Bataljenje – Ispadanje sa studija

Hajde da kažemo da se svake godine na jednu visokoškolsku ustanovu upiše preko pet stotina ljudi. Hajde da kažemo i to da od tih upisanih četvrtina završi studije, a da se pravimo da ne preterujemo. Ono što je sigurno, početkom oktobra, celokupna populacija brucoša je uverena u to da će se naći među ovih prenabudženih 25 procenata. Kojim se to putem ide, pa se od nasmejane 19-godišnje face koja matorcima pokazuje osmicu iz Uvoda, stiže do deset godina starije, koja se u trenutcima dokolice priseća druge godine nikada završenog fakulteta? Pitanja koja treba postaviti, i za koja treba naći odgovor, su sledeća: šta dovodi do okončanja studentarenja i da li su uopše postojali iskreni motivi da se priča uspešno privede kraju ili se samo odlagalo neizbežno dropovanje? Šta se to u međuvremenu desilo pa ipak nisam postao neki diplomirani kurac, zaposlio se u do jaja preduzeću i uplaćivao svakog vikenda tikete od petsto umesto ove od pedeset đunti?

Najbitnija stvar – tvoj stav

Najveći deo tvog okruženja, koje inače mahom čine polupismeni govnari, na tvoj pomen odustajanja od studija reagovaće kao dvadesetogodišnjakinja iz Sremčice ili Rušnja kada sazna da njen potencijalni jebač ne poseduje automobil. Tvoji matorci su takođe razočarani, ili u nekim slučajevima srećni („Bolje radi nešto nego što učiš te istorije umetnosti, sjebasmo ‘iljade na tvoje kafe i fotokopije.“) Rodbina sere za tebe po slavama i sahranama, upoređivajući te sa bata Brankom kome fali još samo završni rad do diplome inženjera. Postaješ argument ortaka iz kraja u njihovim prepirkama sa ukućanima („Šta kevo brate, sam ti rek’o, gle’am infostud i lakodoposla svaki dan, nema ništa brate, samo neke web developer programere traže, evo i Đape sad više ne studira, nema pos’o, a ‘naš kako uvek pametan bio“). Proizvodi se jaz između tebe i pičke ti, ipak je ona dala uslov za drugu dinu na germanistici, a ti treću godinu svog fakulteta nisi upisao („Kako ne razumeš jebote, ne mogu večeras, moram kolokvijum da spremam“).  Sve ovo se može spakovati u torbu i odložiti na tavan pored pre pet godina zbataljene bas gitare, ukoliko te za sve jednostavno zabole kurac. Ukoliko svoj neuspeh ne smatraš tragedijom ili ukoliko situaciju uopšte ne tretiraš kao neuspeh. Da bi tu bio načisto, moraš da se zapitaš šta si izgubio, a šta si dobio?

Šta si izgubio?

Da se ne lažemo, studiranje je privilegija i produžavanje detinjstva. Kao student, imaš popuste na gradski prevoz, razna kulturna dešavanja i slično. Kao student, imaš priliku da provodiš vreme sa ljudima sličnih interesovanja, umesto da otupiš na radnom mestu okružen šabanerijom. Kao student, petak, a nekada i subotu veče, u zavisnosti od trenutnih obaveza, provodiš cirkajući ili jureći pičetinu. Kao studenta, niko te ne zove u četiri ujutru kako bi te pitao da li je Neša komercijalista odvezao onu robu u Novi Sad. Kada si student, niko te gajbi ne cima da priložiš trećinu plate u kućni budžet. Kada si student, više si u toku. Recimo, gotiviš određeni bend, na vreme dolaziš do vesti o izasku novog albuma, dok će tvoj ortak, takođe fan istog benda i radnik u vešeraju, za celu stvar čuti od tebe. Fakulteti su većinom locirani bliže centru grada, tamo gde se nešto dešava, gde nešto možeš videti ili čuti, gde je velika koncentracija ljudi. Ukoliko ne studiraš, a mlada si osoba, najverovatnije blejiš za kompom u svom stanu u Borči, slušajući ćaleta koji preti da će ti „baciti to govno kroz prozor i isterati te iz kuće“ ukoliko ne nađeš šljaku do sledećeg ponedeljka – ili šljakaš u autoperionici u Resniku, što mu iz aspekta kulturnog uzdizanja dođe na isto. O tome kako si kurac bez diplome, kako kao elektrotehničar energetike ili ugostiteljski tehničar nemaš perspektivu, neću da te zamaram, nisam ti ja plaćao prijave ispita i udžbenike, a kurac bez perspektive bi manje više bio i sa diplomom, tako da ćemo to pitanje ostaviti po strani.

