Batina (ni)je iz raja izašla
“Huligani prebili oca s detetom”, “Odsekao rep psu”, “Zadavio ženu pa sebe”, “Dinkićevi zakoni za pomoć privredi” i slične vesti iz crne hronike redovno izazivaju salve gnevnih komentara među onlajn-dušebrižnicima širom interneta, pa tako i kod nas (da, u ovom slučaju smo ko sav ostali svet, bravo MI). Kada bi se od svih tih izliva besa i rezignacije napravio jedan uber-komentar što ih sve sažima u esenciju kolektivne mudrosti narodne, u najzad dosanjani san Vuka Karadžića i Veselina Čajkanovića, glasio bi otprilike ovako:
[box style=”rounded” border=”full”]
Zbog ovakvih izroda bih ja lepo uveo smrtnu kaznu/slao na doživotnu robiju/tuko dok se ne oseru (odaberi jedno)! Pa da razmisli malo sledeći pre nego što (ubaci zlodelo)! Pa ljudi pogledajte Ameriku i Kinu, to su najjače zemlje sveta, oni znaju kako treba s ološem! Država duradi nešto, DAČIĆU OGLASI SE! E, Srbijo među šljivama, ko izađe poslednji nek ugasi svetlo/pozobaše te ove vrane izdajničke (odaberi jedno)!
+3287 -21
[/box]
Zaključak: većinom smo autoritarni šrafovi od ljudi, bez sposobnosti da sagledamo posledice i željni brzog fiksa, drago mi je, a vi kako te, ja samo singl igram večeras.
Priznajem, takva je i moja prva, želudačno-kiselinska reakcija na gadosti koje su ljudi spremni da počine. Zatri mu seme degenerisano (odnosi se pre svega na ubice, siledžije i silovatelje) ili ga pošalji doživotno u zatvor sa posebnim beneficijama (da ga redovno sodomizuje Gnjilanska grupa) ili ga osudi na 30 godina društveno korisnog rada, prepodne nek asfaltira Koridor XY, popodne nek čisti Taš (samo u slučaju privrednog kriminala, drpanja državnih para i epske bahatosti)!!1
I to je sve lepo, izrejdžuješ u sebi, možda čak i izbaciš taj rejdž iz sebe tipkajući po tastaturi bešnje nego inače kada ostavljaš komentar na n-tu fotku “za profilnu” na temu “sise u ogledalu u klonji”. I osetiš se bolje – tako pravedno, pročišćeno, ko kada kroz tebe prođe litar Pelinkovca preko kila suvih šljiva. Jer znaš da si na pravoj strani, ali ono, nisi ti neki hobit, kapiraš ti da je svet surov i da su ljudi generalno fekalije, pa si zato i surovo realan! Dobro ne pobeđuje ako ponekad ne legne u blato da otfikari noge zlu i pusti ga iskrvari do smrti dok ono odlazi da penetrira princezu na krevetu od ružinih latica i XXL kondoma. Zato sve izrode što čine nepočinstva treba surovo kažnjavati! Oko za oko, zub za zub, lepo reče još Old Skul Zavet, a Jevreji valjda znaju kako to treba dide, oni bre vladaju svetom (naše mašte)! Pa i Car Dušan je bio naš najveći, dobro – četvrti najveći vladar, od njega se bre i Cincarima i Latinima tresli učkuri, jel lepo napisao u zakoniku da se za krađu ruka seče, pa da te vidim posle da kraduckaš stoko!
Dobro, Dule je objektivno bio baja i definitivno je postavio neke temelje ovdašnje pravne države, ali svakome ko veruje da je još u Dušanovo doba, i to baš baš u Srbiji, dostignut vrhunac etike, filozofije i legislative imamo da prodamo vrhunske pilule za uvećanje penisa PROVERENO RADE, samo malo skrolaj dole i videćeš baner zdesna. Doduše, trebalo je da prođe mnogo godina i struje kroz električne stolice da bi se tek nedavno pojavio neki jači razlog protiv teškog, telesnog, pa tako i smrtnog kažnjavanja, nego što su “a šta ako je nevin” ili “tako pokazujemo da nasilje ipak rešava stvar” (što su inače skroz validne teze, da se razumemo).
Ali najbolji razlog je, kao i svi dobri razlozi, veoma jednostavan i jednako intuitivan kao i naša prvobitna rejdžakcija. I ne odnosi se samo na telesnu i smrtnu kaznu, već generalno na ideju da je stroga kaznena politika osnova borbe protiv kriminala. Stvar je u tome što ogromna većina zločinaca jednostavno ne razmišlja o posledicama, već samo o koristi koju dobija na osnovu svog zločina! Pa makar to bila i emotivna korist u vidu uživanja u tome kako su tračice ljudske kože lepo aranžirane u pentagram u podrumu. Razmisli, jesi kao klinac ipak marnuo eurokrem iz špajza iako ti je ćale rekao da će da radi kaiš? Pa jesi. Čežnja za eurokremom je bila jača od racionalnog razmišljanja. I uvek će biti. I tako stotine hiljada sudskih izveštaja sa postupaka širom sveta otkrivaju jednu zakonitost: niko ko je ubio ili silovao ili već učinio već nekakav zločin protiv čovečnosti nije razmišljao o tome da će biti uhvaćen i šta onda.
