Adio Tusta – kud Idijoti idu kad umru?
KUD Idijoti su bili najbolji pank bend u staroj Jugi, a najveći podvig im je bio što su ostali to i pošto se Juga raspala. Najbolji album su napravili kada je već krenulo da preljeva, tokom svih sranja, klanja i bombardovanja ostali su rado viđeni i u Skopju, i u Sarajevu i u Ljubljani, a prvi su Hrvati koji su svirali u Srbiji posle rata. Što bi sami Idijoti rekli: to pametnom govori sve, a glupom ne vredi ni objašnjavati.
Idijoti su od starta, tamo sredinom osamdesetih izdominirali svojim prostim Ramones pristupom prašenju. Ali bilo je tu i nešto više, faktor koji je taman koliko treba oštrokavio muziku proleterskim čemerom i prkosom kakav se odmah prepoznaje od Vardara pa do Triglava – Tusta i njegove reči. KUD Idijoti su postali kult umnogome zahvaljujući tome kako je govorio ZaraTusta: iskreno, jednostavno, u srž, živac i kosku.
Tusta je umro kao što je živeo: od raka. I to stvarno od raka, a ne kao neki čije ime nećemo da spominjemo, makar i voleli da pustimo neku njegovu pesmu. Tusta je tako i u smrti ostao onaj pravi apostol istine. Dokazao je osnovni postulat održanja mulja ovih naših govnjivnih državica: kad živiš protiv svih, brzo se trošiš. Kad ne jebeš živu silu, jebaćeš mrtvu. Zato brzo gasnu Tuste i Rođe, a kojekakvi Stublići, Tompsoni, Čorbe i Male Knindže ostaju ko stenice u ponjavama na kojima šatro sanjamo. Tusta je bio rak za društvo kakvo je sad. Kancer koji je pretio da se razmnoži svojim upornim odbijanjem da prizna poraz panka, jer je kapirao suštinu: dok god neko veruje u pank, pank nije mrtav… A ne mora to ni da zvuči kao Ramonsi, ne mora čak ni da se zove pank. Bitno je da živiš svoje sranje i da ga koristiš kao gorivo za stvaranje. Kad srce radi bim-a-bam, sve je drugo manje važno.
U ovakvim situacijama postoji neki nagon da tražiš proročku najavu kraja u delima preminulog. Možda je to tako jer je delo pokojnikovo deo našeg života. Sećanja na prvu cavu koja ti je dala da joj zavučeš prst u ćega uz “Kad sunce opet zađe”, životna lekcija da rakija ne ide uz pivo dok na razglasu ide “Junajted rakija, junajted pivo, junajted pica”, batine od skinsa posle certa posle kojih si naučio da se biješ ili da ideš kući noćnim u dva… Zato se uplašimo i za sopstveni život kada nestane neko ko je bio toliki njegov deo, neko ko bi trebalo da je van vremena, jer postoji na audio i video snimcima, jer možemo da ga pustimo iz boce kada hoćemo… Kada neko takav umre, podseća nas da ništa zapravo nije pod našom kontrolom, da jedino možemo da se borimo, ali ne i da pobedimo. Pa onda očajnički želimo da je pokojnik ipak još jednom pokazao da je megacar, iznad situacije života, da ga je ipak šukno smrti na kvarno – tako što je video šta mu se sprema. Ali u Tustinom slučaju ne mogu da izbegnem osećaj da u tome ima nečega. Ceo dan mi je u glavi “uskoro se neće ništa vidjeti od dima, u koji ću za tren sav uroniti”. Dim svirke, dim pljuge, dim sprave, dim ulice, pičkin dim… Dim koji se pretvara u kancer. Dim je mesto odakle dolaze sve utvare koje nas progone, koje nam govore da nam je život rasplinut – i dim je tamo gde nestaju ratnici u jurišu. Tusta je znao gde ide: u brzu smrt i milione sećanja. I misliš da ga puno zabole?
Mada je Tusta bio po svim izveštajima gotivac, iznad sranja kao što je navijačka, rasna ili međunacionalna mržnja, bio je borac, ali isključivo klasni, sa klasom. Pravi levičar iz škole alanfordizma i pravi narodni pevač, jer je pevao narodu i bio iz naroda. Jebiga, treba imati herca pa da sa tries godina, kao oženjen i zaposlen u brodogradilištu, i dalje imaš žar i želju da postaneš pevač u rok bendu… u jebenoj Puli. E ako to ostvariš, onda si stvarno zaslužio da sledećih dvaes godina živiš san: zagušljivi klubovi širom Balkana i okolne Evrope, pivo, varenje, dranje glasnih žica i mikrofona, kupke od pivske pene i znoja, nikome računi osim porodici… I nikad para, ali ko ga jebe, iako si tu samo zbog para.
Brate Tusto, nismo se znali, ali nekako ipak jesmo. Valjda je to tako s ljudima koji se dernjaju na masu sa bine – da ne kažem rok-zvezdama, jer to se na tebe ne odnosi. Jedina zvezda koja se mogla dovesti u vezu s tobom je bila petokraka, ali nismo morali da verujemo u komunizam da bismo mogli i mi da zauralamo s tobom UNA MATTINA MI SONO SVEGLIATO, O BELLA, CIAO! BELLA, CIAO! BELLA, CIAO, CIAO, CIAO! Jedino što je bilo bitno je da makar na kratko ispunimo mozak čistom energijom i martinkama, čime je bio postignut tvoj cilj: da zaboravimo podele na četnike, ustaše i partizane i prepustimo se panku, koji nikad neće umreti, za razliku od tebe.
