Antiprepiska sredom: Pismo gastarbajteru

Dobri moj i pošteni, gastarbajterski druže, podaleko si od nas, pa nisam siguran koliko si upoznat sa fenomenom sitnoprivredničkog javnog prevoza u našoj domaji. Ako se sećaš, pisao sam ponešto o toj pojavi koja je jedan od najboljih dokaza da pusti Srbin može da kuka do mile volje za Titinim dobom, ali da mu je onaj straaaaaašni demon neoliberalizma i u najsitnijoj čestici koštane srži, te da ga voli ko brata rođenog u Nemačkoj što živi (skoro ko ja tebe iako mi nisi brat, al živiš u Nemačkoj i možeš da mi pošalješ garantno pismo pa zato gajim određene simpatije ka tebi, no homo). Ukratko: ovde kod nas, po dubokoj provinciji, ispropadala su autotransportna preduzeća, sa razlogom ili bez, pa je tržište požurilo da se ekspresno samoreguliše ko da su ga Milton Fridman i Selma fon Hajek boli u dupe bajonetima tek postavljene vojne hunte. Odmah su iskočili divlji taksisti i zauzeli prazan prostor, inspekcija jurila, policija gonila, pa na kraju obe digle ruke; takva politika, gde organi tolerišu određene kažnjive radnje u Holandiji se naziva „gedoogbeleid“ i odnosi se na uživanje lakih droga, a u Otadžbini se zove „ada pušti narod da se vozi“ i odnosi se javni prevoz od tačke A do tačke B.

Kakva zemlja, takav i porok – ti kao apatrid sigurno jasnije i neposrednije uočavaš kulturne razlike i činjenicu da je nešto što je zabranjeno u jednoj zemlji dozvoljeno u drugoj i obrnuto. Kod nas je to putovanje, jer kao što kaže besmrtna mudrost mog komšije Neša, radnika i proletera po sopstvenom priznanju: „Ja jednom godišnje i to na more, a i to ne bih nego zbog dece, a ne znam ni koji će im kurac, eno im kaca pa nek se kupaju“. Isti Nešo sad vozi taksi, prepoznao da u porocima leže pare, malo malo pa kupio multiplu, pa kombi, došao do pristojnih para i od njih digao sprat na kući u rodnoj selendri dvadeset kilometara od grada, da ima za sinove; zna Nešo da je kod kuće najlepše i da ne treba nigde ići, posao mu se možda kosi sa svetim principom nekretanja, ali to ništa ne smeta da on ostane principijelan čovek – na kraju krajeva, to je samo novac. Da podvučemo crtu ispod Neša: nedostatak etičkih principa u poslovanju koji se pravda profitom, država kao smetnja i nada u deregulaciju, privatna inicijativa, fleksibilnost u odgovaranju na potrebe tržišta – dakle, kako se zove ekonomska teorija čiji je Nešo proponent?

Nego, davim te javnim prevozom kod nas, a nije mi palo na pamet: jesi li prava osoba da ti to pričam? Kod vas je u Švabiji to sređeno ko kutija: imaš banhof a na banhofu ICE-cug, pa cugom do flughafena, a odatle fluhcojgom dokle oćeš ko gospodin, sve miriše, sve čisto ko apoteka, a ako voliš sam, imaš autoban pa natankaš das Auto na tankštele, a autoban ravan ko pista kola samo lete, nema ograničenja i nema truckanja jer nema rupa i zakrpa i nemoj da te zmija ujede da argumentovano dokazuješ da nije baš tako savršen jer moj brat od tetke čita ovo, ubićeš ga ako mu ubiješ san o nemačkim autoputevima, za njega je to obećanje raja i dokaz da postoji Bog koji dobre zapošljava na baušteli u Duisburgu a zle ostavlja na birou u Borči, nije da ga nešto volim ali čovek mora da ceni ljude koji umeju da podrignu prvu strofu „Bože pravde“.

