Kako da ti pomognem da nam bude bolje?

Iščekivana vakcina protiv aktuelnog COVID-19 virusa nije još stigla ni do beta faze, a ozbiljni problemi se kao hunski (ne Cvijini) elitni odredi već gomilaju na horizontu. Iako se mislilo da će upravo ovakva situacija biti streptomicin za antivaksere, pa će uplašeni za zdravlje brže-bolje promeniti uvreženo mišljenje i poturati ruke za pelcovanje kao prva, ne druga, ne treć… ok, kao svaka postava EKV-a, čini se da ništa nije tako jednostavno. 

Australijski kuvar i tv ličnost Pit Evans, te njegova sunarodnica glumica Izabel Lukas su neke od prvih javnih ličnosti koje su digle glas protiv obavezne (reč kojoj je potrebno umivanje) vakcinacije kada je u pitanju COVID-19 virus. Nasuprot tim detonacijama kratkog dometa, kao hidrogenska bomba odjeknuo je stav najboljeg svetskog tenisera Novaka Đokovića. “Lično nisam za vakcinaciju i ne bih voleo da me neko primorava da dobijem vakcinu da bih mogao da putujem”, rekao je Nolo tokom karantinske video seanse u kojoj je učestvovalo još sedmoro srpskih sportista i Pantela. Vest su preneli svi planetarno značajni mediji. Britanski Gardijan je u naslovu teksta Novaka prekrstio u No-Vaxx, nedvosmisleno ga pridružujući pokretu antivaksera koji poslednjih godina nanose ozbiljnu štetu boreći se protiv vakcinacije. U nas, po mom saznanju, od javnih ličnosti reagovao je jedino dr Predrag Kon, epidemiolog i jedan od, čini se, veštijih i pribranijih gimnastičara na “nauka-politika-religija mediji” amalgamskoj spravi koja mu je kao vruć kromir bačena u šake. Kon je tom prilikom očinski ukorio Đokovića navodeći moguće implikacije njegovog stava s obzirom na enormnu popularnost koju ovaj (Novak) uživa u Srbiji. Da je dr Kon bio u pravu, vrlo brzo smo imali priliku da se uverimo u anketi web portala Telegraf.

Na stranu nereprezentativnost uzorka i potencijalne mahinacije prilikom glasanja, ironija je, čak i skarednost da, kada je u pitanju domen nauke, javnost duplo više ceni mišljenje sportiste od mišljenja naučnika specijalizovanog baš za tu oblast. Pritom je taj isti lekar na tom istom sajtu u sličnoj anketi izabran za onog kome građanstvo najviše veruje od celog stručnog tima lekara za borbu protiv COVID 19 virusa. U nastavku kratkog izlaganja na svom Fejsbuk profilu Kon izražava žaljenje jer bi “voleo da je imao prilike da Novaku približi značaj i ogroman doprinos imunizacije za zdravlje stanovništva.” te betonira poruku rečima: “Sada je kasno, stvorio je pogrešna uverenja i tu više nema pomoći.” 

Pa, da li zaista nema pomoći? I da li je baš ironično što se narod priklanja nekom ko o vakcinama ne zna gotovo ništa. Biće da takav rezultat nije (samo) do zatucanosti mase već je posledica mnogo dubljih problema koji proizlaze iz nauke i sveta koji je okružuje.

Ako bih dobio zadatak da personifikujem nauku, ona bi bila matori prdonja, usahlom guzicom stopljen za salonsku stolicu, obučen u tri broja veću crno-sivo-braon-teget-bež kombinaciju koja ujedinjuje prugasto i karirano, tvid i somot. Taj čovek brilijantnog uma i vanserijskih dostignuća imao bi izraz lica kome kao da sve vreme nešto smrdi pod nosom. Izbegavao bi da priča a i kad bi govorio to bi bilo teško svarljivo slušaocu koji nije u dodiru sa materijom. Tek u stanju konačne rezigniranosti, iz njegovih usta bi izletelo jedno sasvim razgovetno: “Ne razumeš jer si glup”. 

Nauka je još od revolucije u kojoj je začeta bila privilegija plemstva i imućnih, a iako danas to (uglavnom) više nije, njen narativ a posebno jezik kojim se obraća “neprosvetljenima” je čini se ostao isti kao i u vreme Njutna, konzervativan i elitistički. 

