Azil u Srbiji

Ćerka mi se razbolela sinoć, dobila temperaturu. Magnovenje sačinjeno od reda kuknjave, reda spavanja, reda eteričnog bauljanja po kući (eteričnog u Paranoja u Las Vegasu smislu – gega se okolo po gajbi u bunilu jer ne zna šta joj je niti šta bi od sebe takva, a noge je ne slušaju, kao da se uradila etrom u stilu viktorijanskog hirurga).

Probdeo sam pola noći da bih joj merio temperaturu na svakih sat, mora se, kod tako malih klinaca nikad ne znaš kad će samo da skoči preko crvene linije. I tako, u poluvremenu između dva merenja, sednem da malo pogledam vesti. Već neko vreme ih ne čitam, od kada sam pročitao u Gardijanu dobar članak o tome kako vesti, ovakve kakve su danas, ubijaju kreativnost i sposobnost promišljanja i podižu agresiju, što sam osetio kod sebe pa rekoh da iskuliram s tim. Ali sinoć u tome svemu nisam imao živaca da se koncentrišem na bilo šta ozbiljnije nego što je b92.net… A valja valjda i ponekad pogledati šta se događa na malo širem planu od poteza komp kod kuće-mobilni-komp na poslu.

I prvo što vidim mi zavuče pipke pravo u želudac i tamo uzme da vrti, svrdla i burgija.

Obrenovčani ne daju da azilanti budu smešteni u njihovom komšiluku.

Kako čitam vest, svaka reč mi štipa neurone u mozgu i stomaku, svaka fotka autobusa i ljudi u snegu iz mene cedi slike koje padaju u jasan redosled, koji sam do sada izbegavao da sam složim i pogledam, sakrio ga izmaglicom droge posla, droge svakodnevnog života i droge droge.

* * *

Leto. Septembar. Idemo u Grčku, u Makedoniji smo, tek sišli s autoputa Aleksandar Veliki, prošli Aerodrom Aleksandar Makedonski, vrludamo vijaduktima Aleksandar Veliki 1, 2, 3, kroz brda Aleksandrova makedonska. Mala je zaspala na jastučetu od svog obraza, vozim lagano oko stotke dok slušamo neku čilijanu, Džou Djuki peva „Midnajt maroooders…“

Lepo nam je i tako to. Gledamo okolo u polu-sparušenu-polu-prelepu prirodu. Na drumu nema baš nešto kola, malo ko ide na more polovinom septembra.

Nema kola, ali ima pešaka.

Ljudi idu u grupama od tri-četiri, u suprotnom pravcu. Na leđima im krmača torbe. Na grudima ranci. Ne podižu pogled, čvrsto zakovan u asfalt na svega nekoliko koraka ispred sebe. Koža im je raznih nijansi, od hrastovog do orahovog drveta. Zamišljam i da je toliko tvrda. Prođemo ih za par sekundi, taman toliko da im vidimo lica, kada oni nestanu. Ali, eto brzo nove grupe. Tabanaju, od Gevgelije ka granici sa Srbijom.

Jasno mi je ko su. Setim se odakle su. I čuo sam gde završe. Privremeno. Ali, u Srbiji, privremeno često bude jako dugo, praktično permanentno. Pitajte samo Pančevački most.

* * *

Rani novembar. Leto se i dalje drži dana, mada je jesen odavno osvojila noći, i to podmuklo, bez pomoći kiše.  Pakujemo se u kola porodično i odlazimo kod drugara na vikendicu u Bogovađu. Skretanje sa Ibarske na seoski put, preko mostića, kroz centar sela… A tamo pandurski bus. Ljudi pogurenih ramena okupljeni u nekoliko grupa, domunđavaju se sa pandurima. Neko nešto viče. Usporavamo i prolazimo. Ortak kod koga idemo mi javlja na mobilni „Organizovali meštani protest protiv azilanata. Kažu, kradu im iz kuća.“ Iz tih lepih, praznih vikendica kojima je načičkana Srbija, privremeni ljudi kradu iz privremenih domova sazidanih u neko drugo vremena, kada je još bilo dovoljno ovih naših, stalni ljudi sa takvim, lepim, praznim potrebama kao što su vikendice.

