Izvinite, čiko, može lopta?
Rana jesen. Samrtne trzaje lepog vremena koriste svi… Rasklimatani ringišpil se vrti, kao da će to jedno dete na njemu da izvuče računicu koja cele sezone gravitira oko nule. Dokone babe čiste opalo lišće ispred dvorišta, trudeći se da sakriju sreću što su ponovo dobile svrhu. Njihovi unuci – na terenu igraju fudbal. Ne bih to ni primetio da mi pred noge nije izletela lopta i da sa strane nisam začuo povike: „Izvinite, čiko, može lopta?!“
ČIKO?!
Čiko. Jebote.
Hm… Privodim kraju prvu polovinu treće decenije. Slučaj je hteo da sam još uvek na trećoj godini studija. Na meni je landarava, izanđala trenerka koja je, doslovno, bila uz mene tokom godina uličnog basketa. Brada, model – „a jebe mi se, samo ću po komšiluku.“
Imam devojku. Jeste da je iz Boleča, ali hej, ipak je žensko, ima kvalitetan dekolte, a i kapira fore. Vidimo se tako par puta nedeljno. Šefica je, kaže, stalno podjebava, ali videće ta kučka samo kad ona pobesni. Ide često na kafe sa drugaricama i pričaju o tim stvarima o kojima već žene pričaju na kafama.
Viđam se i ja sa svojima. To su uglavnom mirnije varijante, okup, Youtube iz pozadine daje na čil atmosferi, vrtimo buksnu u polu-mraku. Pričamo ili mudro ili potpuno sprdački, uglavnom o opštim temama. Neretko i – mudro ćutimo. Nismo jebiga više klinci, tindžosi, smaraju više te lude, divljačko – buntovne aktivnosti… Valjda.
I sve je nekako ok, sve se nekako podrazumeva… Šta propuštam u celoj toj slici?
Pa… Mnogo toga. To što vreme ima svoje mehanizme da nas glatko, gotovo neosetno šeta niz svoj kontinuum, ne znači da ne ostavlja traga. Kad bolje pogledam i malo se zamislim, odakle bre ćaletu ovoliko sedih?! I ovaj podbradak, otkad mu tu čuči?! Zašto me niko nije obavestio da se keva kreće sporije nego pre, blago povijena u kičmi? I kad joj se lice tako izgužvalo?!
Čoveče. Polako već počinju i da mi se magle sećanja na sve prvo. Prvu cigaru, diplomu, poljubac… Dobro, onakav prvi seks se teško zaboravlja, nažalost…
Patike već odavno ne prerastam, već ih menjam kad fizička oštećenja postanu vidljiva na dnevnom svetlu. Sve su kraći periodi između dva januara, a Bred Pit, jebiga, više jednostavno ne izgleda kao u Fight club-u…
„Ok, vreme leti, bravo mudri čoveče prosvetlio si me. I šta sad?“
Ništa. Samo da te podsetim da si već mator magarac. Još koji krug oko Sunca i već ćeš biti magarac čiji su se drugovi uveliko pooženili. Zatim će doći konačno i vreme da budeš magarac u svojoj Škodi. Na lestvici ćeš dogurati do nekog šefa. Uredno si obrijan i sinovljev glas mutira. Uskoro shvataš da su stvari koje ti je lekar prepisao na recept dominantna tema u tvojim razgovorima. Ne prođe mnogo i provališ da si pun sedih, da imaš podbradak… Ide ti se negde na selo da živiš, van gužve i gradske vreve. Nekoliko pecanja i koji šah-mat kasnije, i ti si magarac u crno beloj varijanti, po banderama.
E sad, ta tugaljiva priča ima i lepšu stranu. Naime, nisi jedini koji će za stotinjak godina da bude izglodani skelet. Svi će to biti. I ti, i tvoji ortaci, i tvoj ujak iz Dobanovaca, i tvoj arogantni profesor, i tvoj komšiluk, i Ona, i Njena debela drugarica… Niko se više neće sećati onog kad si pijan bauljao noćnim prevozom i dozivao majku, niti će se iko sećati tvojih gotivnih fora po kojima si poznat…
Neće više nikome biti bitno da li si se onda usudio… Ili nisi.
A ako je već tako, i ako je sve što ikad dobijemo ovaj jedan život, pa onda burazeru nemoj da si sisa. Kao što vidiš, besmisleno je! Trgni se iz te ravnodušnosti i apatije i… idi uradi nešto suludo! Nešto filmski! Da! Uveravam te, to nije gej! Ne daj sivilu da te slomi i pretvori u još jedan u moru sažvakanih ispljuvaka besmisla koji se teturaju gradom! Bori se, čoveče, bori se!!!
Ili nemoj… Ionako neće biti važno.
