Poetska obrada motiva ženskog potomka u poeziji Amira Rešića

Motiv ženskog potomka – tzv. “ćerke” – vekovni je fenomen koji je zbunjivao srpske filozofe i pesnike. Čovekoliko biće, anatomski uskraćeno na ključnim mestima, zahtevno za održavanje, skupo za izdržavanje – otkud to? Čemu? Šta je njegova svrha? Da li se radi o genetskoj grešci, jednom recesivnom genu koji se provlači kroz trajanje ljudskog roda, podsećajući ga na njegovu nesavršenost i krhkost? Ova pitanja i dan danas uzburkavaju duhove širom bioloških fakulteta i bogoslovija. Mi se nećemo upuštati u njih, već ćemo se nakratko posvetiti fenomenu “ćerke” kao datosti, pritom se ne odmičući nikako od njegovog ontološkog statusa i njemu imanentnog nesklada sa svetom. Ćerka je u tradiciji malum per se, zlo po sebi, a često se doživljava kao kazna. Poznato je da u nekim krajevima Srbije rođenje ćerke izaziva jednake emotivne reakcije kao i rođenje defektnog deteta; tamo npr. roditelji sina i ćerke neretko kažu: “Imam jedno dete i ćerku”. Prapočetke ovog stava možemo naći u samom jeziku gde imenice kao što su čovek, man, Mensch, homme, человек  označavaju i ljudski rod i njegovu jedinku, dok se “žena” uvek označava posebnom rečju koja ne obuhvata ljudski rod, već samo njegov ženski deo. Osim jezika, ćerku kao negativnu pojavu kroz istoriju oslikavaju nam rituali ukorenjeni u ljudskoj tradiciji: udaja (od “dati”, ćerka je objekat u rangu predmeta), prelazak u drugu kuću, lišavanje i promena prezimena kao izraz njene irelevantnosti za porodičnu zajednicu. Bitan je i miraz kao oblik materijalne žrtve tj. kompenzacija roditelja onom ko njihovu ćerku uzima.

Očeva osećanja pri rođenju kćeri nepresušna su inspiracija za sve umetnike. Naša književnost nije jezgrovitije i sažetije izrazila tragiku ovog motiva od Jovana Hadžića (1799 – 1869.): “Kušuj, ćeri, jer mlad delija neznani podnoć oplodi mladosno ti jajo!” Na ovom tragu Amir Rešić – Nino (1964 – 2007.)  ispevao je pesmu Ti si, ćerko, tatin sin – bolnu ispovest novopečenog oca, u kojoj vešto vođene kontradiktornosti , znak naglog stresa i psihičke tegobe otkrivaju samu srž čiste emocije, vrtloga u glavi nesrećnog čoveka.

Budući da smo već izneli dovoljno činjenica o samom motive, pređimo na interpretaciju:

Ja imam ćerku, a mnogi sina.

Oni se hvale, hvale pred svima.

Al’ moja ćerka, lepa i fina,

Zavešće svakog njihovog sina.

Očev bol, mnogi ga izazivaju svojim sinovima, čini mu se da svojom hvalom baš njega žele da povrede. “Od svih ljudi, baš JA imam ćerku, a svi ostali sina” – suština je ovih misli. “Ovo je uvreda prirode, Boga, nesreća, maler i ja, kao takav, imam pravo da svoju nesreću pretvorim u oružje protiv tuđe sreće, ja uzimam pravdu u svoje ruke i moja ćerka će zavesti njihove sinove” – udarac i kontraudar, u vidu dugoročnog plana za osvetu, kakve rađaju samo velike nepravde. Lik oca dobija veličinu Šilerovog Valenštajna, spreman na pobunu i rešen da dobije ono što smatra da je zaslužio. Lepota i finoća su meci, ćerka je oružje.

Ti si ćerko tatin sin,

Na sudbinu se ne žalim.

Ti si ćerko tatin sin,

Sa tobom se ponosim.

