Milošević je bio debilčina

Pre neko veče zove Soroš sa fiksnog, kaže ne može da spava, prevrće se, čas mu vruće čas ladno, smeta mu jorgan, guši ga, nije kaže normalno ovo vreme da bude u plusu, jeste reko pobiše ovaj narod, sve nas haarp potrova, kaže jeste evo i mene stiglo al to sam uključio onomad samo da istrebim Srbe pa vala mogu malo i da otrpim, nego nisam za to zvao. Zovem kaže jer se davno nisam posvetio omiljenom hobiju a to je zatiranje Srpstva i pravoslavlja, zapravo to mi je više profesija, kad pogledaš je sve svoje milijarde trošim na to, obrćem pare samo da bih mogao da napakostim Srbiji, šta ćeš, neko voli da gricka nokte sve do koske da izgrize, neko voli da miriše onaj sir između nožnih prstiju, a meni brate ništa slađe nema nego kad vidim preko satelita onog špijunskog da nejač i čeljad pate, pustimo ja i Dragica na plazmi pa gledamo po ceo dan. Nego vidim da narod u poslednje vreme nije onako lobotomizovan kao pre, vraća se starim vrednostima, razvio rezistenciju na otrove iz kemtrejlsa i vakcina, aj što su birali ove nije problem, to videlo da nema leba od srbijanja pa bi sad da se prišljamči al držim ja to na distanci ko kučiće, nego što se među omladinom ponovo hvali i uzdiže moj najveći neprijatelj, simbol slobodarstva heroj Slobodan Milošević, najlepši i najkuratiji vođa slobodnog sveta koji je odbranio svoju Otadžbinu. E pa računam nešto plaćam vas, pa ajte vidite da mi to sredite malo, ono poserite se malo po njemu i tako to, vidite pa mi završite to majke ti.

Rečeno – učinjeno, gospodin Džordž je možda mnogo toga, ali svakako nije jedno – sirotinja bez para koja te tera da pišeš za entuzijazam i eventualno paštetu od pileće pičke. A pošto volimo pare toliko da smo veru prodali za večeru (tepsiju ribe i to oslića, ne pangasijusa sirotinjskog), nije nam teško da u ovim mučnim vremenima loših imitatora podsetimo sve naše (bivše) čitaoce zašto je Slobo – koji je simpatičan jer je ihaha mrtav – najveće govno od predsednika koje je moglo da zadesi Srbiju i zadesilo ju je a tako joj možda i treba. A govno je zato što je bio nominalno nesposoban, tj. bukvalno NIJEDAN od zadataka koje mu je Ustav nalagao ili one koje je postavio pred sebe nije uspeo da ostvari, te ćemo u tom cilju pomenuti samo par, tek one najosnovnije:

1. EKONOMSKA STABILNOST I BLAGOSTANJE GRAĐANA

Ako ćemo pošteno, jebeš narod koji iz generacije u generaciju prenosi mit o zlatnom dobu Ante Markovića, ono plate iljadu maraka koje ne možeš lako da potrošiš na moru, poserem vam se više i na to more, od Jugoslavije se samo mora sećate, a i to vreme ko da je trajalo sto godina a ne šes meseci – ajde godinu baš u vr glave. A taj mit je mogao da se prenosi (i prenosi se i dan danas) zato jer ONO ŠTO JE USLEDILO ŠOKIRALO JE SVE: u samo tri godine sve je to otišlo u kurac, ljudi su se gurali u redovima za kilo leba i litar zejtina kojih NIJE BILO MOGUĆE NAĆI, država je javno podržavala piramidalne šeme, štednja građana se nosila u džakovima na Kipar, a novčanice su imale devet nula i za njih nisi mogao da kupiš ni lipov kurac. Moguće je da ćeš ti što čitaš samo da zevneš u fazonu „dobro jebiga inflacija sankcije kurac blablabla opet ista priča“ jer jebiga oguglao si i uzimaš sve to zdravo za gotovo, ali probaj sebi da predstaviš što realnije možeš jebenu novčanicu od petsto milijardi zvaničnog novca sopstvene države za koju ne možeš da kupiš NIŠTA, a ona ti je u rukama, to ti je jedna iz svežnja koji si dobio kao platu u preduzeću koje ne proizvodi robu jer nema načina da je izveze, a nema načina jer je zemlja pod sankcijama,a tako je jer su sve ostale zemlje na svetu odlučile da ne žele da truguju sa njom i pitaš se tako držeći je da li te to možda dobri predsednik zajebava kada očekuje da je upotrebiš za robnonovčanu razmenu. A imaš nekoga o kome treba da brineš, ženu, dete, sakatog dedu, majku narkomana, neudatu tetku, kuče Nebojšu i tome slično, i onda lepo kreneš sa crevom u desnoj i flašom u levoj pa opleti po parkingu pod okriljem noći i rafalne paljbe, jer kao što bi prosečan retard sa nostalgijom rekao: „u ono vreme si makar mogo da muvaš nešto“, nesvestan činjenice da u normalnoj zemlji nije normalno da se muva, a kamoli da se time bavi narod u celini.

