Noć maski i poneka veštica
‘‘Večeras ću da jebem onu babu makar mi to bilo poslednje!” – dere mi se Sale na uvo. ”Koju? Ima ih više.” – vičem. ”Crvenkapinu.” – odgovara i odlazi prema njoj.
Shvatam da se moja petominutno isplanirana večerašnja sudbina da delimo taksi do kuće podlo podsmeva pred ispreplitanim jezicima mog druga i Crvenkapine babe. Okrećem se prema mestu na kojem sam trebala pogledom da zateknem najbolju drugaricu, i kroz par čaša vodke se prisećam da voli da nestaje u masi sa par čaša medovače. Pa dobro, svakako je prihvatljivije gurati se kroz masu sam. Popaj pod disko kuglom okreće neko polovno kormilo, pijana Oliva ga mazi po sveže razmazanom sidru na napumpanom bicepsu. Poznat mi je taj biceps iz socijalne teretane u kvartu, pa se okrećem u suprotnom smeru od kormila. Tu sam te čekala! – dakle, šank, i par čirlidersica poređanih po boji razmišljaju o idealnoj poziciji naginjanja preko istog kako bi im se suknjice podigle dovoljno da privuku pogled di džeja koji im obećava pesmu koju neće pustiti. Bar ne ovde.
Za šankom spodobe, neke podobne za večeras, neke nemaskirane, dovojno jezive da odustanem od pokušaja da dugim noktima pomilujem oči konobaru kako bi me primetio. Taman kad sam htela da se okrenem prema princu, osetih ruku na ramenu i začuh ”LUDUJ SINE, SAMO NEK’ SI ŽIV!” u pozadini dram en bejsa. Dobro, pogrešno vreme za princa, ali za drugaricu koja se pojavila niotkuda je uvek pravo. Na njeno citiranje domaće poezije, oni nesvakidašnje kreativni likovi sa kosama i crno-belim licima poput Kiss-ovaca se zgroziše proklinjajući je Metalikinim citatima. Sreća, pa naiđe Papa i pohotno im zamahne belim štapom, nazivajući ih svojim dečacima. Nazdravih čašom prema njemu i njegovom uspehu da nas baci u drugi plan, jer ipak mu nije bilo lako. I tako stojimo nas dve čekajući treću našu koja se probija kroz masu, dok je odmeravaju par dama devetanestog veka, koje odmeravamo mi. Čini se da su u pozorište ulazile isključivo zbog kostima. Kad se žurno probila kroz guste reči i neprijatna isparenja, shvatih da je stvar ozbiljna – ”JEL NORMALNO DA SE JA NALOŽIM NA PČELICU, RECITE VI MENI, JER JA NE ZNAM EVO DA MI JEBEŠ SVE NE ZNAM?!”. Pčelica je doduše bio obučen žestvenije, ponosno pokazujući pijani osmeh, rajf sa žutim cirkonima, fine crne bokserice i još finije oblikovano dupe. Dupe je presudilo, i umesto da nam ide na živce, odlučila je da ode kod pčelice, pokraj Saleta koji je, pak, sa gorepomenutom Crvenkapinom babom već išao u krajnost.
I veče je pripretilo da ode u krajnost kada uzviknuh ‘’Profesore!’’, a on se, spreman na kompromis, polako okrenuo sa predlogom ‘’Imaš deset, sretali smo se samo na nastavi.’’, što je bilo potpuno neprihvatljivo, za razliku od mojeg ‘’Nabavite mi seminarske za sve predmete iz arhive, nikad se nismo sretali.’’, što je bilo obostrano prihvatljivo. Profesor je bio širokogrud – svi smo znali da redovno posećuje elitnu gradsku teretanu i jednako skupe prigradske kurve, ali samo sam ja (od večeras) znala da su mu srcu prirasle i studentske žurke. ‘’Nego, evo vama koleginice, moja vizitka, ako pristanete na još koje kompromise…’’, nesigurno mi pruži belu karticu između dva debela prsta koja su svojevremeno boravila u neiskusnim tajnama mladih studentkinja. ‘’Ja zbog love ne prodajem snove, kad moram da ti citiram Jami, matori’’, odgovorih uvređeno. ‘’Ajmo do wc-a, da ispovraćam ovo što sam videla.’’, ubacila se Iv. U ženskom toaletu, devet devojaka i jedan gej, doktori nauka i čobani, dame i šljam, teška večernja kombinacija stade na osam kvadrata. Kakvo prijatno društvo. Ipak, nepodnošljiva vrućina i zadah wc šolje nas ispratiše napolje. E sad, to napolje je bilo povratak u prostorije do sada opevanog kulturno-umetničkog društva koje se sada već njihalo uz laganu muziku, na teškim sredstvima namenjenim vozdizanju raspoloženja. Ometene pomenutim faktorom, krenusmo još dublje napolje. Stepenice stare građevine bile su prekrivene mladim telima, jednim skoro nepomičnim matorim telom i jednim teletom. Ograda je mamila zategnute zadnje lože ljubaznih fudbalerčića čiji mutavi i zamućeni pogledi nisu dopirali ni do ajfonovog fotoaparata. Utrpala sam se nekako među njih dajući do znanja da nisam zainteresovana ni za poglede ni za ajfon.
U tom trenutku se pojavio on, ozaren poput Veselih Vrbljanaca, širokih grudi i uzanih vidika, oštrog pogleda i tupih misli, doleti do mene u supermenovom kostimu razgrnuvši masu.
-Jesil mala ljubila dosada jesijesi al’ Bosanca nisi!
-Šta nisam..?
-Jes’ ti gluva? Ne merem ti ja ponavljat’, nego recti meni iz koje si bombonjere ispala, slatkišu?
-Onaj deran skače iz svemira na zemlju, a ti i dalje prilaziš sa tom forom?
-Jako sti neprijatna i bezobrazna! Trebala bi malo da staviš prst na čelo i da se zapitaš.
-Trebao bi ti da staviš pištolj na čelo i da se ne zapitaš.
Još nešto je krenuo da recituje iz svoje domovine, ali Iv beše već uhvatila taksi. Otputovasmo sa neke dve ženske zveri prema gradskougrejanom domu, ostavljajući za sobom Saleta i njegovu babu, dva druga koja su ubeđivala devojke da slobodno izađu bez pudera u grad jer je noć veštica, misleći da je to dobra fora, i američko veče kojim se studentkinje služe da bi se obukle droljasto. To je sve što znam o ovoj noći veštica. Ili bar čega se sećam. Ostalo je (zaboravljena) istorija. Tako kažu u filmovima i tako mora biti.
