Arheologija domaćeg TV programa
Nekada smo imali samo prvi i drugi program televizije Beograd, a onda su se stvari promenile. Najezda vlasnika jahti, preprodavaca zelene salate i predsedničke dece omogućila je najrazličitijim kreaturama da se pojave pred milionskim auditorijumom. Koliko god se danas stideli zbog sati provedenih blenući u sadržaje koji su prouzrokovali konstantan pad koeficijenta inteligencije, prošlost se ne može izbrisati, i jedini način da sa njom izađemo na kraj je da se sa istom izmirimo. Bilo je tu i pravih televizijskih bisera (ne obazirujući se na emisiju gospodina Bulića), koji bi nas zabavili i sada kada smo se najeli govana u toj meri pa je prag tolerancije drastično spušten, te nas iritira i glas Živane Šaponje-Ilić, a buljenje u to staru kutiju smo mahom zamenili buljenjem u ovu novu prikačenu na kućište. Daleko od stratuma Starčeva i Vinče, antičkih slojeva, pa i ranosrednjovekovnih slovenskih nekropola, ovo su artefakti naše bliske prošlosti, datovani na kraj 20. i početak 21. veka, dok su neki odolevali novotarijama sve do najskorijih dana. Dobrodošli u Tarzanijin muzej.
3k Dur
Legendarni i nikada prežaljeni treći kanal RTS-a, oni koje je boleo kurac za oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovca i Medveđe i stav republikanaca povodom ratova na prostoru bivše SFRJ, bili su organizatori ovog panserbskog izbora za najvelelepniji mladi glas. Tako je svaka druga riba kojoj je neki naloženi lik prisrao kako lepo peva ne bi li se sjedinjavao sa njom u noćima ofarbanim mesečinom, imala tu priliku da nas naziva batom, i da nam priča kako je htela leteti, ali su joj, jebi ga, uzeli krila. Neki originalniji su pevali Bijelo Dugme, no na stranu to, pobeda na ovom takmičenju donosila je pobedniku ispalu od strane PGPa jer je isti uprkos glasčini isuviše debeo i neugledan da bi reprezentovao jednog tako renomiranog izdavača, ili sa druge stran,e priliku da postane Đorđe David umesto Đorđa Davida. Sve to, a još te prate Neverne Bebe VAU. Voja Nedeljković danas, umesto u 3k Duru, provodi vreme trpeći alkoholisane zadahe svršenih srednjoškolaca na maturskim večerima u Hajatu i na ko zna još kakvim tezgarenjima. Opet, možda ostaje žal za tim vremenom kada smo bili mlađi, luđi/bezbrižniji. Možda je samo to. Možda nam idu na kurac montebugarski pevači pičkopaćeničkih balada, ponovno veštačko ujedinjavanje rastavljenih ljudi iz rasturene države kroz neka muzička takmičenja, i nismo blagonakloni prema grandioznim zvezdama sa ružičaste televizije. U svakom slučaju 3k Dura se sećamo kao najgotivnije emisije tog tipa.
Filmovi na ART-u
Standardni termin, 22 časa i 30 minuta, čija je imperija dugo trajala. Čuvena crno-bela špica sa isečcima iz legendarnih filmova (Jur nat a bradr, jur nat a frend, aj dont vana nou ju or vat ju du). Sama televizija Art je predstavljala svojevrstan fenomen. Bili su autori emisija sa nekim popovima, književnicima, ljudima od pera, nauke i mudrosti. Najmanje su forsirali reklame od svih televizija u to vreme, puštali su muziku koja se nije mogla čuti na drugim televizijama. Ceo taj kolektiv možemo zamisliti sa kao grupu zanesenjaka, koji žive izolovani na privatnom imanju, čitaju antičku filozofiju, vole se i đuskaju uz muziku iz Briljantina dok napolju besni nuklearni rat. Apsolutni bol u kurcu. Sponzor emitovanja filmskog programa bili su Fosil satovi, a sami filmovi su bili zaista fosilni. Ništa svežije od 1986. godine. Ukoliko je neko želeo da pogleda film za koji nikada nije čuo da je snimljen, u kome glume ljudi koje ne možemo povezati sa glumačkim zanatom, uvek je tu bio Art. Probijalo se tu ponekad neko visokobudžetsko ostvarenje sa licima poput Roberta De Nira, ali su kolo vodili atletski građeni anonimus šmekeri u siledžijkama i mini val ribe koje su primale njihovu salamaru.
Odeljenje za ubistva – život na ulici
Legendarna serija o baltimorškim pandurskim njuškama, kod nas premijerno prikazivana na Pinku 1995-1996. godine, a kasnije nekoliko puta reprizirana na različitim stanicama. Jedna epizoda nedeljno, 45 minuta plus sat reklama bekstva od svakodnevnice, čitava porodica na okupu.
Šef Dži, čamuga šampion Pemblton, židov, a ujedno i cinik, detektiv Manč, crvenokosa cava koja je po tadašnjim merilima bila atraktivna, odnosno dobra pička, latino šmeker i mnogi drugi. Serija u kojoj su se likovi zaista bavili poslovima inspektora, umesto svetlucanja UV lampom u potrazi za nečijom spermom. Nerazjašnjeni slučajevi, korišćenje intuicije, a ne isključivo baza podataka, napeti razgovori sa osumnjičenima, sve je to približavalo likove gledaocima, davalo neki poseban šmek koji današnje plastične, neubedljive pandurske serije ne mogu da ponude. Te 1996. godine, momci koji su radili na televiziji Pink znali su da greškom puste epizodu koja se davala prošlog petka, zbog čega je dolazilo do naglog rasta cena benzina kod uličnih prodavaca, štrajkova u fabrici guma „ Rekord“ i generalno nadrkanijem stavu medicinskog osoblja po domovima zdravlja.
Maksovizija
Voditelja Milovana Ilića Minimaksa, čoveka koji je mađioničare vratio na staze stare slave, sakupio četvorocifren broj kravata i napravio repera. Onaj ko nije gostovao u ovoj emisiji, zapravo i nije bio poznat. (Mini)Maksovizija nam je pružala mogućnost da saznamo šta penzioner koji šeta svog psa misli o Zorani, i da dan kasnije deset puta čujemo vic koji je Minimaks ispričao u emisiji. Povremeno je dolazilo do ispada, nekih zarđalih kašika, ali to ne možemo zameriti pokojnom Minimaksu, već njegovim gostima.
