“Ali – mene to vređa!”
Vređanje je kao lov – uvek je zanimljivije kada je objekat zaštićena grupa. Što je zaštićena grupa osetljivija, lakše ju je uvrediti. Što je osetljiva grupa veća, zabavnije ju je uvrediti. Ali vređanje, na sreću, nije i ne treba da bude ograničeno samo na osetljive grupe. Da jeste, svodilo bi se na problem političke korektnosti , te gadne kurve koju je jedan Tarzan već pokupio na ulici, isprašio od kurca a onda prijavio pandurima. I to je to od nje, više je nećemo viđati, barem ne po Tarzaniji. No time problem nije rešen, problem je širi i, bojim se, ozbiljniji. Ljudi su, prosto, postali pičke.
Kako se to desilo?
Geneza ljudskog postajanja pičkama je jednostavna, skoro trivijalna. Ceo taj slobodarski trip koji oficijelno počinje sa Francuskom revolucijom, ali neko realno uobličenje dobija tek posle Drugog svetskog rata je generalno do jaja trip. Ne može (bar po zakonu) neko da te poseduje, proda, batina, jebe, da ti stavlja tikvice u bulju ili vreo kačamak u gaće samo zato što ima viši socijalni status ili zato što je drugog porekla, pola ili mišljenja ili prosto jer mu se ‘oće. I to je naravno jako dobro, to je neviđen civilizacijski skok. Ali kao i svaki civilizacijski skok, ne dolazi bez loših posledica.
Ljudi su se opustili. Ljudi su se razmazili i zaboravili kako je to boriti se za svoju stvar jer ne moraju više da se bore za svoju stvar – dobijaju je. I tako je sa svim stvarima koje dobiješ bez da mrdneš kurcem. Sećaš se kako si kao klinac skrivao boraniju u džepove, a grašak prosipao babi po krevetu? E al od kad si prvi put plevio lukac ili proveo leto u ciglani više ne bacaš ni brokoli koji je tvoja žena kupila u piljarnici (bar ti tako tvrdiš), jer si dupe isteglio za njega. Jednostavno je, kada ne moraju da budu borci, ljudi postaju pičke.
Shodno tome, menjaju se i običaji. Ranije, ako te neko uvredi, ti ga šljapneš rukavicom po faci (nekako pokušaš da uradiš to tako da ne deluje previše pederski), nađete se ujutru na poljani, rokneš ga i raziđete se. Normalna stvar, svakodnevnica, ne uzbuđuje se niko. Neko ti u krčmi kaže da si mufljuz, hohštapler ili veprina debela, a ti uzvraćaš argumentima svojstvenim prilici i okruženju: “Poštovani gospodine, biste li ustali da raspravimo ovo na civilizovan način? Ubeđen sam da će Vas vešto i konkluzivno izveden argument čvrstog predmeta u čelo (lat. argumentum ad pepeljarum) ubediti da ste ofucana pičketina”.
I to je to. Ne ideš da ga tužiš za povredu časti i dostojanstva. Paradoksalno, tužakanje i cmizdrenje naokolo o tome kako si uvređen je zapravo najnedostojanstvenija stvar koju možeš da uradiš ako imalo držiš do sebe. “To me VREĐA!” – ne vidim zašto bi ikoga boleo kurac. U krajnoj liniji, potpuno je van pameti – jer ako je uvreda koju popiješ istinita, tipa neko ti kaže da si debeli šupak, a ti si zaista u vrednosnom smislu ekvivalent otvora na ljudskom dupetu i pritom ti oko pojasa preliva ko u Jaši Tomiću, ko ti je kriv? Ako nisi, zašto se uopšte vređaš? Neko ti kaže “ćelava kurvo” a ti furaš frizuru kao Stevo Glogovac i jebeš se za parizer? Neko ti je, direktno ili indirektno, nešto rekao za familiju, religiju, uverenja, idole iz mladosti? Ako je u pravu, ćuti i gutaj a ako nije uzmi pa to pokaži, jer to što tebe nešto vređa ne znači da to ne treba da se kaže.
