Prijatelju, lezi pizda ti materina!
Ne znam ko je izmislio glupost da je pas čovekov najbolji prijatelj, ali taj je očigledno bio žešći sociopata. Kad pas bude mogao da te nosi pijanog kući, da te pokriva u švrljanju i da cepa drva, onda može da konkuriše na ovo mesto, ali svakako nikad neće moći finansijski da priušti kumstvo na tvojoj svadbi jer si mu ti gazda, tako da može da ga duva. Najbolji prijatelj – pripitomljena životinja nekada u službi ispunjavanja korisnih zadataka, a danas spičkan i dizajniran u skladu sa ljudskom sentimentalnošću, u službi kreiranja ličnog imidža – i neki vid emotivne štake.
Tokom vekova, čovek je uspeo da inteligentnu, gracioznu i nadrkanu životinju kao što je vuk skurca do te mere da je pretvori u govance koje kevće, skakuće bez razloga, kenja u nošu, nosi pulover i gricka makrobiotiku. Ili još gore, u umno poremećno čudovište koje ide naokolo i otkida glave. U svakom slučaju, ovo nesrećno živo biće čije se postojanje iscrpljuje u zadovoljenju čovekovih umišljenih potreba odličan je pokazatelj toga na šta bi ličio svet kad bi ga čovek kreirao po svojoj meri. Padale bi kiše mekanih jastučića, vrapci bi pevali Aretu Frenklin, srali bismo govna duginih boja i ubijali se međusobno snagom osećaja za pravdu.
Pas koji govori „Aj lav ju!“? Bacite ga vukovima.
Poreklo psa je još uvek nerazjašeno, ali otprilike nekih desetak hiljada godina pas ima svoje mesto u svakodnevnom životu ljudi, u mitologiji, umetnosti a ponajviše u ljudskim srcima. Preteča svih srceparajućih psećih podviga je Odisejev predobri Argos koji ga je jedini prepoznao kad se ovaj vratio kući iz tuđine i koji je od ljubavi crko tu na licu mesta. I nije neki podvig umreti. Ali zato jeste katapultirati se u svemir.
Jedan od jačih katalizatora patetike je svakako stara komunjara Lajka, čija je smrt bila vatromet u spektaklu hladnoratovskog Boljšoj teatra i pouzdan dokaz da je površne emocije najlakše uzburkati, što se kasnije ustanovilo kao značajno političko oruđe za oblikovanje amorfne glasačke mase.
I mi kuče za trku imamo, naravno ne za svemirsku, to kad sredimo pitanje Kosova i tako te stvari, ali imamo starog dobrog Reksa, životinju koja je došla kao privezak uz ključ od prostorija Centralnog komiteta za kult obožavanja ličnosti. Polumitološko biće kao što je i njen vlasnik bio, Reksova žrtva ima za cilj da nam, osim na njegovu hrabrost, odanosi i veštinu, ukaže i na to kakav je čovek i diplomata bio drug Tito kad su ga i životinje obožavale i ginule za njega i partiju. Stoga nije ni čudo što je na Titovoj sahrani bilo više hiljada najuticajnih pasmina iz celog sveta.
Slovenske pseće junake su krasile pre svega viteške vrline, dok su američke džukele morale da poseduju i estetske kvalitete ne bi li preko filtera ugodnosti za probirljivo zapadnjačko oko našle put i do njihovih ganutljivih srcadi. Ovde na scenu izlazi Lesi, otmena i zanosna, vetar joj vijori zlaćane vlasi, vešto podšišane rukom istog fizera koji je kasnije stvorio legendarnu frizuru Kristl iz Dinastije, a bez koje Jašar danas ne bi bio ovolika legenda.
Otprilike, ovo su momenti koji su pred pse postavili standarde slične onima koji su nametnuti ženi. Ako misli da zasluži ljubav ima da bude lep, umiljat, poslušan, doteran i da ne prdi u društvu. Tako je počela da se stvara ideja o psu kao dekorativnom elementu, poput vaze ili šešira, koja će pokrenuti čitavu industriju proizvoda i usluga namenjenih tome da od dlakave četvoronožne životinje naprave pičku/frajera. Jedan mogući razlog zbog kog bi neko želeo da mu kućni ljubimac bude atraktivan je pokušaj da od psa napravi svoju sliku i priliku, a u motive ove histerije ne želim da ulazim.
Bilo kako bilo, ćopavog rumunskog pacova šinterima, mekane snežne pahuljice u kašmir. Korektno licemerje koji vrši pos’o dok se ne dogodi skandal razmera „Mila“, koji ću ovaj put bez imalo elegancije zaobići. Smorila bogaoca.
Ako je pas čovekov najbolji prijatelj, to nam više govori o čoveku nego o psu. Rob je čovekov najbolji prijatelj, al crnci su bili suviše neugledni i svojeglavi za ovu titulu, jebo im pas mater.