Takva konstelacija u kojoj dva sveta žive na odvojenim kontinentima, govore drugačijim jezicima i baš se ne mirišu, uglavnom je neka verzija hladnoratovske tenzije. Nauka ima sposobnost da širi uticaj barem posredno (najčešće kroz tehnološki evangelizam) i tako dopire i do onih najudaljenijih pa i najljućih protivnika, koji se isto tako ne libe da koriste brojne naučne blagodeti onda kada im to odgovara. Međutim, u situacijama kao što je trenutna, u kojoj od nauke doslovno zavisi dalje funkcionisanje čitave planete, premošćavanje okeanskog rova je ozbiljan problem. Nauka sada ima zadatak da zadire svima u kožu sprovodeći kolektivni imunitet ali o istom trošku i u pitanja ličnog izbora što stvara sve glasniju buku među protivnicima vakcinacije. Redukcionističko stavljanje svih koji dižu glas protiv pod jedan antivakserski kišobran očigledno ne doprinosi smirivanju situacije. Štaviše. A razlozi za larmu su mnogobrojni: od psiholoških, socioloških, religioznih, ideoloških, pa do čisto oportunističkih. U mnogima se sukobljavaju lični integritet i kolektivno dobro a u toj borbi ovo potonje retko pobeđuje bez ozbiljnog truda. Za to je potreban zaokret kada je u pitanju naučna komunikacija.

To što će većina da se privoli Đokovićevom pseudonaučnom a ne Konovom naučnom carstvu rezultat je onoga šta je običnom čoveku bliže i gde se oseća sigurnije, tj. kao svoj na svome, ali i samog odnosa nauke prema celokupnom društvu. Ona je vekovima percipirana kao hladna, daleka, arogantna, prostom svetu potpuno nedokučiva, često netransparentna sluškinja krupnog kapitala, a u pogrešnim rukama je ponekad znala da bude i smrtonosna. 

Nauka ne sme biti sama sebi dovoljna već je valja usmeravati da služi društvu. Naučni metod je neupitan i ostaće naše najjače oružje, ali u pogledu komunikacije nauci neće ispasti monokl u piće ako se dojmi pitkijom, elastičnijom i proba da dopre do svih ljudi koji je posmatraju s podozrenjem umesto što im lepi “izgubljen slučaj” etikete, pritom se ne pitajući šta je u korenu nastanka tog izgubljenog slučaja. Kako protivnicima naučne misli promeniti uverenja a da se ne osete prevarenim, izopštenim, usamljenim ili kako da “obavezna vakcinacija” nikom ne zvuči kao “prinudna vakcinacija” su možda i jednako važna pitanja poput onih kako efikasno izlečiti sve malignitete ili zašto kada se spustimo na skalu elementarnih čestica događaji imaju probabilističku prirodu.

I kada kažem nauka mislim na nju u najširem mogućem smislu, uključujući naučnike, istaknute pojedince-popularizatore, obrazovni sistem, mejnstrim i naučno-popularne medije i obične naloženike. Na svima je odgovornost u domenu sopstvenog kruga uticaja. Naučnici, gle čuda, imaju dopuštenje da izađu u svet, odbace superherojski naučnički plašt i pokažu krv i meso od kog su sačinjeni. Popularizatori nauke se zadovoljavaju uspehom u eho sobi ne dopirući ni do koga drugog osim onih kod kojih je pelcer nauke već zametnut. Dokinsi i njemu slični, aj lagano nazad u laboratoriju nikog više ne zanimaju knjige o tome kako su religiji i pseudonauci ljudi tupavi. Naučni novinari se više brinu kako da besprekornošću tekstova impresioniraju naučnike i kolege nego li što se trude da ubedljivošću ispričanih priča dopiru do šireg auditorijuma i pritom im ublaže kognitivnu disonancu između tvrdokornih uverenja i činjenica. U svakodnevnoj komunikaciji naučne i nenaučne internet pešadije besni kafanska tuča. Primamljivo je i beskrajno zabavno osebujnim rečnikom i smehotresnim mimovima izvrtati ruglu neznanje i nipodaštavati one koji ga nemaju. To bukvalno i mi radimo evo deceniju unazad. Ma prekjuče.

Ali to je lako i beskorisno. Nasuprot, ono što je jebeno teško, a pritom korisno je biti strpljiv, uporan i posvećen u premošćavanju komunikacijskih prepreka za dobro i društva u celini i pojedinca. 

Savremeni filozof Alan de Boton je jedan od mislilaca koji smatraju da činjenice uopšte ne utiču na zaključke koje donosimo. U svojoj knjizi Religija za ateiste, on smatra da je upoznavanje i zbližavanje suprotstavljenih strana kroz uobičajene radnje poput zajedničkog ručka neuporedivo efikasniji metod za približavanje stavova od mačevanja argumentima. Nauka je ta koja prva mora prva da pokaže empatiju i pruži ruku. Eto prilike da dr Kon pozove Đokovića na vege škembiće i natenane mu odgovori na FAQ. Korisno i za Noleta i za sve nas.