Besmislica i boleština je navek bilo, i uvek će ih i biti. Sve je to podnošljivo dok im ima leka ili bar dok se kategorišu kao takve od strane većine društva. Ali naravno, neke se kriju u običajima koji su toliko zariveni u neka (nevojvođanska) podneblja, da te je stra’ da prelaziš granicu pomenutu u zagradi. Neki ti ne uteruju strah, ali zato te teraju da se osećaš kao najgora transferčina blama, i da razmišljaš da bi se možda prijatnije osećao da si se uneredio od straha nego da izigravaš privatnog idiota svojoj bližoj rodbini koju viđaš samo mrtav pijan na retkim porodičnim skupovima, te ne bi umeo da ih prepoznaš trezan na ulici ni da je za Vojvodinu. Svuda ima besmislica, pa i u vidu običaja, ali ono što naročito privlači pažnju (barem jednoj ravničarskoj devojci) su boleštine nekih Vlaha za koje ne znam ni gde se na mapi nalaze. Što i nije toliko bitno sve dok nisu blizu Novog Sada. Čitaj o par zanimljivosti o perverzijama i boleštinama sa njihovih i nekih drugih srpskih podneblja, s nadom da nećeš skoro na neku sa’ranu il’ nedajbože svadbu. Da se odmah razumemo, ovo ne važi za Vošu.

Crna svadba

Kako samo ime lepo kaže – vlaški običaj. Ovaj običaj je (nažalost) uspeo da opstane kod većine Vlaha i dan danas, i ista ta većina je žestoko utripovana da ako ne odrade ovu boleštinu po svim fazama, pokojnik neće počivati u miru. Pritom, pokojnik je mlada osoba koja je bila verenik/ca nekome, ‘’te nije planirala da ode na onaj svet, niti je to mogla znati’’. E sad, ako se potkrade neki bezobraznik koji se namerno verio, pa ispalio ljubu da bi crk’o, onda ne znam šta rade, al’ kontam da ga lišavaju ovog tradicionalnog zadovoljstva. Da pređem na stvar, taj nesrećni mladić/devojče umre neplanirano dakako, ostavi za sobom osobu sa kojom je trebalo da stupi u brak, i onda ta verenica/verenik dolazi na sa’ranu svoje ljubavi u svadbarskom odelu i mesto suzica, bensedina i padanja u nesvest – počinje kolo! Mama, tata, strina, baba, stari svat i tako to, vataju se pod ručice i pesmom i grajom spuštaju pokojnika u raku. Onda se smatra da su pokojnik i ovaj što ga je izgubio venčani, taj brak traje godinu dana i onda se raskida. S tim da pokojnika nasamare, pa on ne zna da se taj brak raskida, već misli da je stalno u braku i ne oseća se usamljenim na onome svetu, a ovaj preživeli posle godinu dana može id a orgija svakog petka, niko mu ništa neće reći sve dok za tih godinu dana ‘’ne prevari’’ svog pokojnog supružnika. Ke romantiko.

Otkopavanje pokojnika

Opet vezano za Vlahe, čim je neko pokojan. I opet se radi o mladoj umrloj osobi. Dakle, posle četrdeset dana od sahrane mlade osobe, kojoj su možda upriličili i prethodni običaj ako je bio veren/a, kreativni Vlasi priređuju lešu još jednu zajebanciju. Umesto normalnog vojvođanskog davanja pomena u vidu odlaska u crkvu, pa na groblje uz kolač i vino kojim se pravi krst i ispraća duša, oni (Vlasi) odlaze rano ujutru na groblje sa lopatama. Šta raditi s lopatom u to bilo koje doba – nije teško pretpostaviti, pa da ne idem naokolo: JEBENO OTKOPAVAJU POKOJNIKA! I to još nije dosta, nego ispravljaju sanduk, otvaraju ga, brišu lice pokojnika (ili bar ono što je od njega ostalo) belom maramicom, te ga okreću ka suncu da dobije malo boju, opet ga posle kvarcanja zatarabe i zakopaju. Posle toga, opet nanovo rade ono što su i na dan sahrane. Zašto i čemu sve ovo, jebeš mi sve ako znam. Jebeni vudu Vlasi.

