BDSM u teoriji i praksi

Kad sam bio mali, mrzeo sam da me vode na slave. Nekako nisam imao tu mazohističku crtu da me žvale baba tetke i dedini ortaci iz komšiluka pitaju da l sam već počeo da jebem, a i nisam voleo da jedem ništa osim vanilica. Sad više nemam osam godina kao tad, a i volim da idem na slave, naročito drugi dan. Tad se uglavnom skupi kul ekipa, nema dežurnih smarača, a sad konačno volim i da jedem tako da već sa predjelom otplatim flajku ždrepčeve krvi kao poklon domaćinu, te je sve ostalo na ćar. I ove godine je bilo moćno za drugi dan Stevanjdana. Ujak je napravio tako dobar kupus da sam tek sa četvrtim završenim tanjirom osetio zadovoljstvo i namirenost sadističkih poriva mog želuca.

Povratak iz Železnika kući je uvek odiseja. I ovog puta sam promašio smer. Jebena linija 55, umesto ka civilizaciji, krenula je da me vodi ka bespućima nečega.  Dok sam se opasuljio, već smo bili na okretnici.  Uz sve to ovo je bila poslednja vožnja raspale krntije tog dana i bio sam prepušten vozačevoj dobroj volji da me barem odbaci donekle kad krene za garažu. Međutim, dok sam s kraja autobusa došao do drajverovog kokpita, drajvera više nije bilo. ŠKK? Motor je i dalje brektao. Sačekah tu 10-15 minuta, možda čovek otišao da piša il pojebe dispečerku za čas. Koju disprečerku, napolju se nalazi samo plehana nadstrešnica i milion tona mraka. Sledeća ideja je bila da malo glumim Sergeja u Buretu baruta, al sam brzo odustao od nje, ne izlazi mi se po Kuriru i Blicu. Uostalom, januar je ove godine savršen, nema zime, nema kiše, koji kilometar hoda do civilizacije, pa taksi, taman da se ubije ovih 1000 dindži u džepu. Ok, ovde nema dometa, savršeno. Ponoć. Železnik je u… onom pravcu. Valjda.

I dalje nema dometa. A kako bi i imalo, 2 sata lutam krivudavim makadamom, kuće pored puta su sve ređe i sve udaljenije, deluje da pojma nemam gde teram. Tačnije siguran sam u to. A dobro, jebešga, ujutru ne žurim, bog kapitalizma je rekao da subotom odmaram. A i super, pomisliće ljudi da sam izašao u grad, nema me na fejsu. HIGH FIVE, KRALJU. Ok, oću jebenoj kući, dosta mi je vucaranja po ovoj zapizdini, jebem ti šta se sve neće zvati Beogradom.

Definitivno sam morao nekog da pitam za smer povratka ka asfaltu i gustini stanovništva većoj od 1 na km2. Kao opcija, nametnula se jedina kuća u okolini, iz koje je na svu sreću dopiralo svetlo. Možda malo čudno svetlo. Ne, veoma čudno svetlo, nekako prigušeno i mistično. Nema veze, izviniću se ukućanima, baciću koju foru, oni će me uputiti na pravi put, usput ću dobiti sendvič i termos sa kafom, a možda tu živi i dražesna seljančica spremna na nečasne rabote u ovo doba, hehe. Šta sve čovek neće sebi govoriti samo da ne prizna kako puni gaće govnima. Kucam jebiga, pa makar izašla Sanđama, želja za povratkom je ipak bila veća od strahova iz detinjstva… Ništa. Ulazim lagano. Smrad ustajale mokraće para nozdrve, u uglovima sobe paučina stara dva milenijuma, od nameštaja ništa do starog stola i stolice na kojoj sedi dobro poznato žensko lice. Sređena je. Gleda me upitno, karakteristično izduvavajući dim cigare kroz usta i nos. Skoro sam zaboravio koliko to volim i mrzim.

U redu je, Blek, sad je već vreme da se probudiš i batali malo Da Vinčijeve demone i Hanibale, viš šta se dešava kad preteraš s konzumacijom. Buđenje! Hm, ne, i dalje paučina, sto, stolica, dim, pogled. Izgleda i ja imam jebene demone.

