Najkrš filmovi 2011.
Narod ovdašnji je uglavnom u fazonu da ga boli stojko svečano za Holivud. Što se ogleda u tome da gutamo svakakvo sranje koje kalifornijska mašina za preradu i povraćanje snova izbljuje, ali sa onim rezignirano mudrosernim stavom kojeg uvek zamišljam kao da ima predratne brčiće i puši na muštiklu, a koji se da sažeto izraziti kao „Hahah, to je za glupe Amere, vidi jebote kako je glupo, bože šta im rade, kako ih zaglupljuju tamo ovim glupostima. Glupanderi.“
Dakle, ironija cele te priče, koju si valjda skapirao, ali hajde da je ispišemo crnim slovima na beloj podlozi u narandžastom okviru – i mi se jednako time zaglupljujemo jer ih ipak gledamo. Nema veze što smo ih provalili. To ima efekta kao da si provalio da ti vampir noću ulazi u sobu i sisa ti krv na kitu (muški vampir) – nema komunalne službe koja će ti pomoći, možeš samo da ga gledaš i da probaš makar da uživaš, jer životni sokovi odoše pa odoše. Sad, da li da napoje još jednu noć tmurenja nad teškom sudbinom besmrtnika na krovovima grada uz nekakav gadan emo saundtrek ili nedelju karanja kurvi od 500 dolara na sat u bazenu kokaina u gepeku XXXL hamera, tebi je svejedno baš.
Ali, u 2011. Holivud je prešao neke granice posle kojih nema povratka, kao kada nađeš komšiju koji je terao trubački orkestar celu noć uz i niz stepenice zgrade, zaspalog ispred tvojih vrata, pošto ti je ispovraćao otirač, kvaku i račun za Infostan, pa najzad skota zatučeš. I pojedeš. Elem, ne samo da su nastavili da štancuju neverovatna sranja, nego su počeli i da otvoreno pokazuju koliko ih boli kurac. Ne samo za originalnost, nego sve više i za zaplet, smisao, pa čak i glumce – i uopšte za bilo šta što ne garantuje maksimizaciju profita. Primer: pre neki dan sam video trejlere za dva filma koji će praktično biti jedan jebeni isti film koji će se pojaviti u isto vreme iduće godine! I što je najgrđi dokaz ispranosti mozga, uhvatio sam sebe da razmišljam o tome koji je bolji (odgovor za sve kojima je iole stalo je: Mirror, Mirror). Jebote, šta su nam to uradili? Pa evo šta, i to samo ove godine, koja je, fala kurcu, na izdisaju…
Red Riding Hood
Kunem se, prvo što sam pomislio je: „Šta je bre ovo, Crvenkapa u interpretaciji Stefani Mejer“? A onda se u trejleru napiše „od režisera Tvajlajta“. Bar ima prepoznatljiv stil: učini sve za 120% mračnijim ali opet nekako „mračno romantičnim“ jer se na to lože devojčice danas. Jeste izvorna verzija Crvenkape bila mnogo mračnija od bajkice koju danas pričamo deci, ali sigurno nije imala retardiran „ko je ubica“ zaplet koji služi da opravda sat i po vaćarenja u šumi sa momcima savršeno isklesanih trbušnjaka i glumu Gerija Oldmana kao da je u Star Vorsu Epizoda 7.
Breaking Dawn
Kada smo već kod Stefani Mejer, 2011. je valjda godina u kojoj se ceo lažni fenomen tinejdž-devojačkog vampirizma ispuhao, a svi smo kolektivno odahnuli, videvši koliko je enormno smrdljivo govno ostavio za sobom. Nije ni čudo da mu je bilo toliko loše.
