Savršen plan ambiciozne žene

Svaki put kada smo šetali korzoom u blizini današnjeg centra za izbeljivanje napuštenih beba nacionalnih manjina, niko nije odoleo našem stavu. Svi su bili ljubomorni. Svi! Jadnici bez posla, koji su po ceo dan pili kafe, jeli neke pljeskavice i duvali nekakvu travu. Prljava srednja klasa. Od uvek sam ih prezirala… toliko godina mi je trebalo, da se poklope kockice, da upoznam Dragana i najzad pobegnem od istih. Dragan je svoje političke veze, pošto je bio vrlo uspešan, znao itekako da naplati, na ovaj ili na onaj način. E kakva su to zlatna vremena bila. Bilo je i budala koji su se nešto večito bunili, te neki gradonačelnik, te neke korupcije, nekakve stare gradske porodice, šta god im to značilo. Ali nama je bilo savršeno. Dragan je svake godine organizovao letovanja i zimovanja i to uvek u najskupljim hotelima. Sećam se samo svih tih obilazaka njegovih drugova po Bernu i Beču. Nije bilo koncerta, nekog priznatog našeg estradnog umetnika, da nas njegovi drugovi nisu vodili. Uvek na visokoj nozi. U crvenom koznom separeu, utrkivali su se ko će da pokaže kome viši nivo prijateljstva.

Jedne godine su Dragana greškom, neki glupavi policajci priveli dok je kupovao inkubatore za bebe u Švajcarskoj, toliko je veliko srce imao. Koliko se sećam, njegov drug je bio ljubomoran na našu sreću, pa mu je napakovao robiju dve godine. Dve godine su prošle, a kako Dragan kaže, posle jednog prijateljskog razgovora, taj drug je odlučio da se odseli na neko daleko ostrvo.

Godinu dana nakon njegovog povratka dobili smo dete.

Devojčicu Doroteu. Odgajali je kao malo vode na dlanu. U privatnom obdaništu svi su roditelji bili ljubomorni na našu Doricu. „Lancome“  šminka i „Gucci“ patofnice, prava bombonica. Morala je da ima sve ono što ja nisam imala. Objasnila sam ja Draganu da meni prepusti da je vaspitam. Da ne bude kao njene neugledne drugarice. Bila je vegeterijanac, od malih nogu je učila da bude šik. Sećam se kada smo nas dve gledale „Sex&Grad” i “Očajne domaćice”, nije znala da čita, ali je sa takvim šarmom i razumevanjem kapirala i upijala. Naučila je mnogo. Taj koji je napisao scenario za te serije je mnogo znao o životu i nama majkama, mnogo olakšao da vaspitavamo svoju decu, da budu ambiciozna i da uvek znaju šta žele od muškarca. Da prepoznaju ko će uvek imati para, a ko će previše da morališe. Dorotea je sve to znala već sa 6 godina. I kao takvu, spremnu za život, Dragan i ja smo odlučili da je damo našim bogatim prijateljima. Želeli smo malo da se posvetimo sebi, da opet putujemo kao nekada i uživamo u životu. Dorotea nas je ipak od svega toga udaljila.

Nikada nisam morala da radim, moja jedina obaveza je bila da postojim, da uživam i drugima pokažem koliko ga volim. Mada nisam ga jedino ja volela, bilo je tu svakakvih jadnica… ali meni je moj Dragan sve činio u životu, a i suludo je bilo očekivati da Dragan, pravi muškarac, svoje nagone ne potroši na nekom drugom mestu. To je sasvim normalno, možemo mi da se lažemo koliko hoćemo!

Obilazili smo samo najbolja mesta, jednom smo čak hteli da posetimo pozorište, ali Dragan to pozorište nije baš cenio, njemu je bilo ispod časti, pošto, kako je govorio: “Ko su oni, da meni brane da razgovaram telefonom i pušim cigarete, kada mogu da ih kupim sa sve onim glumcima, daskama, publikom, zgradom i ulicom.”.

Kako je vreme prolazilo sa Draganom sam bila sve dalja. Dorotea je već išla u nemačku gimnaziju. Slala sam joj povremeno garderobu iz najnovijih kolekcija, ali su se paketi iz nekog razloga vraćali. Kakav bezobrazluk, sa rodjenom majkom tako da postupa. Eto, ti mu daš život, a posle kada se razboliš i kada treba vodu da ti prinese nje nema.. Čula sam da čak živi sa nekim studentom u garsonjeri, da slika nekakve slike i da je postala prava prostakuša.

Draganovo samoubistvo sam prihvatila graciozno. Mada bio je to trenutak, iskreno da priznam, u kome sam osetila olakšanje. Nisam verovala da je moguće da takav čovek digne ruku na sebe, ali imao je i on svoje napade nervoze. Pogled mu se sve više u tom periodu mutio. Tog jutra je bio naročito ljubazan, pre nego je ušao u automobil pod koji je pre toga postavio plastični eksploziv. Prestao je da postoji u velikom stilu, kakav mu je između ostalog i bio ceo život.

Te godine nakon njega su jednostavno prošle.

Bez naročitih dešavanja. Kotrljali su se dani jednolično i bez razloga. Postala sam starica. Ništa novo sebi nisam kupila već 15 godina. Svi naši prijatelji su prestali da mi se javljaju na ulici, nakon Draganove smrti. Nakon svega što sam za njih učinila. I što ih ni jedan stilista ne bi bolje savetovao od mene. Svi su, sada kada bolje razmislim ispali neljudi. Svi! Kakav surov svet. Čak sam nedavno posetila i crkvu, objasnila nekoj prljavoj ženi što je prodavala nekakve kineske drangulije i sveće, kako Bog, uopšte ne radi svoj posao kako valja. Toliko njih je zaslužilo da bude kažnjeno. Ja ne znam zašto mu je potrebno samo toliko vremena da odreaguje. Svašta s njim.

Tekst poslao čitalac Radoslav Baltezarević.