Ako promašiš cilj, pogodio si sve ostalo

Profa je bio jedan od retkih kul likova za koje se može reći da im doktorska disertacija nije sjebala centar za normalan kontakt sa spoljnim svetom. Nije motao mlade studentkinje, nije kopao sline iz nosa na času, nije bio uštogljen, a opet duhovit, elokventan i vazda upicanjen kao da ide na vašar u vojvođanskom selu – jednom rečju, pravi dingospo. Iako je držao zajeban predmet, na ispitima nije bio serator već je unesrećenim studentima pomagao da slože kockice svog fragmentisanog znanja, i obarao je samo u slučaju da student izvadi pimpek ipočne da lupa njime po katedri, usput pevajući Sergeja Ćetkovića. Dakle nikad. Ne znate podupravljanje? Ok, šta mislite da to obnovite i dođete preksutra u moj kabinet? Nije vam jasan kočioni sistem? Može u petak ponovo? Ne znate kako se zovem, prezivam, niti u kojoj se ustanovi trenutno nalazite a usput ste mi psovali majku. U pičku? Nema problema, računaću vam 10 sa pismenog a vi to malo obnovite teoriju za sledeći rok. Da ne dužim dalje, čovek da ga na leba mažeš.

On je bio ponajbolji student u generaciji i vrlo verovatno brabonjak od čoveka. Nikad nisam stigao dalje od pozdrava podizanjem obrva u mimohodu, dok je sa nečim što je trebalo da bude njegova devojka izleteo iz Teranove. Realno, dovoljno je videti lika koji iz prve klupe skače da zgrabi dodatni seminarski rad iz sociologije i time dobije još koji poen, ne bi li nekim volšebnim činom sebi zacementirao prvu jedanaesticu u istoriji visokoškolskog obrazovanja u Mlečnom putu, pa da ti se takva kreatura zgadi za ceo život.

Dok sam ja žvrljao neki koncept i čekao svoj red da muški ispričam 3 i po rečenice o čeonom sudaru i analziram škrabotinu koja bi trebalo da predstavlja vektorski prikaz delovanja sila tokom prolaska karburatora kroz jagodičnu kost Tošeta Proeskog, gorepomenuta dvojica su ušli u neku raspravu koja se završila nepolaganjem ispita i ozbiljnim šansama da student upadne u neko stanje šoka nalik zidaru kad shvati da je iskapio poslednji vops iz gajbe a tek je 3 popodne.

– Ali profesore, moj cilj je bio da očistim godinu u junu.

– Dragi kolega, imajte na umu da kada promašite cilj, onda ste pogodili sve ostalo.

Ja, kao najnebitniji faktor u priči sam u nešto znanja i zamuckivanja zabo devetku, ali rečenica kojom je profa kamšatovao prepotentnog kolegu mi je baš ostala u sećanju. Da je profan malo liberalniji u pogledu etike i da je recimo rođen u Baltimoru kao pripadnik afroameričke grupe, verovatno bi šupčinu izbacio sa trećeg sprata uz rečenicu „Somino, ako ti je bitnije da desetkom položiš ispit u junu nego da karaš podno palme na obali mora i ladnim pivom zalivaš vruće pečenje onda ti ga zbidžim sestri, tetki i šurnjaji u pakšu.“ Naravno uz obilje madafakaza, nigaza i bičiza tokom monologa.

I sad da pređem na stvar. Neki pametan lik je rekao da su ljudi bez cilja ništa drugo do životinje koje se povinuju primarnim instinktima i nagonima za preživljavanje i produženje vrste. Tačno. I nije neki život kad na samrtničkoj postelji premotaš film unazad i shvatiš da se traka sastoji iz doručaka, ručaka, večera, 500-1000 koitusa, 3 osećaja sreće i otprilike toliko blagih razočaranja. Bedak. Ciljevi nas motivišu, izvlače iz nas maksimume kvaliteta, emocija, daruju osećanja zadovoljstva kad ih ostvarimo i bacaju u daun kad za dlaku okinemo.