Sucker Punch
Zače Snajdere, pošto si sa 300 napravio vrhunac akcionog dečačko-ejakulativnog kempa, rešio si, kao i svaki neinventivni prevarant, da napraviš opet isto to, ali šatro drugačije, kao u “grl pauer” fazonu. Osim što si izgleda ženu video samo na posterima za porniće i u anime crtaćima i što nisi imao univerzalno prepoznatljiv istorijsko-mitološki motiv kao predložak niti Frenka Milera da ti napiše kolko-toliko smislen scenario, pa si, jado, sve to uradio sam. Doduše, bar umeš da odabereš naziv, jer je svako ko se zajebe da gleda ovo dosadno, isprazno sranje stvarno SUCKERRRR!
Pirates of the Carribean: Koga boli kurac
N-ti nastavak filma smišljenog na osnovu jebene atrakcije u Diznilendu? Bilo je zabavno prvih par puta, ali čak ni Džoni Dep nije toliko šarmantan da može da izgura dozlaboga iskomplikovan zaplet koji nudi emotivni i dramski „pay off“ na nivou tapkanja sličica. Kada ovoliko odguraš u besmisao da nastavljaš da gaziš po serijalu koji je odavno trebalo da bude sahranjen, treba da skapiraš da ništa više nije bitno – i onda da ispuniš film samo sa dva sata dobrih fora i skupe akcije, a ne da pokušavaš kao da smisliš neku toplu vodu i učiniš ga „dramskijim“.
Three Musketeers
Trend je očigledan još od Lige izuzetnih džentlmena (inače odličan strip). Imali smo (relativno pristojnog, zahvaljujući Robertu Dauniju) Šerloka Holmsa sa okultistima i steam-punkerajem, a sada smo dobili i tri musketara sa okultistima, steam-punkerajem i balonima. Sledeći su valjda braća Karamazovi kao okultni detektivi koji jure Đavola. U balonu.
Conan the Barbarian
Džejson Momoa je bio carski Kal Drogo u Igri prestola, ali moramo da priznamo da je to pre sjajna odluka kasting direktora. Dokaz za to je Momoina „gluma“ u Konanu, gde se ipak očekuje da prozbori koju, što on uspeva otprilike na nivou naloženog frpovca. „Hajde, Ariele, ne seri, ne gleda se Konan zbog glume nego zbog krljanja mačevima i sekirama“. Ali kada imaš samo to non-stop, a bez ikakvog epskog osećaja i bar malo šarmantnog ne-shvatanja-cele-ideje-preozbiljno, sve to deluje u najboljem slučaju kao C produkcija sa budžetom B+ produkcije, prenaduvano i ubibože dosadno.
The Smurfs
Neželjeno kopile voljenog crtaća i Avatara? Verovatno, ipak je u 3D.
Green Lantern
Ko je koji kurac pomislio da će film o jednom od najmanje poznatih „glavnih“ DC strip junaka koji ima krajnje retardiranu premisu da crpe moć iz jebenog FENJERA biti dobra ideja? A da, isti oni koji su napravili Catwoman i Jonah Hex.
Jack and Jill
Transformers: Dark of the Moon
To je to. Kraj, nema više. Film u kome je zaplet nebitan, nema nikakve emotivne investicije u likove i to što im se događa, jer glavna zvezda je kompjuterska animacija. Glumci od krvi i mesa su u najboljem slučaju u sporednoj ulozi, mada za Šiu Lebufa sumnjamo da je u stvari android sa loše hakovanim piratskim softverom za pokazivanje ljudskih emocija. Film koji je zaradio preko milijardu dolara, čime smo Holivudu pokazali da je to ono što hoćemo. Ko nas jebe.
The Hangover 2
Pošto ćemo ipak poželeti ponekad i da se nasmejemo, a ne samo da provedemo dva sata hipnotisani eksplozijama i efektima, nema frke – producenti znaju šta nas je već nasmejalo i ponudiće nam to isto. Apsolutno jebeno isto. Ista premisa. Isti likovi. Iste nameštene situacije za fore. Iste fore. A da, ima majmun. U stvari, ima nas mnogo.