2. GRAĐANSKA PRAVA I SLOBODE

Eh, srećna vremena, leto devesineke, sa televizora bije Nebojša Popov i „Ipak se okreće“,  iz radija bije Knez – „Ti si kao magija“, a na ulici bije narodna milicija, i to bije domaćinski, sa brkovima i plavom maskirnom uniformom, bila je to prava milicija, i to milicija a ne policija pederska, bije čuvenom „slobodankom“ od metar tvrde gume, bije ljude koji demonstriraju pod vođstvom onih koji će nam se kasnije potuljarski na drugi način usrati u živote, bije ih jer je sasvim prirodno da vlast bije nekoga jer je protiv nje, zato je vlast i mora da se brani, jer vlast je jedan čovek i jednaka je sa državom, a država je ona koja brine o tvojim pravima i slobodama i zato te bije. Jer nemaš ti šta da misliš, ima ko da misli za tebe i da pazi na tebe i da te bije a nije roditelj, nego država koja preuzima tu funkciju, daje ti pomalo da zavaraš glad tek toliko da baš ne umreš jebiga, bije kad je ne slušaš, priča ti bajke o Teslinom tajnom oružju i brzim prugama, i sve to u sred jednog od najvećih sranja koje je sama proizvela. Slobodan je narod nabaždario na „dobro je dok ne biju“ i time se svrstao u dugačku kolonu srpskih vladara koji svoj narod održavaju u slugeranjsko-robovsko-doušničkom grbavljenju siromašnog seljaka što gužva kapu pred kancelarijom.

3. JAVNA BEZBEDNOST I RED I MIR

Pošto se radi o prežvakanoj temi, a i boli nas kurac da određenim ličnostima i ovde pravimo reklamu koje imaju i previše (LINK LEGENDE DEVEDESTIH), dovoljno je da čovek pogleda „Vidimo se u čitulji“, znači ne „Rane“ ni bilo koji film iz tog doba na temu, samo da isključi sve ostalo i pogleda „Čitulju“. Baš ti ljudi, sa baš takvim razmišljanjima i takvim neandertalskim facama, sa sve zaštitom narodne milicije i dobrovoljačkim jedinicama kolekcionara bele tehnike, vladali su tih godina i baš tebi, ni krivom ni dužnom, mogla je da sleti glava jer je neko pomislio da si ga krivo pogledao. „Ali nije to baš tako, to su bili momci sa asfalta sa kodeksom časti ser ser ser kenj kenj kenj ja jesam malo mentalno i uglavnom se obaveštavam o životu iz Kurira i Novosti ali to nije tačno.“ Činjenica da se uopšte priča o tom izmišljenom kodeksu koji su srpski kriminalci poštovali dokaz je da su Milomir Marić i Vanja Bulić nabolje investicije ako želiš da te neko opere, a ako te baš i ne opere onda da oko tebe stvori nekakvu romantičnu misteriju, jesu onako sladunjavi na rečima i bazde na vinjak i vlagu iz podruma, ali rade posao, čuvaju sliku o žestokim momcima koji su svoje rodoljubivo srce pokazali kako na frontu, tako i u zlatarama po Stokholmu i bankama u Parizu, jer kad oni obijaju i pljačkaju, pljačkaju za sve nas. Takoreći, ko mi da smo pljačkali, tako nam je srce puno, jebali su im majku tamo. I vrlo je slatka i zanimljiva činjenica da narodna milicija, u vlasti jednog čoveka i sa širokim ovlašćenjima da bije, privodi i ispituje nije mogla da se izbori sa njima.

