Nepristojna ponuda – svako ima svoju cenu

– Šomi, zamisli situaciju da ti neko ponudi 100 soma jura da te Leksington stil jebe u dupe. Je l’ bi pristao?
– Brate, dao bih mu i za 20 iljada dinara, sutra će internet da mi isključe, jedem paštetu već 3 dana. Ti?
– Ne, brate, imam svoje principe, al bih za jedno 200 soma razmislio. Znaš, ipak je to veliki keš, mogu da kupim stan, kola…

Svi pamte trešinu od filma „Nepristojna ponuda“ gde šarmantni buržuj u obliku Roberta Redforda nudi milion dolara Vudi Harlesonu kao naknadu što će da mu celu noć skače po supruzi. Naravno, iščekivanje gole sise Demi Mur je jedino što te održava da ovaj film odgledaš do kraja jer je priča patetičnija od Dačićevog izvinjenja za 90-te godine. U početku oboje eksplicitno odbijaju ponudu, pa bi on pristao a ona ne, pa onda oboje odluče da ona da pičku za keš, pa je njemu krivo, pa se na kraju kurva primi na matorog jarca, pa… horor.

Čovekovim umom vladaju tri varijable: zadovoljenje sopstvenih potreba, moral i strah za sopstvenim dupetom. Kad vrednost prve prevazilazi drugu i treću zajedno, onda kao Raskoljnikov roknjavaš babu, otimaš cigančetu kiflu na ulici da bi utolio glad, prodaješ LCD tv za kvoter belog, otimaš poslednjih 1000 dinara iz kevinog novčanika, proždireš najboljeg ortaka jer ste mesec dana zatočeni na Andima bez hrane. U situacijama kad su osnovne životne potrebe i hedonizam namireni, stupa moral, pa tako (najverovatnije) nećeš ukrasti rol-viršlu iz pekare ako si se prethodno nakrkao pasuljčine ili nećeš ukrasti prosjaku kintu iz kutije ako si pazario gilje sa cirkonima u Paćotiju. Strah se tu provlači kao remetilački faktor koji u zbiru sa moralom ipak često pobedi neke čovekove potrebe.

Kad se realno pogleda dijalog sa početka priče, prvi odgovor je uglavnom „NI ZA KOJE PARE NE DAM ČMAR, JA NISAM PEDER, TO JE SVE DOŠLO SA ZAPADA, DRŽAVA DURADI NEŠTO BLABLA…“ Jebiga, nisi ti Demi Mur da bi ti neko nudio keš da džara tvoju furunu. Ali u nekoj stvarnoj situaciji, gde bi čamuga sa kitom veličine ZP hibrida iz neke vojvođanske njive došao na tvoju gajbu, 95 posto ljudi bi uz obećanje da niko nikad ne sazna, za 4 cifre ne samo prodalo guzicu, već bi odradilo dip trout bolje od Džindžer Lin. Šta je bol u dupetu od 15 minuta naspram novog kompa, letovanja na Marmarisu, godinu dana izlazaka po Fristajleru i Saundu i inih zadovoljstava.

Čuveni ekonomski princip ponude i tražnje gde cena nekog resursa zavisi od njegove količine je samo projektovan ljudski poriv gde je potreba za nekim bitnim stvarima direktno proporcionalna oskudici istih.

Primer 1: Maja je mega riba. Otišla je na letovanje u Šarm el Šeik. Kao i svaka fuksetina, slikaće se sa gomilom talibančina koji će joj nuditi kamile, tozla, naftu, ali ona će pičke dati samo najboljoj ponudi, eventualno dvema. Dakle, neki normalan lik koji bi u prosečnim okolnostima opušteno umočio u Maju, sad duva jer njegova „nepristojna ponuda“ nije dovoljno velika.

Primer 2: Maja je mega riba. Otišla je na letovanje u neki rezervat u Keniji. Pošto potencijalne frajere čine lavovi, urođenici koji poznaju nemušti jezik i vibrator sa iscurelim baterijama, Maja spušta nivo svoje potražnje i širi noge vodiču puta, 58-godišnjem trgovcu pamukom iz Najrobija. Njegova ponuda je bila realno jadna, ali opet najveća u trenutku kad je Maju zasvrbeo klitoralni predeo. Što bi ljudi rekli – okolnosti.

Ljudsko biće je u svojoj osnovi sebična životinja, koja to prestaje da bude ako zadovolji osnovne potrebe i primarne nagone. Ni lav uglavnom neće napasti čoveka ako je upravo večerao zebru. S druge strane, čovek kome život visi o koncu neće birati, poješće jetru rođene majke, ubiće brata blizanca, a ako je verovati eksperimentima dr Mengelea, čak će majke žrtvovati svoju decu zarad sopstvenog spasenja.

Život u laži ima jednu divnu prednost, a to je da gura pod tepih sve ljudske bizarnosti, sva nekonvencionalna ponašanja i kršenje svih moralnih normi. Prećutkivanje ovih istina ipak doprinosi da sami sebe i dalje sagledavamo kao viši stupanj evolucije i da čvrsto verujemo da je ta životinja u nama umrla onog momenta kad smo sišli s drveta. Sranje. Naravno da nije, nažalost, ali i dalje ću da verujem da živim u nekom paralelnom univerzumu u kom neću morati da pojedem gluteuse Džesike Albe da bih preživeo brodolom na pustom ostrvu. Osim ako mi ne da pre toga, onda ko je jebe.

Zato sledeći put kad ti neko kaže da „ne bi uradio to i to za milion dolara“, izvuci šlajmaru sa dna pete i uputi mu balistički projektil direkt u čelenku. Laže kao pseto, kao što uostalom lažeš i ti, a svakako i ja.