E da, daun, depra, bedak, bitne reči. Od trenutka kad si odvojen od sise i naučen da se uspravno održavaš postao si kompetetivna ličnost koja mora da se bori za mesto u koordinatnom sistemu… pa, bilo čega. U vrtiću – cilj je najveće parče leba sa paštetom, krevet do vrata iz kog ćeš prvi da izletiš napolje i najbolja igračka. U školi – prva klupa, ili klupa do male crne sa pletenicom, ili zadnja pa da šibaš avionima štrebere iz prve, mesto na česmi na velikom odmoru, kapitenstvo u školskom timu u fuci, Vukova diploma i 20+20 poena na prijemom, prvo mesto na saveznom iz matematike, popravljanje ocene iz fizičkog u četvrtoj srednje zarad bodovnog benefita kojim ćeš uleteti na budžet na medicini, šlihtanje u bulju asistentu iz histologije zarad protekcije, podmetanje noge kolegi jer je želi istu temu za seminarski a ti si već platio 20 jevara za izradu svog, podmetanje kite koleginici jer je najbolja pička u generaciji i mora biti tvoja, trčanje preko leševa da bi se odradila praksa u najboljoj ustanovi i preskakanje leševa koji su trčali preko leševa da bi se uletelo na radno mesto koje će doneti blagostanje, ime, karijeru, položaj koji zahteva 300 evra i bocu Džeka za rutinsku operaciju, te na kraju pozamašan ček od penzije i mirnu starost.

To su ciljevi. Ako se ostvare, kul i trebalo je da se ostvare, to je difolt, normalno i očekivano jer ti si čovek, genetski modifikovana životinja sa ciljem da stremi svojim ciljevima po svaku cenu. Ako ih nisi želeo, ti si mrtvo puvalo, beskoristan skup atoma, šum sistema, vazduh kroz koji protrči ovaj prvi koji vidi svoj cilj. Ali ako si ih želeo a nisi ostvario, e onda… onda ćemo da prospemo čašicu rakije na tvoj grob u koji si svojom voljom zakoračio, ako ne tako što si sačmarom i tehnikom “siva masa na zidu” ukrasio denvnu sobu i ostavio za sobom ženu, nejač i šestocifren dug zelenašu iz kraja, onda makar tako što si postao vegetativni entitet prozirnog pogleda koji cilja horizont i čija depresija oko sebe širi gravitacioni potencijal i uvlači sve unutra poput crne rupe.

Motivacioni govornici, lajfkouči, inženjeri ljudskih mozgova i duša, neurolingvistički programeri, svi ti, od mase prihvaćeni i cenjeni ljudi, novče svoje znanje i sposobnosti implementacijom “fokusiraj se-imaj cilj-znaj šta hoćeš i ostvariće se” mantri u ljude željne promena u svojim usranim životima ili barem još jednog miliona na računu na kom stoji ionako pozamašna svota. Domaćica iz Alabame će na TDK kaseti svakodnevno slušati nadrkane “hej, predaj celu sebe tome što radiš” i napraviće vanvremensku bundevaru koju će pijani rednek muž da pojede pre nego joj dislocira donju vilicu i kaže joj da je voli. Ne, motivacioni seronja nikad neće reći “Hej ti, ljudsko biće, pokušaj da budeš najbolji, ali ako ne uspeš, dostojanstveno podnesi poraz i sabij ladnog zaječarca”. Neće reći jer bi tad ostao bez svog cilja – mušterije.
Na kraju, možda ima istine u tome da odustajanje od cilja i mirenje sa porazom koči progres čovečanstva, al se opet postavlja pitanje je l opravdan progres zarad gubitka sreće i osećanja spokoja?

Možda Kipling zna:

Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, bićeš čovek, sine moj.

A možda je i njemu Nobel bio cilj, ko će znati.