Šta si dobio?

Možda ti nije odgovarao život jednog studenta. Možda ti više odgovara neka manuelna šljaka, osmočasovni rad nakon kojeg si do sutradan potpuno slobodan i ne opterećuješ se stvarima kao što su 350 strana koje treba pripremiti za kolokvijum. Možda su ti i tih dvadesetak hiljada mesečno dovoljni da sebi priuštiš neke stvari koje do sada nisi mogao. Možda ti je drago što ćeš napokon izaći iz drljavih patika kupljenih pre mature i nazuti nešto što ne žulja nogu, a što je još bolje – sve si sam zaradio. Možda si prezirao vežbe, rokove, prijave, ŠV obrasce, kurce i palce. Možda ti je išlo na kurac to što je od tri ispita samo jedan interesantan toliko da ga spremaš sa uživanjem, a druga dva predstavljaju sadizam nad tvojim živcima i surovo testiranje tvoje volje. Možda ti se skurčilo da gledaš kako se ustupa lošijima od tebe i kako išpaštaš iako si bolji od ostalih,  jer tvoji ćale i keva ne poznaju nikoga u naučnoj oblasti koju studiraš. Opet, sve ovo pada u vodu ako si imao iskrenu želju da završiš studije, pa makar u cilju kurčenja diplomom prilikom političkih rasprava u kafani. Treba da se zapitaš ko je kriv što si batalio i koliko te je koštalo ispadanje sa studija.

Koliko te je koštalo?

Računica je prosta, što si dalje dogurao, to te je više koštalo napuštanje studija. Šta god da si studirao na nekom standardnom državnom fakultetu uložio si trud i odricao si se pojedinih stvari. Seti se noći bdenja nad knjigom, seti se sati i dana provedenih u čitaonici, seti se štrebanja nekih stvari koje te apsolutno nisu interesovale, ali su u okviru programa, tako da si morao da ih savladaš. Seti se keša spiskanog na knjige i fotokopije, kafe, guarane,  jebene šarene flomastere za podvlačenje, kroasane u pekari na pauzama između predavanja. Ukoliko nisi iz Beograda, seti se kirije koju si uredno plaćao ucrvljenoj vračarskoj babetini. Seti se u krajnjoj liniji gomile keša koji su tvoji matorci morali da puknu ukoliko si bio samofinansirajući student. Tako da što si više dugurao pre dropovanja, to si veći imbecil. Njuška koja u septembru skupi uslov za samofinansiranje na prvoj godini, a tokom druge položi dva ispita donosi pravu odluku ukoliko napusti fakultet. Osoba koja sa prve dve položi osamnest od dvadeset ispita, ili krene da trokira na četvrtoj, napuštanjem fakulteta pljuje sebi u facu i divljački se poserava po svemu što je radila u prethodnom periodu. Pa sve one ribe koji si mogao da smuvaš i svo ono pivo koji si mogao da popiješ, ali nisi,  jer svaki drugi-treći ponedeljak je termin za kolokvijum iz nekog sranja, te si morao da ostaneš kući. Odredio si prioritete, držao si se svoje ambicije i principa, a sada si se po tome popišao kao pijana srednjoškolka u Children of Bodom majici po kamenoj ogradi Studentskog parka.

