Andergraund metropole Ruske federacije

Ovih dana Rusija se nalazi unutar medijskog fokusa. Zimske olimpijske igre nisu preterano interesantne ljudima sa našeg područja, ipak su nam omogućile da vidimo kako Medvedev kunta, a Toma i Dragica prave navijačku koreografiju. Ono što se dobar deo ljudi pre par meseci zapitao je, “Gde je koji moj Soči”? Iako smatramo Ruse braćom, i pozivamo se na njih kada god neko ima nameru da nam iskenja tone bombi po državnim institucijama i infrastrukturi, šire stanovništvo Srbije, pogotovo mlađe koje se ne seća vremena dominacije Sovjetskog saveza, od ruskih gradova pominju Moskvu i Sankt Petersburg. Kladioničari mogu da nabroje još neka imena, najčešće bez svesti o geografskom položaju, dok se Nižnji Novogord probio zahvaljujući denserskoj školi Hardbaseva, koja je svoj demonski uticaj procesom difuzije prenela i na ulice gradova u Srbiji. Često zanemarujemo činjenicu da je Rusija teritorijalno najveća zemlja na planeti, i da joj populacije prevazilazi brojku od 140 miliona. Pored Moskve i Sankt Petersburga, postoji još deset gradova sa milionskim brojem stanovnika, dok su neki od njih geografski pozcionirani toliko daleko od fokusa globalnih dešavanja, da za iste gotovo da nismo ni čuli. U duhu Igara, i kao počast jednoj od neosporno najvećih belih nacija (bili rusofili, prozapadno orijentisani ili nezainteresovani, ovo jednostavno stoji, kao što stoji za Nemce ili Engleze), napravićemo hiljadama kilometara razvučenu turu po gradovima Ruske federacije.

Ufa

Kada neko započne priču o gradu koji se zove Ufa i nalazi se u Rusiji, nakon večeri koja je protekla u ruskom, prepoznatljivom autodestruktivnom maniru dolazi do automatskog baga u matriksu, krivljenja stvarnosti i izlaska iz Platonove pećine. Postojanje grada koji broji preko milion duša u Republici Baškortostan, a zove se kao neidentifikovani leteći objekat uliva sumnju u najblažem slučaju. Jednostavno, dok ne odem i ne vidim, ne postoji, što za ljude bez pasoša važi i u slučaju Temišvara. Ovaj grad, južno od Uralskog masiva, u regiji kroz koju je prošpartalo više etničkih grupa nego pijanaca kroz Skadarliju, osnovao je Ivan Grozni, Rešavač bojara, kao odbrambeno utvrđenje. Dominiraju Rusi, a prisutne su još dve značajne demografske celine. Baškiri, turkemenska grupa koja postepeno gubi svoje lokalne, specifične elemente i evoluira u globalni tip, i dobro nam poznati Tatari. Baškiri su Suniti, te se među neke od najimpozantnijih građevina ubrajaju džamije. Hokej je popularniji od fudbala, sa dva muška i jednom ženskom hokejaškom ekipom. Što se lokalne politike tiče, dominira standardni obrazac. Rusi koji čine trećinu stanovništva, kupe manje tatarske i baškirske partije koje cepaju deo glasova od većih nacionalnih stranaka, i tako formiraju vladu. Dve trećine prihoda ide u Moskvu, a samo trećina u lokalnu vlast, tako da je prilično jasno o čemu je ovde reč. Grad leži na reci Belaja, a kao što ćemo videti na priloženim fotografijama, građanska i radnička naselja deluju prilično ruski, odnosno sivo i siromašno, poput Novog Železnika ili Mirijeva.

Podseća na naša sportska borilišta tokom zimske pauze.

