Sam svoj rob
Možda sebe vidiš kao Nea iz Matriksa, čoveka koji stvari posmatra onakvim kakve zaista jesu, oslobođen lanaca konformizma, sistema koji te sputava i sranja koja ti mediji serviraju. Prozreo si istinu, sabrao dva i dva, sveo svoje misli na činjenično stanje. Niko više ne može da te zajebava, oslobođen si spoljnih uticaja, nisi ničija marioneta. Sedi, jedan, govnaru umišljeni. Tvoj mozak te laže svaki dan, krije stvari od tebe i podsvesno te čini sopstvenom kurvom, a pritom ne mislimo na fizička iskorišćavanja. Kako? Pa, na primer…
Mozak ne podnosi haos
Znaš malu Ivanu koju si upoznao na brucošijadi? Jebote, zvuči neverovatno, ali oboje ste imali haskija po imenu Astor, mislite da je Lars Ulrih teška pederčina i da su Simposnovi prsli posle jedanaeste sezone. Srodne ste duše. Ček, uspori. To su samo tri tačke poklapanja, a ti već srljaš. Trik je u tome da je tvoj um obradio veliku količinu informacija koje ti je Ivana prenela, izradio slabunjav obrazac i škartirao sve ono što se u isti ne uklapa. “Programiran” si da iz nasumičnih gluposti izvučeš određeni smisao, na osnovu kojeg ćeš moći da formiraš stavove i donosiš odluke. Nikada ne gledaš čitavu sliku, već se koncentrišeš na taj minijaturni delić, jer je na taj način mnogo lakše obraditi informacije. Seti se brojnih teorija zavere koje ti pružaju naizgled neoborive dokaze u svoju korist. One nastaju na isti način. Uzmi za primer ove ljude. Izneli su, čini se, ogroman broj dokaza koji podržavaju njihove pretpostavke, ali svaki od njih isključuje realne nelogičnosti koje lagano čitavu stvar bacaju u vodu. Slučajnosti se vade iz konteksta i obrazuju nešto smisleno. Ako misliš da slučajnosti ne postoje, varaš se – samo je mnogo lakše uobličiti ih u nešto koherentno. Jednostavno, mozak te tera da povežeš tačkice i stvoriš sliku. Što nas dovodi do sledećeg fenomena.
Pareidolia
Sećaš se kada se Džigi ispovraćao po tvom persijskom tepihu, a ti u polusvarenim komadićima hrane ugledao lik Novaka Đokovića? Da, kora od paradajza je formirala usta, kukuruz oči, a nešto što liči na meso – nos. Verovatno vidiš kuda ovo ide – ponovo ista priča. Nesvesno, u gomili povraćke tražiš tražiš vizuelni smisao. To je stari fazon koji se razvio tokom evolucije, verovatno kako bi nešim retardiranim precima onemogućio da zamahnu naoštrenim kamenom na bližnjeg svog, umesto na mamuta. To je gorivo koje vekovima napaja religiju. Ljudi su Isusa (tj. njihovu verziju Isusa) “viđali” na: hlebu, kamenju, Mesecu, drveću, komadićima čipsa, šoljama kafe, WC šoljama, vosku, ekcemu i tako dalje. Čak postoji i sajt posvećen dokumentovanju ovog fenomena. Ali, zašto je baš Isus tako česta meta? Odgovor leži u zabludi po imenu…
Efekat potvrđivanja
Skoro trećina čovečanstva je hrišćanske veroispovesti. Njihova verovanja, na nivou jedinke, neprestano traže samouveravanje. Zato će mnogi ljudi prepoznati Isusa u raznim oblicima, iako ne znaju kako je on izgledao. Mozak uvek gleda da ohrabri formirane stavove, te redovno okreće leđa kontradiktornim informacijama ili činjenicama, dok upija one koji stvaraju potporu usađenim verovanjima. Koji god stav da imaš, o bilo kom pitanju, uvek ćeš tražiti dokaze koji ga potkrepljuju, dok ćeš one suprotne podsvesno ćušnuti u stranu. Zato je svet prepun drkadžija koji misle da su uvek u pravu, zato postoji intelektualno slepilo, zato se stvara klika ljudi koji sumanuto brane svoj izbor korišćenja Eplovih računara. Ovi poslednji su platili velike pare kako bi postali vlasnici možda precenjenog proizvoda. Njihov mozak stalno vaga koliki bi bio udarac na ego ukoliko bi saznali da su u zabludi. Ne možeš se udaljiti od samog sebe i sagledati stvari sa neutralne tačke gledišta, jer je rizik ponekad preveliki. Efekat potvrđivanja te ometa u svakodnevnom donošenju odluka i građenju stavova, a često vodi i do selektivnog sećanja. Gradiš svet u kome si bio, jesi i bićeš u pravu. Pičko jedna licemerska. Sad sam te unervozio? I misliš da se to vidi na tebi? Ne brini, verovatno tripuješ zbog male stvarčice koja se naziva…
Iluzija transparentnosti
Prilaziš ribi, jedva sklapaš neku otrcanu pričicu, nervozan si, znojiš se, zavezao ti se stomak. Misliš u sebi “jebo me otac ludi, izgledam ko kreten”. Opusti se, tvoja osećanja se fizički manifestuju na tebi mnogo suptilnije nego što misliš. Sasvim je sigurno da te mala Ivana temeljno odmerava dok pričaš direktno s njom, ali znaj da precenjuješ njene sposobnosti. Sve dok se ne ispovraćaš po Nightmare Before Christmas torbici koju je kupila u Budimpešti, sasvim si u redu. Isto važi i za govore pred čitavim amfiteatrom. Ljudi nisu ni približno vešti u čitanju tvojih osećanja, čak i kada se koncentrišu, a u većini slučajeva ih jednostavno boli kurac. Laži, nervozu, ljutnju i ostale stvari koje često pokušavamo da potisnemo izuzetno je teško vizuelno protumačiti. Samosvesnost, ta raspala drolja moždane aktivnosti, pumpa paranoju i skrnavi ti samopouzdanje. Sledeći put kada se nađeš u sličnoj situaciji, lupi sebi šamar i seti se da te mozak ponovo zajebava.