Posle sela se zalazi, pored kasarne i manastira, u brdo i šumu i nadrealnu atmosferu. Svakih pedesetak metara grupa ljudi koji bolno očigledno ne pripadaju tu. Nije to moj sud, nego nekakva aura oko cele situacije, oko svakog od njih. Vidi se u njihovim pogledima, u tome kako beznadežno stoje u grupicama pored puta, kako koračaju zbunjeno i besciljno, po tome kakve su im jakne i koje su im sve nijanse kože. Izmešteni i neposađeni. Za njih je Srbija čistilište.

Ali dosta je bilo tog čistilišta. Sad izgleda da smo rešili lepo da im pokažemo da Srbija može da bude i njihov lični pakao.

* * *

Maštao sam tako noćas dok sam držao toplomer kako odlazim tamo u Obrenovac i onom okupljenom svetu držim gnevnu pravedničku propoved o tome kako valjda znaju šta to znači kada neko mora da pobegne od svoje kuće, kako svako od njih ima u porodici ili barem zna nekog ko je izbegao, kako sigurno imaju u životu mnogo svojih problema i znaju šta znači biti siromašan, znaju kako je to kada nemaš državu da se brine za tebe… Da valjda baš zbog svega togu mogu da zamisle kako je tim ljudima, da nađu u sebi tu trunku milosrđa i saosećanja da makar ne otežavaju dodatno nečiju nesreću, kad već niko ne traži od njih da aktivno pomognu…

Kad bi mi rekli “Pa vodi ih kući kad si tako empatičan” (da, maštam o Srbiji gde i šljaker iz treće smene TENT-a zna šta znači “empatičan”, šta ću, tako rolam) ja bih im odgovorio da nije rešenje da ih primamo na gajbe, kao što nije rešenje da izlazimo na barikade, jer to je isto razmišljanje u stvari… Ne mogu pojedinci ovo da rešavaju, jer “građani” su lako zapaljivi, kao i barake… Kada ih ostaviš same na gomili, teže da naprave glupost… Sad stvarno država treba da uradi nešto, sad nije zajebancija, nije ironija…  Da tim ljudima obezbedi  uslove da ne moraju da provaljuju u vikendice da bi zvali familiju u Kunaru, a ne da ih gura gde se čini da najlakše ide, sve do Sandžaka, eno nek budu kod “njihovih”…  Pa jebote, tih ljudi ima  iz deset zemalja, ima ih muških i ženskih, muslimana i hrišćana, ima ih koji žele da ostanu u Srbiji, ima ih koji žele da studiraju u Norveškoj, svako ima neku svoju priču i jedino što im je  svima zajedničko jeste to da su iz nesreće ovde završili…  Ako bi pročitali ove priče, saslušali ih, ako bi ih upoznali, kada bi vam mediji malo iz tog ugla ispričali nešto… Teže bi vam bilo da odlučite da im stanete na put u ledenoj noći i kažete im “ne možeš ovde, a gde ćeš, baš me briga”.

I kažem im, vičem, pa to je taman ono što nam treba da bismo se opet osećali ponosno, kao nekakva zajednica, tako što ćemo da uključujemo a ne da isključujemo… Pričamo da smo gostoljubiv narod, u nasleđu su nam priče o siromahu koji uvek ima da časno dočeka gosta…  Jer svi znamo da jebo pare, da pare ne donose ponos… On dolazi samo iz snage… A kad već nemamo snage da pomognemo sebi, hajde za početak da pomognemo nekome slabijem, nekome kome pomoć treba,  a ko nam je došao u kuću… Da možemo da se osetimo plemenito, da imamo razloga da kažemo da ovde vredi živeti jer eto, ovim ljudima je ovde kod nas bolje…

A onda se prenem i shvatim da sam malo zaspao. I da moram da se probudim. Vreme je da izmerimo temperaturu. Jer postaje opasno vruće.