Novosibirsk

Jednostavno je nemoguće da u sklopu ovog pregleda ne pomenemo sibirskog džina. Nastao je kao lokalitet za izgradnju prilikom premošćavanja reke Ob za potrebe železnice, pri prelasku sa devetnaestog na dvadeseti vek, a zahvaljujući industrijalizaciji i resursima razvio se u pravu metropolu kojoj bi pozavideli mnogi evropski i američki gradovi. Sa populacijom od oko jednog i po miliona, smatra se prestonicom Sibira. Iako je prva asocijacija na mesto iza Urala nivo sivila Bežanijske kose tokom sumornog novembarskog dana, činjenica je da iako rezidencijalni kompleksi u ovom gradu ne odudaraju mnogo od toga, Novosibirsk je zaista razvijen, što se tiče infrastrukture, a samim tim i privrede. Metro je počeo da radi desetak godina pre nego što je Sloba prokopao rupu ispod Vuka. Iako na trasi transsibirske železnice, turisti nisu najučestalija stvar u Novosibirsku, jer pored cenjenih visokoškolskih  ustanova, ovaj grad ne možemo smatrati posebnim centrom kulture, već on postoji ne bi li se radili konkretni poslovi i pravile prave pare koje imaju pokriće u nečemu materijalnom, dakle obrnut sistem u odnosu na zapadni uslužni i bankarski princip. Oni koji imaju nameru da se upuštaju u neimarske pustolovine i igre cigli i mistrija u ovom gradu, nek uzmu u obzir da su tokom prolećnih meseci kada kreću radovi temperature i dalje ispod nule. Neka uzmu u obzir i napad panike koji će uslediti kada se jednog jutra probude, shvate da se nalaze u Sibiru, da ne znaju jezik, da nisu razmenili ni sa kim dve ljudske rečenice u prethodnih par meseci, i da za četrdeset i pet minuta moraju ponovo da budu na građevini. Jebo ti tih par hiljada evra mesečno, jer pametni ljudi su znali da postoji samo jedan opravdan razlog da kreneš za Sibir. Kad se zameriš Staljinu.

 

 

Omsk

Ne napuštajući Sibir, na red dolazi Omsk na reci Irtiš, osnovan u osamnestom veku kao utvrđenje za odbranu protiv naleta turkmenskih nomada iz stepa. Mesto u kojem je Dostojevski proveo pet godina izgnanstva. Iako dovoljno siv da opravda scene iz američkih filmova snimanih tokom hladnog rata, scene u kojima likovi sa sivim šubarama i automatima cirkajući jeftin alkohol čuvaju neko tajno postrojenje i bivaju zloće, Omsk je univerzitetski grad, u punom smislu te reči. Broj institucija nauke i kulture u ovom gradu je nezanemarljiv. Tokom devedesetih godina, i opšteg rasula koje je usledilo nakon raspada SSSR, Omsk je okotio gomilu Abramoviča, ljudi koji su iskoristili nelegalnu privatizaciju državnih giganta, i tako napravili gomilu para. Talas ruske pljačke i formiranja novog tajkunskog staleža na sceni Rusije, posebno je bio izražen u Omsku. Lokalni fudbalski klub, drugoligaš Irtiš Omsk, igra na stadionu Crvene Zvezde.

Zatvoreni gradovi

Iako se ne mogu svrstati među metropole, i najveći među njima su imali populaciju od oko par stotina hiljada, u Sovjetskom savezu postojali su tajni gradovi, gradovi koji nisu postojali na mapama, do njih nisu vodili putokazi, a služili su prikrivanje besnih akcija sovjetskih vlasti. Razni nuklearni projekti, zamrznuti vanzemaljci iz drugih galaksija, genetski modifikovane verzije Titovih klonova, oružja za masovno uništenje, spisak ide dalje, u pitanju su bili maštoviti ljudi. Stanovnicima ovih gradova bio je zabranjen kontakt sa spoljašnjim svetom. Zamislite situaciju pri kojoj se sredinom i pocetkom druge polovine dvadesetog veka nalazite u Sibiru, u gradiću od oko stotinu hiljada duša, koji ne smete napustiti, ne smete nikome spolja saopštiti gde ste, niti da postojite. Megazatvor, Trumanov šou bez kamera.

Priđe tako mlad čovek, požali se kako je zbog nedostatka posla, a sa tim i para zarobljen u sopstvenom stanu, kako mu mladost propada ispred kompjutera. Klasično proseravanje! Koliko god da ti je loše, ne živiš u Sibiru.