4. JEBENI TERITORIJALNI INTEGRITET I NACIONALNI SUVERENITET, RATOVI

OK, komplikovano je da se priča o tome pa i nećemo mnogo da seremo, stoga pod radnom pretpostavkom da je apsolutno svaki potez Slobodana heroja bio opravdan i promišljen, možemo da svedemo sledeći bilans:

Tačke 1, 2 i 3 su predstavljane kao nužne teškoće i iskušenja da bi se postiglo sve ono iz tačke 4. odnosno zaštita teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta, kao i ratovi povedeni u tu svrhu.

Od tri rata (Hrvatska, Bosna, Kosovo), sva tri su izgubljena.

Teritorijalni integritet zemlje trajno i nepovratno narušen prepuštanjem Kosova međunarodnoj upravi, pod kojom je postalo de facto nezavisno.

Crna Gora, drugo oko u glavi, pet godina od referenduma 1992. menja stav o zajedničkoj državi a četrnaest godina kasnije beži iz nje.

Hvala ti Slobo, niko nije znao da pobeđuje kao ti.

5. MEĐUNARODNI ODNOSI i UGLED ZEMLJE

Ne radi se ovde o „sending a pejnting tu d vrld“, nego o potpunoj nesposobnosti da se shvate odnosi u svetu i da se prema njima podešava nacionalna politika da bi se postigao neki cilj.  Jer jebiga, treba biti naročiti debil da ne shvatiš da se oko tebe ruše imperijalni blokovi, pa da se uzdaš u bivše supersile koje u to vreme ni sopstvenu težinu nisu mogle više da podnesu, a kamoli da se nadaš i prodaješ priču da će da ti poklone sistem protivvazdušne odbrane vredan milijarde. Radi se ne samo o sposobnosti nalaženja saveznika u rangu Najbolje Koreje, nego i o ignorisanju činjenice (jer posle tebe potop) da će te zemlje i narodi sa kojima se trenutno krviš i ratuješ – prosto neverovatno – OSTATI TU GDE JESU, U PRVOM KOMŠILUKU i da će sa njima i pored njih morati, hteli ne hteli, da se živi a bogami i sarađuje. I reč je o odgovornom vođenju državne politike, onom koje računa na vreme posle tebe, a ne o onom u kojem se ti poistovećuješ sa državom gde „ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“, jer Srbija je ta koju su na kraju napali i još se nije oporavila, a Miloševiću ništa falilo nije, čak je na kraju i umro u krevetu, u holandskom – ne turskom zatvoru, sa sva tri obroka dnevno, u prijateljskoj atmosferi bivših saboraca i protivnika, tolika je duša od čoveka bio da mu je i jedan Ante Gotovina izdao čitulju.

PS: Zašto stvarno sve ovo.

Prosto zato što svuda mogu da se vide retardirani klinci koji se ni rodili nisu, a već imaju neko mišljenje o svemu ovome, moronsko kao što su moroni oni koji im ga serviraju i nutkaju. Zato što već neko vreme postoji nekakva nostalgija za devedesetima, koje su počele pre trideset a završile se pre dvadeset godina, pa postoji određena distanca potrebna za romantizovanje tog vremena (razumem to, imam dosta lepih uspomena iz tog perioda, ali to nikako ne znači da je to vreme bilo pakleno sranje sa krvlju koja prska na sve strane, a ne znaš ni zašto a nije ni bitno). Zato što normalan čovek koji je sva ta sranja sam prošao i preživeo NE SME DA DOZVOLI NIKAKVO ULEPŠAVANJE I IDEALIZACIJU SRANJA KOJE NAS JE DOVELO I U OVU SITUACIJU DANAS. Jer ako išta liči na devedesete, to je ovo što se odvija ovih godina. Tačno, nema sankcija i inflacije, ali zato nema ni para ni posla, a već je neko vreme kako su počeli da biju. I jer je činjenica, čvrsta kao grad, da svako ko je preživeo ono doba verujući u Miloševića danas glasa za Vučića, a da sav onaj šljam koji je pišao po tebi, sirotinjo, zahvaljujući tome što je služio Miloševića, danas opet piša po tebi prislužujući Vučiću, pitajući se da li je moguće da si toliki debil da to još uvek srećno trpiš.

I mala poruka klincima, ali i svima ostalima: ako se posle poštenog prisećanja na sve ono ipak sa radošću sećate Slobodana heroja, Vučić i treba da vas jebe sve dok ne izdahnete.