Gde je granica?
Neko je crtao neprikladne karikature Isusa, Muhameda, pape, Tita ili Kežmana? U tom slučaju, samo – jebeno – iskuliraj. “Ali ja imam pravo da me niko ne vređa!” – ne, ali imaš pravo da u životu ne budeš pička kao i da, ako si već uvređen, odgovoriš ljudski. Jer kako ćemo uopšte da razgraničimo šta je uvreda? Evo recimo ja tvrdim da verujem u Vrhovnog Tetreba i mene vređaju knjige iz biologije jer tetreba predstavljaju kao pticu iz reda koka: “Kakva koka, ljudi moji, izbacujte to iz knjige, Tetreb je stvorio svet, sproveo agrarnu reformu, dao hettrik Hrvatima, nemojte me zajebavati. Moja ličnost je uvređena, Dačiću reaguj!”
Svi mi imamo različite stvari koje su nam bitne ili svete. Ali, majka mu stara, to ne znači da iko drugi treba da pokaže mrvu poštovanja za to. To isto tako ne znači da je skrnavljenje hramova, rušenje objekata, maltretiranje onih koji veruju u nešto drugo ili druga destruktivna fizička akcija ovakvog tipa u redu – to samo znači da ako te je uvredio tekst, crtež ili izjava to ostaje tvoj i isključivo tvoj problem.
Šta ja onda da radim ako me neko uvredi?
E pa ako baš moraš da se uvrediš, onda imaš širok izbor oružja. Ono što svakako ne bi trebalo da uradiš je da kukaš ili nedajbože probaš da ideš na sud. Ova greška dešava se čak i u krugovima u kojima bi ljudi trebalo da su oguglali na te stvari i da su generalno otporni na sve i svašta. Grupica engleskih momaka koja je kmečala mesecima jer je jedna manja grupa pavijana na stadionu odlučila da bi bilo baš dobro da malo proizvode zvuke iz svog prirodnog okruženja je na primer totalno promašeno reagovala. Alo bre, fudbaleri, momčine, radnička klasa, opasna predgrađa, šta bi s tim imidžom? Stvar je samo u tome da ne pokažeš onom ko te vređa da si slab, i svaka reakcija u kojoj se ne prikazuješ kao sisica je dobra.
Tumači to kako hoćeš, ali jebeno se zauzmi za sebe da bi mirno spavao znajući da si čovek a ne Madžgalj. To ne znači da moraš nužno da uđeš u konflikt. Možeš da izbegneš da se čak i verbalno sukobiš s bilo kim a opet da ispadneš šmekerica, kao Džozi Altidor, koji se našao u istoj situaciji kao pomenuta grupica mlađanih Engleza.
Smem li ja nekog da vređam?
Naravno. Samo, da ti sam ne bi ispao retardiran, gledaj da imaš pokriće i razlog. Ako dođeš Stivenu Hokingu i kažeš mu da je bistar k’o Šukrijina boza, to nije preterano pametno. Ako svesno vređaš, gledaj da uvreda bude precizna i pogodi tačno onog koga treba da pogodi. Takođe, nije isto da li nekog šalješ put strinine pičke iz čista mira ili crtaš karikature tetreba ne znajući da to vređa nečija religijska osećanja. Nije isto da li nekog vređaš ciljano ili se u tvojoj benignoj zajebavanciji neka dileja nađe prozvanom ili uvređenom. Ovde ima puno nijansi i, iako možeš da vređaš koga hoćeš, to ne znači da je to uvek pametno, smisleno i neretardirano. To što uvek možeš, ne znači da uvek treba. Svakom ono što je zaslužio, ni manje ni više. Drži nivo, ne spuštaj se na grane koje okupira meta tvoje uvrede. Nešto muda, takođe, neće ti odmoći, kako sutra ne bi morao da pojedeš sva govna koja si izasrao.