– Priđi, što se plašiš?

– Šta hoćeš od mene?

– Šamar za početak.

– Zajebi. Idem kući, ti ne treba da budeš tu.

Nisam ni stigao do vrata.

– Vrati se i udari mi šamar, pičkice!

Lagano sam koračao prema stolici. Tek tad sam video da se na stolu nalazi skupina veoma zanimljivih predmeta.

– Šta treba ovo da znači?

– Udari me!

– :šamar:

– Mislila sam da me udariš kao muškarac, ne kao žena sa parkinsonovom bolešću. Ili možda ne možeš? Godine?

Neke rečenice muškarcu nikad ne smeš reći…

Ono što mi nazivamo sado-mazo je zapravo samo deo mnogo šireg akronima BDSM, koji ustvari predstavlja spoj 3 para dijametralno sprodstavljenih pojmova, koji spojeni u jednu celinu čine zajednicu za mnoge seksualno devijantnog ponašanja, a opet za neke jedinog pravog izvora užitka.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Bondage and Discipline[/typography]

Svaka dobra priča mora da ima upečatljiv uvod. Uvod podiže adrenalin i drži pažnju, stoga mora da bude hirurški precizno izabran, da kao takav ostavi utisak na oboje. Dokle god ovo bude klub krivih mužjaka, muškarac će biti boss, te će u ovoj priči on voditi glavnu reč, a njegova lepša polovina će biti objekat kojem će biti zapušena usta, vezane ruke i noge i onemogućen svaki pomeraj po x, y i z osi. Samo vezivanje nema neku eksplicitnu vezu sa seksom ali je, da se tako koštunički izrazim, odlična preambula daljem zapletu situacije. Od aparature se najčešće koriste izolir trake, konopci, lanci i brojni ajtemi za gagovanje: gumene lopte, svilene trake, maske za lice za raznim kurcima koji ulaze u usta (ima stvarno i ta jebada, zove se penis gag), zatim gag brnjica i njegovo veličanstvo krst svetog Andrije ( St Andrew’s Cross), koji je dobio ime jer je logično, na njemu razapet pomenuti apostol. Za razliku od Isusovog, Andrijin krst je ergomoničniji jer nije “plus” već je “iks” pa pruža veći telesni ugođaj onom ko je razapet.

Što se discipline tiče, sve se svodi na igru naređenje – izvršenje. On se uživi u ulogu rajhsmaršala Vermahta, Geringa lično, a ona je zgodna jevrejka koja izvršava sve njegove hirove zarad produženja života. Sve je dozvoljeno osim onoga što nije zabranjeno, a zabrane su tu da bi se kršile. Her Flik – Helga je eufemizam tog odnosa. Jako zabavna stvar.

Više mi se i nije išlo toliko kući. Frustracija nastala roud tripom po gudurama predgrađa je konačno dobila kanal da se izlije. Puls mi i dalje nije prelazio 60 dok sam lagano koračao oko bespomoćnog ženskog bića.

– Izvoli vazduha, zaslužila si. I šta kažeš, Parkinson?

– Najteži oblik. Ovo je kao bilo nešto ili tek treba da se desi, ne kapiram?

Žene često odu daleko ali se još brže vrate. Problem je kad u rečima odu predaleko, tad nema nazad.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Dominance and Submission[/typography]

“Ja sam Gospod, Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uz mene!”

Poruka koju je Mojsije sa Sinaja doneo Izraelcima se može uzeti kao nepisani aksiom i jedno jedino pravilo u igri dominacija-potčinjenost. Jer dominatriks nije niko drugi do neko ko se uživi u ulogu vrhovnog bića, koji ima svu snagu, moć, pravila, silu zakona i određuje svaki korak, površinu svoje teritorije, fleksibilnost granica i dužinu trajanja svoje supremacije. Submisivni primerak (prema statistici je u 80% slučajeva žena, al kod nas će biti 100%, pa da jebe oca!) za to vreme uglavnom i ne uživa toliko u svojoj nemoći i potpunom odsustvu kontrole, ali i ne čini preterane napore da bilo šta promeni, što bi zaista moglo da se uzme kao paralela gde vernik koji turobno živi ne menja ništa jer Bog tako želi i hoće od njega.