Ovde je refren tipična mantra, autohipnotičko ponavljanje kojom otac želi da ubedi sebe da je srećan, da mu se nije desilo to što se desilo, da je žensko muško i da je ćerka sin. On dvaput ponavlja „ti si ćerko tatin sin” – ove reči nisu upućene samo njemu samom, već i novorođenom detetu, sugerišući mu poželjan model ponašanja – model ponašanja sina. Ovde Rešić skromno i stidljivo pokazuje svoje duboko poznavanje etnologije i folkloristike, dajući maglovit nagoveštaj o nastanku „virdžine”, jedne mogućnosti prevazilaženja ove nesrećne okolnosti. Rešić je, podsetimo, narodni pesnik; on duboko oseća i intuitivno usvaja sve ono u duhu naroda.

Za moju ćerku ja noćas slavim,

I malo zbog nje važan se pravim,

Jer hoću nešto da kažem svima,

Ko ima ćerku, ima i sina.

Bol povređenog je jak, ali on ima plan u svojoj glavi: njegova ćerka će putem emotivnih, materijalnih, psiholoških i seksualnih ucena vršiti potpuni uticaj na druge muškarce. Osećaj moći koji će posedovati njegova ćerka, a kojom će upravljati on (očigledno je Rešićevo poznavanje Frojda!), trenutno mu nadomešta zadovoljstvo i on se „pravi važan“ i slavi u čast simbola svoje buduće moći. Ide čak dotle da se “pravi važan”, opipljivost buduće moći je do te mere realna da može sebi da dopusti da bude nonšalantan u ponašanju. U poslednja dva stiha on glasno, urbi et orbi, svima onima koji imaju sinove najavljuje svoj plan u hermetičkoj formi, zlokobnim tonom: „Ko ima ćerku, ima i sina.“ Ćerka će se udati i imati apsolutni uticaj na svog muža. Otac takođe ima uticaj na ćerku i novi zet nadomešta prazninu nerođenog sina; stara je izreka: ko ima zeta, ima i magarca. „Vi imate sinove, jedan od njih će postati moj.“

Od nje mi veće sad nema sreće,

Sve bi joj dao, nije mi žao,

Jer ima jedna priča ustvari,

Ko ćerku ima majstor je pravi.

Oduševljenost planom. Bol je prevladana i sve dolazi na svoje mesto, jer pravda je spora ali dostižna i ćerka postaje uzrok duševnog zadovoljstva oca koji neće oklevati da joj obezbedi znanje i sredstva ne bi li ispunila očekivanu osvetu. No, kako bi razblažio zloslutnost ove mračne pesme, Rešić, majstor obrta, neočekivano uvodi urbanu legendu iz svakodnevnog života: otac kome se rađaju kćerke poseduje izuzetnu seksualnu moć. Tako se slika o ocu-osvetniku na neki način razblažuje, daje mu se dodatna satisfakcija, koja je i simbolički vrlo važna: tako otac nije ni na koji način oštećen u pogledu svog libida i seksualne moći, koja bi u slučaju rođenja sina prešla na njega. Ovo je još jedan prilog tezi o eklektičnosti Rešićeve poetike, koja na sebi svojstven način stvara sintezu psihoanalize i okultnog, čineći ga time duhovnim potomkom grandioznog pisca Gospode Glembajevih.

Rešić je veliki kantautor i šansonjer i za ovu pesmu komponovao je muziku koja svojom veštačkom, neprirodnom veselošću dodatno odaje utisak teskobe. Unutrašnji monolog unesrećenog ljudskog bića na samoj granici sa ludilom, psihodelična muzika i – iznad svega – monolitni užas same teme bravurozno su spojene u tihoj ironiji ove pesme. Zato nećemo nimalo pogrešiti ako kažemo da je Ti si, ćerko, tatin sin jedan od kamena temeljaca savremene srpske poezije, pogled u prošlost i budućnost iz sadašnjosti i veličanstven doprinos majstora-pesnika svetskoj umetnosti.