ADHD – šta li će sledeće izmisliti?
Unutar našeg društva postoje jasno definisani standardi prihvatljivog ili poželjnog ponašanja. Ljude koji piju nazivamo pijandurama, drogirante narkomanima, dok su sebični, osioni i nametljivi oslovljavani kao kabadahije ili đubrad. U Amerikama se i dalje tripuju da današnje zapadno društvo napreduje, te tako, pokušavajući da razumeju čoveka, različite vidove neobazrivog, imbecilnog ponašanja nazivaju bolestima. Sad je tamo fora da ako dođeš kući posle pokilice vinjaka, opsuješ ženi majku i šapama proveriš izdržljivost njene donje vilice, ti nisi alkoholičarska žgadija. Ti si BOLESTAN, i POTREBNA TI JE POMOĆ. Tako su Ameri izmislili još jednu bolest, čije ćete simptome sigurno prepoznati, ali šta smo mi u Slobino vreme znali, jebi ga, nije imao ko da nam kaže, pa smo zbog svojih malih gafova dobijali šamarčine umesto raznih šarenih pilula i lekića. U pitanju je ADHD, odnosno hiperkinetički poremećaj.
Šta je ADHD?
ADHD, ili po domaćim psidžama hiperkinetički poremećaj, predstavlja, pu daleko bilo, duševno oboljenje, ili preciznije mentalni poremećaj, čija je glavna odlika manjak koncentracije. Druga važna odlika, karakteristična za decu kod koje je ovaj problem zastupljeniji, jeste hiperaktivnost. Smatra se da između sedam i devet procenata odraslih na planeti ima ovaj problem, što je jedna do dve trećine onih koji su slične simptome prikazivali u detinjstvu. Pošto je moje detinjstvo bilo u Slobino vreme, iskoristimo priliku da se zavalimo i vratimo u to vreme i pokušamo da prepoznamo neke od simptoma.
Nemogućnost održavanja pažnje uz greške prilikom rešavanja zadataka i obaveza – 18:21, za četiri minuta počinju “Avanture Džonija Kvesta” na televiziji braće Karić. Zadatak sadrži korišćenje šestara, lenjira, uglomera, i neki nadrkani tekst iz zbirke za matu u kome registruješ jedino KONSTRUISATI KRUŽNICU. Jebeš ovo, četiri minuta reklama pa crtani, izdržaće se. Ti imaš ADHD.
Lako gubljenje koncentracije – Na insistiranje roditelja, zadatak mora biti izvršen, a daljinski upravljač je zaplenjen. Sa sprata ispod dopiru zvuci svađe mladog bračnog para oko računa za struju, i neobazrivog korišćenja TA peći od strane supruge. Situacija se zahuhtava, neko će sada nekom da jebe mater. Sveska prazna, uz samo par rupica napravljenih šestarom. Gotova stvar, ti imaš ADHD.
Hiperaktivnost, upadanje u reč, nemogućnost da se sačeka red pri razgovoru – U toku je prenos utakmice Atalanta Bergamo – Ređina. Ćale i deda razgovaraju o aktuelnim temama, neobavezno bacajući pogled na zbivanja na terenu. Raspravu o nesposobnosti lokalne vlasti SPO-a u Beogradu prekidaš zanimljivom anegdotom o tvom drugaru iz razreda Mići, kome ste se svi smejali jer voli da gricka kredu za vreme malih odmora. “Dobro!” odgovori deda, u granicama pristojnosti te obaveštavajući da ga to što govoriš ne interesuje. Baba ulazi u prostoriju, skrećući temu razgovora na komšije kučkare čije džukele vrše nuždu po zgradi. Počinje negodovanje i osuđivanje pomenutih kučkara. Tek u tim trenutcima registruješ da se na TV-u emituje fudbal. Penješ se na stočić u dnevnoj sobi uzvikujući “ZVEZDA JE ŠAMPION!”. Ćale te je fino zamolio da siđeš i prestaneš da urlaš. U toku je 92. minut utakmice, penal za goste iz Ređo Kalabrije pri rezultatu jedan prema jedan. Koristiš priliku da iz predsoblja doneseš neku staru babinu maramu, vežeš je oko glave i obratiš se ćaletu: “Tata, tata, vidi! Ja sam kornjača Rafaelo!”. “Umukni, jebem ti majku!” – zagrmi otac. Jebi ga, imaš ADHD.