Ovde, prijatelju, nismo otuđeni ko kod vas tamo! Vi tamo od tačke A od tačke B u čistim i klimatizovanim vozilima ćutite, brbate po tabletima, čitate Špigl, mirišete, prdite u sebi! Gde je tu zadovoljstvo ljudskog dodira na butinama, gde je ta živopisna peripetija sa nestankom novčanika i mobilnog iz torbe, gde je onaj uzbudljivi mladi luk u cegeru?! Pa onda intelektualni susret ljudskih bića! Gastarbajterski druže moj prepošteni, prava agora je zadnje sedište divljeg taksija, agora, a svakog desetog i dvadesetpetog u mesecu i geruzija, gde se iskustvo kaljeno godinama prenosi mlađima uz miomirise staračkog pazuha i dobronamerne prekore kako je nekad sve bilo dobro a sad nije jer su mladi retardirana govna i dabogda pocrkali! Znaš i sam ako se još sećaš Otadžbine da je svaki skup od najmanje dvoje ljudi akademija nauka, upućena u sve naučne discipline, ali se ipak najradije bavi geopolitikom: sva ostala pitanja ili su rešena, ili su na putu da se reše, ili nisu ni vredna rešavanja, daj da vidimo mi ovo od čega se živi! Pričaš li tamo sa ljudima po autobusu, priznaj? Povuče te, ali se onda setiš gde si, je l’ da? Vidim te dragi moj prijatelju kako u Nahtverku jecaš uz remiks melodija Ace Ilića, držiš Koronu u ruci i podignute kragne na šulji vičeš IMA ŠVABO PARE AL NEMA DUŠU! E zato mi koji smo ostali na braniku audija jajeta koji saobraća periodično od tačke A do tačke B po ceni autobuske karte imamo čast da znamo sve o Grčkoj i onome što joj se dešava ovih dana.

Jesi li ikada pokušao da zamisliš prosečnog komentatora na sajtu Večernjih Novosti? Ja sam ga upoznao u više primeraka, a jedan je čak i evoluirao u aforističara Novosti pa Ciprasa šaljivo zove Cifras, Grčka duguje veliku cifru pa Cifras xexexexexexexe, i mogu ti reći da ga vrlo istrajno tako zove. Uglavnom, kad rezimiram zaključke sa ovog simpozijuma, još malo pa će da nastane pravoslavno carstvo sa Rusijom na čelu. Narodu je trpilo puklo pa se dogodio i rekao istorijsko NE slugama Vatikana, narod tako rešio i rekao a kad narod reši, nema tu. Nemac je nacista i ima da propadne ko i četrespete daćebog na isti način, al ovaj put malo temeljnije jer Cifras se čuo sa prvo sa Putinom, kaže daj pare vadi nas iz govana a ovaj reko DAVAJ DAVAJ, dogovorili bombardovanje Drezdena, Minhena i Borusije Dortmund, Kini Amerika duguje SVE PARE ŠTO IMA pa će žuti da ih izdignu ko svinja vratnice, nema pametni su Grci, treba i mi tako da raspišemo referendum pa da kažemo NE, „a sa kojim pitanjem?“, „ne seri tu mali mnogo, samo nek se raspiše referendum, odgovor je NE“, „u pravu je dečko, mora precizno pitanje da bude“, „evo odma najpreciznije pitanje: JEL OĆETE OVO OVAKO“. Zajeban je taj grčki referendum, stvarno. Ima onaj jevrejski vic koji ide otprilike ovako: Noć, geto, prevrće se Moše u krevetu, ne može da spava, sve bije ženu petama, uze joj sav jorgan. Pita ga žena: „Koji ti je bre kurac, šta me budiš tu?“, a on kaže: „Pozajmio sam od Heršela deset rubalja, a nemam da mu vratim, i sad ne mogu da spavam!“ Ustaje žena, kaže: „Nikakav problem!“, odlazi na prozor i prodere se iz sveg glasa: „Heršele! Znaš onih deset rubalja što si pozajmio Moši?! E, da znaš da nema da ti vrati!“, pa se vrati u krevet i kaže: „E, sad ti spavaj, a on nek se prevrće.“ Dakle, pitanje je: šta se uopšte postiglo referendumom osim savršenog šuknjavanja Nemcima i prebacivanja lopte na njihov deo terena? Je li dug nestao? Jeste kurac, tu je, kreditori ne odustaju niti će. Taj dug mora da bude vraćen, jer kako bi die Mutti objasnila proizvoljnom Francu iz Hamburga na Rajni, glasaču CDU/CSU da nam te naše nemačke pare koje smo dali na zajam toliko i ne trebaju jer bi se urušio veći sistem, kada se politika demohrišćana bazira na tome da nema džabne rakije i – ako hoćeš – na onoj protestantskoj etici rada i privređivanja koju naš Vaginitis propagira pa radi mesec dana dnevno? Dug su stvarale grčke elite, malo ND, malo PASOK, malo ND, malo PASOK i kad je zagustilo, prc – eto Sirize, jedinog levičarskog pokreta u okviru evropske renesanse desnice.

