Antipreporuka : Hobit 2
U nekom futurističkom, totalitarnom društvu, za ovo što je Piter Džekson uradio, možda će se ići u zatvor na duži niz godina. Nije mi nepojmljivo karakterisanje “Hobita 2” kao zločina protiv ljudske kulturne baštine. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv idiotskih filmova za idiote, prepunih besmislene akcije i jeftine patetike, i nemam ništa protiv zgrtanja love na tome. I ne mislim da će to biti zabranjeno ni u tom budućem džadž Dred društvu. Ali jebem mu mater, valjda će biti zabranjeno da se okešaš na delo jednog od najvećih pisaca fantastike ikada, čoveka koji je stvorio jebeni univerzum, da mu uzmeš naslov i u njega uviješ svoje smrdljivo govno od filma kako bi se on prodao. Za to će se valjda mardeljati par godina.
Hobit 2 ipak nije potpuno bez vrednosti. Njegova vrednost je u funkciji socijalnog filtera. Ako neko ko ga je gledao, kaže da mu se film dopada, tu izjavu trebate dočekati isto kao i izjavu “Prvi seks sam imao sa majkom” ili “Novak je doprineo imidžu Srbije u svetu.”
Ono što je posebno opasno je sledeće. Džekson je odradio tri dela Gospodara. Ja nisam čitao knjige, ljudi koji su čitali kažu da ima nekih promena, ali očigledno ništa fundamentalno i preterano čim nisu stigle neke oštre reakcije u većem broju. Hobita jesam čitao, i prvi deo jeste već malo nategnut ali prati se linija knjige u najvećoj meri. Druge stvari mi se nisu svidele, već tada prisutna banalizacija Tolkina, idiotizacija. Što je posebno zanimljivo, jer je Džekson u isto vreme, u jednom drugom pravcu probao i da uozbilji film ali dakle i da ga retardira, i sve je to, barem meni, dalo 3 sata priličnog napora. Ali manje više, mogu prvi deo okarakterisati kao prihvatljiv. Dakle tri dobra i jedan kao ajde film. I onda, ko bi očekivao Holivud anlišd u tek petom filmu koji Džekson radi na konto Tolkinovog dela. Gledalac Hobita 2 ostaje bukvalno uhvaćen bez gaća. Piter Džekson ga siluje ogromnim maskonzumerističkim holivudskim dildom u čmar i ne stavlja lubrikant.
Za početak, i ovaj deo je, naravno predug. Hobit je mala knjiga. Nema stranica za tri filma od tri sata. Nema stranica ali ima Piter Džeksonove mašte sa ve-ce šolje. Kešolovačko razapinjanje Hobita na tri dela se u drugom delu, nadomešćuje sa dobrih 45 minuta akcionih scena. U tom cilju, Džekson uvodi Legolasa u Hobita. Uvodi i njegovu simpatiju, crvenokosu elficu. Njih dvoje pobiju, pa jedno 100 orkova sami. Kolju, bodu, seku, skidaju glave sa ramena. Time se bave i patuljci u nekoliko navrata, a bogami i Gandalf. Bogami svi. Popis žrtava drugog dela Hobita se ne bi postideo ni pred takvim relikvijama genocidne kinematografije poput Delta odreda ili Komanda. Ovo je recimo, meni najbolnija tačka. Nema smisla da razglabam dalje o ostalim katastrofalnim momentima Hobita. Ima ih previše. Od Tranduila, jebenog kralja Sindara koji je predstavljen kao pederčina, preko Radagasta, ozbiljno mentalno sjebanog nekadašnjeg velikog čarobnjaka koji kao da je ispao iz serije na Foks lajfu, pa do niza novih izmišljenih scena. ( Džekson nikako nije stao samo na uvođenju Legolasa i ribe mu )
Film je takođe veoma naporan za oči. Ok, divno tehnologija je napredovala, svaka vam čast, ali to ne znači da hoću da filmovi izgledaju kao jebeni GTA. Celokupno okruženje je u svakom momentu nerealno, ne upijamo se u njega. Sve blješti, viče, urla, traži nam i zadnji dolar iz džepa. Hobit se dešava, valjda nekih pedesetak godina pre događaja iz Gospodara. E pa, Saruman bi se smorio da vidi da njegovi pažljivo genetski modifikovani Uruk Haiji, izgledaju kao male pičke u odnosu na obične gobline iz Hobita. Steroidi, valja Piter Džekson.
Sve u svemu, ovo možda i nije najgori film koji sam gledao u poslednjih nekoliko godina, ali svakako jeste najveća uvreda.