Što se varijeteta u D/S igrici tiče, tu nailazimo na razne manje ili više interesantne kvestove: ponižavanje, gaženje, bičevanje, servilnost, ropstvo, javno ponižavanje, te uriniranje iliti zlatni tuš. U principu dok nema trpanja govana u palačinku s nutelom i nabijanja iste u usta, sve deluje sasvim korektno i svako može da se nađe nekog favorita. Posebno zanimljiva stavka je takozvani “cuckold”. Nisam ekspert za engleski, al mi prevod ove reči uvek nekako ide u muškom rodu – rogonja. Da, jebiga, u ovom slučaju, muškarac je submisivan i primoran je da gleda kako njegova žena-amazonka biva jebana od strane nauljenog i nacibanog baje. U prilog tome govori i činjenica da na pornilja sajtovima postoji posebna klasa nićpora gde momak šatro iznajmljuje devojku i onda snuždeno gleda kako je pamprči neki lik iz kraja. Stvarno ponižavajuće, država nešto da preduzme.

Malo stvari je tako privlačno od metalnog ukusa krvi, pogotovo ako nije moja. Tad imam onaj osećaj da sam nečije biće uzeo pod svoje time što sam progutao deo njegovog života.

– Šta ti je ovo sve trebalo, sto puta sam ti rekao da ne ispituješ dokle moje granice idu?

– Znaš zašto to radim?

– Ne.

– Jer uživam.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Sadism and Masochism[/typography]

Konačno smo na dvoru Markiza de Sada, francuskog filozofa, političara, raspale buržujčine i jednog od najvećih lajtmotiva u “nastranom” seksualnom ponašanju. Bio je jako ljubazan pa je rešio da nas provede korz njegove odaje i pokaže delić uobičajene atmosfere. On kaže kako je njemu najbitniji ljudski užitak i to je rekao sa takvim ushićenjem i sjajem u očima da nismo ni smeli da mu ne poverujemo. Razapeta žena koju  bičuje lik sa maskom – oboje su se toliko uživeli da nisu primetili kad smo im prišli. Markiz je samo promrljao u bradu “c’est l’amour” i poveo nas dalje. Midžit džindžer je dobrodržećoj gospoji u 40-im pirsovao genitalije nečim što podseća na šivaće igle. Sve vreme se smejao kao lud, što verovatno i jeste. U trenutku smo se zabrinuli za ženu, al ona je samo podigla glavu i rekla nešto što nam je prevodilac preveo kao “U pičku materinu, najbolji orgazam ikad”. Videli smo i mnoge druge blasfemije, neke su bile za gutanje knedle a neke da se zapitaš zašto bog/satana/priroda ovo dozvoljavaju. Ali fakat je bio da svi zaista uživaju. Ili su samo toliko izopačeni i van svakog dodira sa realnošću da tripuju da im je kul. Đavo će ga znati. Na kraju posete, Markiz nam je dao vaučere za neograničenu konzumaciju svega u njegovom novootvorenom klubu “Bog te sadomazo” i rekao kako je samo hedonizam put do spoznaje agapea… Kakav čovek.

Paučina, sto, stolica, ona i ja smo i dalje tu. Kao i uvek ja sam ljubopitljiv, kao i uvek ona je neodređena.

– I šta sad?

– Ne znam… ne znam.

– Ustvari, super je to što ne znaš. Sad bar ja znam. Moram da idem, daleko je civilizacija.

Ovog puta sam stigao do izlaznih vrata. Nije da se nisam dvoumio, ali sam ih ipak otvorio i izašao napolje. Jutarnji bljesak sunca me je udario u oči.

– Alo, burazeru, ostavi malo mesta i za pečenje.

– A?

– Mislim, peti ti je tanjir kupusa a ćale je u njega stavio neki lorber iz Turske, kupio na Vidkovačkoj pijaci, zamisli reko mu prodavac da je toliko dobar da izaziva halucinacije. Pa jebote, šta sve neće dizmisle samo da prodaju robu. Dobar kupus, a?

– Dobar, burazeru.