Kada si već rešio da ćeš to da obaviš – i naravno, ako to obaviš neplanirano, u afektu – taj voz je već otutnjao iz stanice. Bole te baš kurac za to da li je zakonom predviđena kazna 20 godina teške robije ili injekcija u vrat. Tada gledaš samo kako da to izvedeš, i eventualno kako posle da sakriješ leš (u komadima koje sakriješ u sanducima za sladoled širom grada). Uostalom, statistika jeste kurva, ali je u ovom slučaju neumoljiva: zemlje sa smrtnom kaznom i uopšte opasnim zatvorskim kaznama nemaju manji procenat nasilnih zločina ili zločina uopšte. Da, možeš da na karti pokažeš Bahrein, Katar i Bruneje i podatke koji govore da je tamo kriminal nepojmljivo nizak za naše uslove, a ja ću ti odmah pokazati na ista ta mesta i podatke koji govore da tamo ne možeš da radiš šta hoćeš, da piješ šta voliš, niti da kažeš nešto protiv države, a da ne iskusiš tu istu kaznenu politiku na svojoj koži. Neka, hvala.
Kada se uradi neka šira analiza, podaci govore da je manji stepen kriminala vezan za neke druge stvari, pre svega za bolji sistem socijalne zaštite, ekonomsko blagostanje, pa čak i za legalizovan abortus ili procenat ljudi koji veruju u pakao. Naravno, čak i u bogatim, mirnim zemljama ima dileja, eno ti Brejvik u Norveškoj. Ali, jedna dileja ne čini arapsko proleće. Norvežani su toga svesni i celu priču su demfovali majstorski: uradili sve po protokolu, kako zakon nalaže, maksimalno se trudeći da ga tretiraju kao još jednog kriminalca i, koliko je to već bilo moguće, dostojanstveno nastavljajući da budu jedna od zemalja sa najbolesnijom muzikom i najnižim stepenom kriminala na svetu. Zbog jedne budale ne menjaš sistem koji radi. I to pravilo se može primeniti i na širu kaznenu politiku: tamo gde su surove kazne za dilovanje i korišćenje droge nema uvek proporcionalno manje zavisnika, ali uvek ima tamo gde postoje programi prevencije i duh tolerancije prema narkomanima kao bolesnicima.
Problem je, psihološki gledano, što imamo doživljaj da akcija mora da izazove reakciju, pa tako za kršenje društvenih normi očekujemo da sledi sankcija, inače sve to deluje nefer, kako sad to, pa onda je anarhija, nema kontrole, ajmo svi evrigo na Dulića pa gengbeng na Staniju! Ukratko, verujemo u moć odvraćanja koju ima kazna. Ali, pri tom ne uzimamo u obzir to da kod značajnog broja ljudi – a lako se prepoznaju, to su oni koji čine kriminalna dela – to jednostavno ne radi. Čak ni kada je država zapravo sposobna da se koliko-toliko nosi sa kriminalom, a kamoli kada joj svaki dan romljani tovare komunikacionu infrastrukturu na motokultivatore a panduri ne smeju da zaustave ništa jače od audi četvorke.
E sad, šta činiti? Pa pre svega, policija mora da služi kao prevencija, a ne kao sanacija posledica. Kada znaš da patrola prolazi na sat vremena tvojim krajem, biće ti malo teže da obaviš to što si namerio. Jbg, ne volim ni ja pandure, odmah miriše na represiju vlasti kada gledaš interventnu kako kruzuje naokolo, ali neka pretnja mora da postoji, jer anarhija nije dobra ni za koga osim baš za te iste što ih bole stojko za zakonske posledice. No, pretnja vrši posao samo kada je konkretna, vidljiva, tu, sada – a ne kada je apstraktna i u potencijalu, “valjda neće mene” … OK, kazne moraju da postoje – ali za prekršaje, krađe, društvenu štetu i privredni kriminal, ma za sve što ne uključuje ozbiljno nasilje, treba da budu novčano-materijalne: po džepu bato, oduzimanje imovine, promptno i nemilosrdno. A ako nemaš, onda već pominjano brojanje maslačaka od Bubanj potoka do Velike plane. A za opasne nasilnike – psihičke, seksualne ili onako opštetelesne – ajde može zatvor, može izolacija, šta ćeš, za neke ljude stvarno nema pomoći.
A šta ako je baš psihopata koji ne pokazuje trunku kajanja niti promene stava? Pa, možeš da ga ubiješ i garant nikad neće ponovo počiniti zločin, to stoji. Ali, stavićeš tačku samo na taj jedan slučaj, i to na Siniša Mihajlović nivou promišljanja i suptilnosti. Dakle, nema to nikakve šire posledice, niti je ikakva garancija da se tako nešto neće opet sutra desiti, samo u nekom drugom gradu. E, nemoj onda da pričamo kako je smrtna ili bilo kakva telesna kazna dobro rešenje. Nego hajde da priznamo, lepo, iskreno – to je samo najlakše rešenje. A intuicija i iskustvo mi odavno govore da najlakša rešenja skoro nikad nisu prava stvar, čemu odlično može da posvedoči moja lutka na naduvavanje.
Propisivanje drakonske kazne za bilo koji zločin je siguran znak populizma zakonodavca i PR želje da se prikažu kao neko ko ima “čvrstu ruku”, ko “rešava stvar”. Ali ne uklanja problem, nego samo dovodi do retardiranih ideja kao što je zabrana točenja posle 10 uveče ili “batina je iz raja izašla” primenjeno na decu. Nego daj ti lepo čoveku da ima posao, da može i da plaća alimentaciju, daj mu neke sadržaje, sredi prvo poreski sistem, privredu i zdravstvo, pa će biti manje onih kojim ošine daska u glavi ili koji su prosto toliko očajni jer ne vide nikakvo društvo oko sebe, pa tako ni norme koje bi prekršili.