Ko je kriv? Delom je kriva država

Da se razumemo, kroz deceniju, deceniju i po, školovaće se onaj koji to sebi može da priušti. Nedostatak novca će stvoriti senku nad kapacitetima i upornostima mladih ljudi čiji ćalci nisu bumbari. Zašto variraju uslovi za upis od pojedinca do pojedinca i zašto nailazimo na gomilu malverzacija i nepravilnosti? Zašto neko upiše treću godinu na budžet sa 96, a ti ne možeš sa 103 ESBP boda? Zašto neko tekuće godine ostvaruje pravo na upis na račun onih ispita koje si ti položio prethodne godine, odnosno na vreme, a tebi se ne računaju – gde su nestali tih 12 bodova od 60? Gde spavaju ti skakavci koji su ih pojeli? Zašto se nekim fantomskim metodama pojedinim studentima ispiti iz tekuće prepisuju za sledeću godinu, dok se ostatku družine koja je ispit položila na vreme diskretno poručuje da može samo da ga duva? Zašto pojedini studenti ostvaruju ulov za upis na račun ispita koji nisu u sklopu programa osnovnih studija? Odgovor na ova pitanja ćemo dobiti kada Srbija postane stabilna, uređena država sa jasno definisanim zakonima koji se poštuju i primenjuju, u prevodu kad na kurcu nokat nikne, ali opet, to je sve daleko od opravdanja.

Ko je zaista kriv?

Pa ti, crni sine. Najviše ti, ti preko svih drugih. Nisi položio ispit jer je profesor đubre, a asistent smrad, i baš su se pored nekoliko stotina ostalih studenata za koje ih boli kurac koliko i za tebe, odlučili da obstruiraju baš tvoj napredak u nauci,  jer im od starta ideš na kurac. Jeste, da. Dao si 18 od 20 ispita sa prve dve godine, ne daju ti da upišeš kao budžetski student? Pa zašto nisi položio taj jedan? Radio si, u redu je, ali zašto nisi radio dovoljno? Možeš da čitavu subotu presediš gledajući strane lige, mečeve između večitih stanara donjeg dela tabele, ali ne možeš da izdvojiš tri do četiri sata za spremanje prezentacije. Možeš da sediš do sedam ujutru na Kališu, buksnajući se i ljušteći pivo za pivom sa Šomijem Žarkovcem budućim pravnikom, ali ne možeš da pređeš još tri monografije. Možeš da provedeš čitav dan u stanu Natalije iz Bačke Palanke, belenući u nju sa nadom da će ti dozvoliti da ostvariš fizički kontakt, ali ti je teško da se setiš da si zapravo tu kako biste zajedno spremali ispit. Ili si jednostavno presedeo dva semestra pokušavajući da budeš što bolji u Vorkraftu, bez pokušaja da napreduješ na studijama. Lako je pljuvati govna, optuživati ih za sabotiranje omladine, za stvaranje ogromnih društvenih razlika, ali pravi džek si onda kada pobediš u njihovoj igri.

Nije sve tako crno, majku mu

Zaista nije. U Srbiji, ali i u svetu, velika većina stanovništva nije fakultetski obrazovana. Svi ti ljudi žive, neki od njih su i srećni. Moji matorci su svojevremeno proputovali Evropu od Moskve do Londona, imaju dvoje velike dece, kakav takav stalan posao i elokvenciju na kojoj bi im pozavideli mnogi fakultetski obrazovani ljudi, a nikada nisu kročili na tlo neke visokoškolske ustanove. Druga bitna stvar, fakultet nigde neće pobeći. Pri dodeli diploma na Filozofskom fakultetu ove godine, među onima koji se šepure noseći tvrdu bordo fasciklu sa simbolom našeg najstarijeg fakulteta (onoga na čijem je trenutno čelu gomila vašljivog ološa prim. aut.), viđao sam mahom zadrigle bradate likove, poluosušene milfače koje vucaraju decu predškolskog uzrasta, i tek ponekog dvadesetčetvorogodišnjaka ili dvadesetpetogodišnjaka. Tako da ako imaš želju da stvar privedeš kraju, pocepaj bulju radeći, progutaj svoj ponos i isplati lopovima soma jura za samofinansiranje, ipak je bolje biti inženjer nego tehničar, makar pri predstavljanju takmičara u Slagalici. Gledaj samo da te tokom tih dinu dana ovih dvadeset i kusur hiljada mesečno, koje do sada nisi imao, ne ponesu u pravcu igranja singlova u Balkanbetu, kafana i kurvi. Dovoljna si sirotinja i bez toga, nećeš tako skupiti ni za prvu ratu. Vidimo se u oktobru 2012, tada ulazim u drugo poluvreme svojih studija, predavanja, vežbe, pa seansa u čitaoni, pa onda obrtanje piva dva na klupicama u Studenjaku.