođeni na teritoriji njegovog današnjeg apsolutnog vlasništva. Kako su pomenuti odavno počivši, sedamnaest bisti na čelu sa Konstantinom će u formi bisti napraviti špalir i pozdraviti novog srpskog gospodara prostora, vremena i materije. Kad god pomisliš, jebote ovaj Vučić je neopevano lud, bukvalno ne može biti luđi od ovog on iznenadi, podigne ponovo granicu ludila na novi nivo. Danas je rešio da postane čitav jedan grad. Skoplje. Grad koji kao i on ima epohalnu krizu identiteta i u poslednje vreme izaziva nešto između nekontrolisanog smeha i otkačene vilice koja aterira na asfalt. Za neupućene, čelno mesto za arhitektonsku regulaciju glavnog grada Makedonije su preuzeli hakeri; Skoplje je emulirano na računar i zli čarobnjak igrajući Simcity može da radi šta god poželi. Recimo da istripuje stanovništo da duh Aleksandra Makedonskog svake večeri, dok narod spije, protrči na Bukefalu ulicama Skoplja, onda se obojica napiju vode iz fontane i potom pretvore u postojani materijal spomenika i preko dana čuvaju građane dok fontana svetluca i svira. (Hm, fontana koja svetluca i svira, to je jako poznato al se ne mogu setiti gde sam je skoro video.)
Elem, da batalimo nesrećno Skoplje, analogija je očigledna. Skoplje pere biografiju, Vučić takođe pere biografiju. Skoplje bi želelo da ima kul istoriju, Vučić bi želeo da ima kul istoriju pa bivanje Šešeljevim potrčkom zaboravlja. Skoplje puca od megalomanštine i kiti se istorijom koja mu ne pripada, Vučić eksplodira u bljesku supernove od količine egomanijaštva i bukvalno siluje istorijske fakte bez trunke srama. Čini se da je Tita prepišao za par godina jer nakon ovih imperatora bi bilo čudno da svoje performanse meri i dalje sa njim. Uostalom, uporedio je svoje predsednikopostavljenje sa Maršalovim pogrebom i tako simbolički u svojoj glavi pretekao Broza po bitnosti i zacementirao ga u arhiviranim dokumentima. Uskoro će se kilometri puta računati sa „najviše od Justinijana“, broj gradilišta sa „od Karla Velikog nije izgrađeno ovoliko prelepih stakleno-betonskih solitera od 25 spratova“ a rast BDP-a sa „opaaaa, najveći nam je još otkad su izmišljeni arapski brojevi“. Nije da će neko sumnjati u tačnost iskaza a i oni koji to učine samo će laprdati u prazno jer se predsednikova ne poriče. Uzgred budi rečeno, kad već pomenuh ove vladare, možda se danas na inauguraciju ušunja Dioklecijan (Hrvat!) pa priupita Vučiča đe mu vodovod i kanalizacija u dobrom delu Beograda jer Dioklecijan je mudra glava bio, on je akvadukte stvorio još pre jedno osamnaest vekova.
Piše naš veliki književni kritičar (našiji nego Konstantin) Bogdan Popović u svom eseju „O vaspitanju ukusa“ kako je ukus kao estetsko svojstvo nešto što se trenira, bolje reći vaspita. Isto onako kao što dete vaspitavaš da je lepo reći molim i hvala a opasno gurati viljušku u struju. Strpljivo, predano i posvećeno. Iako on apostrofira književni ukus, zasigurno se priča može ekstrapolirati na ukus generalno. Skoplje i Vučić ne da nisu dovršili osmoljetku vaspitanja ukusa već su zaglavljeni negde na onom testu između predškolskog i upisa u školu gde stručni tim procenjuje da li dete ispunjava kriterijume da pređe sa igranja u pesku na obavezno pisanje slova i brojeva. Skopljanaca mi je samo žao, one groteske se na kraju mogu i srušiti ali problem Vučićeve erotske senzacije prema svemu ogavnom, nakaradnom i maksimalno prenaglašenom me afektuje od onih ranojutarnjih krmelja do bale na jastuku sa prvim snom. Ono ne direktno, na svu sreću, ali indirektno itekako. Ko ne veruje nek pokuša danas da ne potroši manje od tri sata na putovanje s Novog Beograda do Crvenog Krsta recimo. Na gradski prevoz delimično može da zaboravi jer su oni kvalitetniji primerci buseva ustupljeni armiji botova koja će se ponovo sliti u prestonicu da uz pojačan sendvič, hladan napitak i starndardnog papirnog crvendaća aplaudira prvom Gospodubogu Srbije.
Inauguracija će da blješti, kodeks ponašanja je strog, nema cmakanja Vučića, nema viceva, nema bikinija, nema pucanja iz kalaša (sasvim je jasno da ovo mora većini gostiju da se više puta naglasi jer Vučić nikad ne smetne sa uma kakvim je sve dupeglavim besprizornicima šef), ali zato ima mnogo svega kao na Kusturičinom setu na snimanju filma. Ili u gastarbajterskom dvorištu u selu kraj Požarevca. Dotle je dosegla Vučićeva prefinjenost za lepo. Nek ceo svet vidi moć jednog čoveka i njegovu izvanuniverzumsku želju da pokaže sopstvenu grandioznost. Bajke su odavno postale nedovoljno adekvatan materijal da metaforički opišu raznolikost manifestacija čovekovih psiholoških kompleksa. Kralj Mida pokolenjima neće biti interesantan, a carevo novo odelo je već sad vanila pored bataljona f dijagnoza koji krase čelna mesta ljudi što vuku niti svetskog ustrojstva. Kad jednog dana neko pobegne sa Zemlje u galaktičku pičku materinu, nek ponese sa sobom i bajku o vladaru dovoljno ludom da naruči šest hiljada kilograma mesa za pet hiljada zvanica sa dignutim čašama.
