Umreti sa stilom

“U svom sopstvenom krevetu, sa stomakom punim vina, i đokom u ustima neke device. U osamdesetoj.” – Tirion Lanister. Možda nije prigodno otvarati tekst koji treba da se bavi mužjačkom smrću citatima iz knjige koja spada pod žanr epske-dva-skleka-ne-mogu-da-uradim-fantastike, ali bolje ne može. Ne da ja ne mogu da smislim, jednostavno ne može. Nećemo ovaj primer uzimati kao reper kada su u pitanju časne, vojničke smrti, jer da se njima bavimo, naša sićušna jajašca bi eksplodirala od silnog mužjaštva koje bi izbijalo iz nečega tako svetog. Ne, bavićemo se smrću običnih ljudi koji su otišli onako kako treba.

Frenk Hejs

Iako čitam Pesmu leda i vatre umesto da dižem tegove, iako bolujem od sindroma karpalnog tunela umesto upale mišića, bezbrižno živim u ubeđenju – ne, aksiomu, da ću uvek moći da salomim grupu džokeja, a da se ni ne oznojim. Rasa džokeja obitava na svim kontinentima i blisko je povezana sa Bušmanima. Hrane se raznim bobicama, mole se Posejdonu i jašu konje. Poprilično sam siguran da sam to pročitao na Vikipediji. Međutim, čak i među takvoj nejači postoji jedan heroj, a njegovo ime je Frenk Hejs.

On nije pobedio četrdesetdva puta na Kentaki Derbiju, niti je osvoio nešto prestižnije za šta normalni ljudi nisu čuli. On je pobedio mrtav. U sred trke, uspeo je da fasuje srčani udar (verovatno je jeo bobičave amfetamine). To nije sprečilo Frenka, niti njegovog konja, Slatkog Poljupca, da stignu prvi na cilj. Zamisli – mrtav nalećeš na plemićku žgadiju, konj se nekako zaustavlja, a dandyevski sisati ekvivalent hostese ti meće medalju na glavu. Šalješ poruku – “i mrtav mogu da vam se iserem u usta”. Oliveri Jevtić, iako je van groba već deset godina, ovaj trik ne uspeva. Verovatno zato što nije muško, ili je koven citirao pogrešnu strofu iz Nekronomikona.

Sergej Tuganov

Sada ćemo se malo približiti originalnom primeru, ali ćemo oduzeti bod Rusu zbog dopinga. Bio je opravdan, ali svejedno. Trideset tableta Viagre. Trideset, odjednom. Zašto? Zbog opklade. Naime, dve ribe su Sergeju predložile – zadovoljavaj nas obe dvanaest sati bez prestanka i zaradićeš tri soma funti. Ovaj se verovatno nije mnogo razmišljao, jer čak i da je izgubio, na neki način bi bio pobednik. Mogao je njih gledati kao na skupe kurve. Ali, ne, jebemumater, to se tako ne radi! Morao je pokazati glupim droljama ko je mašina! On, Sergej-jebeni-Tuganov! I uspeo je, dvanest sati – volimo da mislimo – bez vađenja.

Usledila je, naravno, srčka. Proceni sam da li je Sergeja ubila kocka ili seks. Verovatno ćeš reći – “ne, debilu, ubila ga je Viagra”, ali nije poenta u tome. On je dokazao da može i ume. Uzeo je pare i verovatno sa osmehom na licu rekao – “jebo sam vas celu noć”, i umro. Likovanje je najplemenitiji ljudski postupak, zapamtite to.

Dejvid Fajal

Svako može sebi da raznese mozak sačmarom ili da demonstrativno skoči pod voz, ali to je nekako… kliše. Kreativne samoubilačke metode nikada ne izlaze iz mode, pogotovo kada je povod besmislen. Naš Dejvid nije hteo da se iseli iz svog stana u Bišopstouku, šta god kapitalističke svinje govorile. Nudili su mu deset različitih smeštaja, ali ne. Možda je stan bio optimalno udaljen od kladionice ili ringa za borbu petlova, ali to nije bitno.

Bitni su principi. Neće njemu niko da naređuje. Pokazaće on njima – odseći će sebi glavu motornom testerom. Jednom sam u u epizodi Dilana Doga (mislim da je “Opsesija” u pitanju) video lika kako sam sebi otkida glavu. Ako je to najbolji način samodekapitacije (discipline koja bikomotno mogla postati olimpijski sport), Dejvid zauzima čvrsto drugo mesto.

Londonska poplava piva

Po samoubilačkim kuloarima priča se da je davljenje prilično dobar način da se umre, jer mozak odlazi u stand-by mod, sve sa šarenimscreesaverom, kada nema dovoljno vazduha. Ali, davljenje u pivu – to je gigantski bonus. Godine 1814. tanker londonske pivare Meux je popustio prod silinom tereta. Kada kažemo “silina tereta”, mislimo na 1.224.000 litara piva. Sve se to sručilo na neku viktorijansku verziju Belvila II, i pritom je ubilo devet ljudi. Ovde smo da odamo poštu ovom poslednjem. Naime, dok su se prvih osam jednostavno udavili ili poginuli od posledica povreda pretrpljenih prilikom bujice, jedan car je uspeo da umre od trovanja alkoholom.

Zamisli scenu – preturaš po džepovima trežeći siću za razblaženi Ginis, kada odjedanput naleće talas, jebeni cunami, piva. Pocepaš majicu, raširiš ruke, otvoriš usta, i gutaš Meux Brown Ale, sve dok ti potpuno ne natopi pluća. Za jednog alkoholičara ili čak cirkaroša-rekreativca, ne postoji časnija smrt. U ovom trenutku verovatno postoji neki žgoljavi riđavac iz Pekama koji može da se pohvali kako mu je čukundeda umro u poplavi piva, ali ne kao pičkica, već kao junačina.