Impulsivnost i agresija – Traje dečja rasprava na temu “Koji rendžer je najjači?“. Debela devojčica i mali derpe u najavi forsiraju ružičastu i žutu. Mali cigan bi rekao crni, ali ne sme ništa da kaže jer je cigan. Klinac paljevina na sve što je nametnuto i popularno staje na stranu belog rendžera, dok je tvoj stav da je ubedljivo najjači crveni. Klinac paljevina naziva tvog rendžera dukatlijom, poseže kandžama za tvojim blokčetom sa sličicama crvenog rendžera i uništava tvoju imovinu. Hvataš ga za gnukra klinačke polo majice sa sidrom i krećeš da ga štancuješ u čelo, pokušavajući da iskoristiš svaki trenutak do pojavljivanja vaspitačice koja mu pristiže u pomoć. “Šta si to uradio, crno dete? Marš u ćošak, imaš ADHD.”
Vidimo iz priloženog da se među simptomima navodi sve što dete čini detetom – i da je zdravo dete, ono po meri odraslih, u stvari hipnotisano, omamljeno dete koje blene u jednu tačku, ne zapitkuje i ne smara. Psiholozi i pedagozi od roditelja traže da obrate pažnju ukoliko im deca ostavljaju raštrkanu odeću ili igračke po kući (koliko li se samo batina za to dobija) ili ne završava igre ili zadatke, često preskakajući sa jedne stvari na drugu (Sad ću malo da crtam, pa ću da igram igricu, e mogao bih opet da crtam, odoh sad da šutiram loptu, čekaj, piša mi se). ADHD deca ne mogu da se nateraju na završavanje obaveznih, dosadnih zadataka, ali zato mogu biti potpuno fokusirani na njima privlačnu stvar koju trenutno rade, ignorišući bilo koju vrstu spoljnih faktora, opomene roditelja, vaspitača, učitelja ili bande kutrigurskih varvara koji mu pljačkaju gajbu. Dokle god ne diraju soni, kao da nisu tu.
Adolescencija, odrastanje i društveni život
Simptomi uočeni tokom detinjstva mogu se zadržati u kasnijim periodima života, što se na zahvaćenog pojedinca odražava kao gostovanje Arsenala četvoroligašu u prvom kolu FA kupa. Dakle, ispadanjem iz životnog kup takmičenja, šololo. Klinci sa hiperkinetičkim poremećajem prvi zaostaju u školi kada obaveze postaju zahtevnije, tamo negde oko šestog-sedmog razreda ili recimo srednje škole, što je odličan izgovor za nesavladavanje dvogodišnjeg poslovnog – biznis univerziteta na isturenom odeljenju u zgradi mesne zajednice u Blacama.
ADHD lobanje takođe imaju poteškoća sa čitanjem neverbalnih signala sagovornika, te neretko blamiraju sebe i nesvesno povređuju druge ishitrenim izvaljivanjem sranja koje se u određenim situacijama ne bi smela izgovoriti ni u sebi. Količina nagomilanih neuspeha, na akademskom, društvenom i poslovnom planu, i njihova kasnija dodatna angažovanost i požrtvovanje u pravljenju sranja – sve se to množi i priziva nove, još brutalnije neuspehe. Tako kreću spiralom nadole, a na dnu se mogu naći utešne nagrade u vidu socilajne fobije, anksioznosti, depresije, alkoholisanja, gudranja, ostavljanja čitave plate na manijačko buljenje u kliker koji se vrti po točku sa brojevima ili poseta damama koje se krešu za pare, a predstavljaju se kao kozmetičarke na Fejsbuku.
Koliko god ljudi sa ovim poremećajem ispaštaju zbog svoje različitosti, i nesposobnosti prilagođavanja na životne uslove, može se bar kroz zajebanciju reći da je ADHD problem nepreležanih dečjih bolesti i odlika NEDORASLOSTI. Jednostavno ako neko ima „Whatever, I do what I want“ stav, ako odbija da sarađuje, nema nameru da preuzme odgovornost za svoje postupke i izbegava obaveze, onda mu nije ni mesto među ljudima dok ne poradi na sebi. Jednostavno se nije IZVUK’O i MORA DA SE IZVUČE. Ako ti mozak funkcioniše na različit način to nije izgovor, pravila igre postoje, a tvoje je da se snađeš, jer ma koliko imbecilno zvučalo, sve se vežba, pa i mozak.