Lapot

Još jedan crnjak za koji ne znam gde je bio zastupljen, jer se praktikovao davnije dana, ali sam sigurna da će mi se u komentaru javiti neki badass filozof da kaže ‘’otuda i otuda’’, što je okej. Koliko znam, u pitanju je istočna Srbija, što ne iznenađuje mnogo ako se uzme u obzir o kakvom crnjaku je reč. Dok mi, recimo, puštamo naše stare da šetaju stazom za trčanje po novosadskom keju, prelaze ulicu duže od 9 sekundi (koliko ti dozvoljava semafor na bulevaru Mihajla Pupina), psuju te u šetnji po lebac jer variš na NJIHOVOJ klupi na Limanu četiri, i još ti upere prstom na ime koje su urezali u ne baš svežu farbu, ovi istočani su donedavno masakrirali sve ljudsko što postane neupotrebljivo. Tako recimo, baba im napuni osamdeset ljeta, oni je odvedu u šetnju iz koje se vrati, a porodica se vrati taman na večeru, krvava i nasmejana. Obriše noževe, kuke i motike kojima je do malopre, uz pomoć rodbine i sugrađana lišavala matoru života, i uz ‘’Kako ti je prošao dan?’’ otpočne sa porodičnom supom za trpezarijskim astalom. I sve kul, babe nema, jedna usta manje za hranjenje, a pogotovo za laprdanje, baci se poneka dobra reč za pokonu, i što bi kazli – na mladima svet ostaje!

Svadba u Vlaha

Svadba k’o svadba, ima običaja kojih ima svuda po Srbiji, s tim das u ovi ipak malo morali da začine i ovaj događaj, i to besmislenim sujevrejem i prilično neprijatnim situacijama u kojima pojedini akteri svadbe mogu da se nađu, a pogotovo mlade. Izdvajam dva običaja: prvi se odigrava kad mlada nakon svadbe uđe u kuću svog, sada već supruga, sedne malo da oladi noge otekle od štikle i igre po stolu međ’ sarmom i domaćom ljutom, kad ono, strpaju joj nečije dete u ruke, i dok se ona sirota snalazi s bebom, majka deteta vadi sisu na sred sobe i skupa i prska je mlekom. Običaj za plodnost ili pornjava, prosudi sam. Drugi običaj se odigrava nakon prve bračne noći, kada svekrva i kuma upadaju u sobu još krmeljivim supružnicima, guraju ih s kreveta i rovare po posteljini ne bi li našle trag ‘’mladine nevinosti’’. Ako je nađu, bacaju čaršav kroz prozor većini veseljaka koja se našla juče na svadbi, a ako se ispostavi da se mlada već heftala pre braka, to je već, verujem, zajebano.

Jabuka i novci (i staklo)

Dva običaja koja svakako spadaju u najbesmislenije prilkom svadbe, od kojih je jedan pritom i ponižavajući. Đuvegija koji je prethodnu noć na momačkoj večeri bančio i ne zna gde udara, pa bi mogao da oženi i trandžu, ne bi primetio, ima zadatak da ogodi visoko zakačenu jabuku pred mladinom kućom, kako bi ona mogla da izađe i kaže ‘’Eto kako mi je muž sposoban, jes’ da se k’o španska serija prikazuje pijan svakog radnog dana i da ume da zvekne metalnom kopčom od kaiša preko zuba kad ga pitam kako mu se sviđa slatka kupuščina, al’ što je pogodio jabuku kad smo se uzimali..!’’. E kad je natempirao i razneo jabuku, onda je red i da se iskešira malo. Mladin brat izvodi sestru i ne da je dok mu se ne plate sve godine koje ju je trpeo do danas, tak da on svoju muku skida s grbače i još mu se plaća papreno. Na nevesti je da čeka, pozira, smeška se i ramišlja kako li se trguje belim robljem i šta je to i da li je dobilo ime zbog venčanice.

Eh, da, pored ovih gluposti, ipak ima jedna genijalnost u svadbenim običajima, za koju, da su saznali svetski naučnici, mogli bi fino da planiraju odnos muške i ženske novorođenčadi. Ukratko, mladin otac joj daje staklenu čašu koju ona tresne o pod, ako se čaša razbije, mlada će roditi muško dete, a ako se ne razbije biće devojčica. Koliko smo samo napredni.

OPREZ: prilikom izvođenja ovih običaja svatovima se preporučuje da vode računa o tome kuda bi staklo ili metak mogli da zalutaju.