Cipras je referendumom uradio maltene isto što radi tradicionalni srpski domaćin kad mu sin oženi kafansku profuknjaču: oglasi preko Politike da ga se odriče i da mu dugove ne priznaje. Dakle, Cipras je isto to uradio, s tim što se prosto i elegantno zaklonio za narod, jer kad pregovaraju on i Angela, to je kontakt između političkih elita, ali kada se izrazi narod na referendumu – nosilac suvereniteta i najviša instanca vlasti u državi – izrazio se proizvoljni Jorgos iz Paralije, skromni prodavac karpuzije iz TurboZete. Jedno je jebati Ciprasa, a drugo Jorgosa: prvi je izabrani narodni predstavnik, a drugi je narod sam; kako bi izgledalo kada bi nemački kancelar jebao jedan narod i budi li to neke uspomene? I sme li to Nemačka to sebi da dozvoli, naročito sada kada je već deset godina, i Kurta i Murta sa razlogom ili bez, optužuju za povampirenje nacizma? Neće, preznojiće se dobri Franc iz Hamburga na Majni od same pomisli da njegova dela podsećaju na NS-Zeit, naći će drugu formulaciju, spustiće loptu. Uostalom, već je počelo da se govori o „humanitarnoj pomoći Grčkoj“ – to je valjda ono hrišćansko iz demohrišćana, jbg. Ali dug će morati da se vrati pa zvali ga kako god jer to je stvar principa, jer ako se ne vrati, to bi značilo da svako može da kaže NEĆU DA PLATIM i da to može da prođe, a to ne sme nikako da se desi jer meni Tarzanija duguje lepe pare i bilo bi principijelno i sasvim etički opravdano od mene da u nekoj sličnoj situaciji upadnem KOD TEBE GLODEURE JER ZNAM GDE ŽIVIŠ i da ti zaplenim kolekciju gaća sa zekama i medvedićima.

Nego, jebeš Grke, proći će i to, ići će se na more opet u Pefkohori i piće se Mitos, ali dok se to ne sredi, nudi nam se Otadžbina da potrošimo pare u njoj. A GDE JEBOTE? U Grčku kad ideš, ideš na more, brate mili, svako voli more, čovek je ispuzao iz mora. Kopajući po našoj turističkoj ponudi video sam da nudimo samo manastire i Đavolju Varoš. Jel treba tamo da provedem deset dana odmora? Šta, jebeš sunčanje, idemo da se ravnomerno izblagosiljamo! Čoveče, to je religijski turizam, to je sasvim na mestu ako si iskreni vernik, ali je u najmanju ruku moronski ako njime hoćeš da zameniš morski turizam. „Eh, sine, kad se samo setim kako je to bilo romantično kad smo te začeli, bili smo u konaku.“ O srebrnim jezerima neću ni da pričam, to je u najmanju ruku kiselo grožđe i boravak po zabitim selendrama bez imalo sadržaja, a Đavolja Varoš prosto mami da celog života ostaneš, gledaš ono kamenje na gomilama i razmišljaš šta je bezbolnije: žilet ili kanapče. Žao mi je što je tako, ali Otadžbina je zemlja sa vrlo dosadnom prirodom; ako je uporediš sa Grčkom, izgleda kao siromašni rođo iz provincije, pravi Šurda među zemljama. Tako da eto, dragi moj gastarbajterski druže, Grčka može da se povadi na turizam, a šta ćemo mi?

Srdačno se bilježim,

Groucho