Bespravno rušenje balona za mali fudbal

Bejaše jednom jedna zemlja. Da sam Domanović, možda bih je nazvao Stradija, a da sam Basara, verovatno bih joj dao ime Nova Stradija. Pošto nisam ni jedan ni drugi, nazvaću je jednostavno Jedna Zemlja. I u toj Zemlji bejaše glavni grad, lep, veliki, kosmopolitski i otvoren. I bejaše u njemu jedno interesantno naselje gde su živeli interesantni ljudi. Ono što je davalo posebnu čar tom kraju grada jeste činjenica da je skoro sav bio u betonu i asfaltu. Na mestima gde su nekad davno stajali drvoredi, već su desetinama godina bili postavljeni zatvoreni tereni za mali fudbal i ostale sportove – takozvani baloni.

Kao što rekoh, tu su živeli jako interesantni ljudi. Većina njih su bili članovi stranaka, a određen broj je mogao da se pohvali članskim kartama skoro svih većih stranaka u zemlji. Šta, do podne konzervativac, popodne socijaldemokrata a uveče, zna se, liberalnost do bola. I skoro svaki čovek je imao neki svoj balon koji je po paprenim cenama izdavao ljudima koji su iz drugih krajeva grada dolazili da se rekreiraju. Tako je život u ovom kraju tekao harmonično i bez trzavica. Ljudi su uživali u svom asfaltu i mirisu pokislih cirada sa balona, po kraju su šetali svoje mehaničke kućne ljubimce nalik robotima, koji su besno grizli bandere i saobraćajne znake. Katkad bi koje pašče obeležilo teritoriju tako što bi iz svojih kibernetskih genitalija ispuštalo tečnost nalik bitumenu a njihove gazde su kulturno sakupljale u pvc kese ostatke velike nužde svojih ljubimaca. Sve u svemu, svi su živeli na način koji su voleli.

I kako to obično u životu biva, tuđa sreća je nekom povod da tu umeša prste. Jedne večeri u sred izborne noći u kraj su došli neki čudni ljudi i na najbezobrazniji način skinuli ogroman deo cirade sa jednog od balona za mali fudbal. Vlasnik tog balona, inače istaknuti lokalni političar je, videvši šta se dešava, bukvalno u gaćama izleteo iz svog stana i povikao na misteriozne ljude koji su sklanjali deo po deo cirade, pravivši sve veću čistinu.

– Alo, šta radite to, ko ste vi?
– Mi smo Zeleni, želimo da totalno izmenimo izgled ovom kraju grada i vratimo drvorede, park, žive ograde, žbunove, grmlje, travnjake i ostalo. Cilj nam je da vratimo pređašnji eko-sistem i konačno sravnimo sa zemljom ovo ruglo.
Političar je bio zaprepašćen. Neko se nameračio na njegov biznis i želi da umesto divnog balona prljavo sive boje, tu postavi neki hrast, bukvu ili smreku. Užas. Zar je bitnija nekakva tamo davno prevaziđena fotosinteza od malog porodičnog biznisa? Bezobrazluk par ekselans.
– Samo preko mene mrtvog. Ako sad srušite taj balon, do sutra ujutru ću napraviti i veći i ružniji.

Radnici su tiho nastavili da sklanjaju delove balona, baš kao da im se niko nije obratio. Ujutru su stanovnici kraja imali šta da vide: 7 balona je bilo sklonjeno i na tim mestima su posađene mladi javorovi. Meštani su bili zgroženi. Omladina koja se i ne seća vremena kada su na istom tom mestu bili veliki hrastovi, bukvalno je povraćala od muke. Neko je njihove balone za fudbal brutalno uništio i posadio ogavna stabla sa groznim listovima.

Nalik sceni iz SF filmova kad beskućnik nasred ulice počne da urla kako sledi smak sveta, jedna žena je najavila armagedon.

– Bliži se kataklizma. Ovo drveće će nas uništiti. Do sad smo živeli divno, a sad ide leto, prokleta stabla neće dozvoliti da se asfalt toliko upeče, biće prijatno, nećemo se onako dražesno znojiti kao nekad.
– Gde ja sad da vodim u šetnju svog kibernetskog psa, kad budu srušili sve balone i zasadili park? Nećemo smeti da izađemo na ulicu od te pošasti, ljudi će šetati svoje obične pse, trčaće po šumi, vežbaće u njoj, više nikom nećemo moći da prodamo naše usluge!“ Bukvalno se gušio u suzama sredovečni tajkun, član barem 4 relevatne političke partije.
– Imam rešenje! Ne damo im naš kraj! Neće našu sreću uzurpirati ni Kurta ni Murta! Dežuraćemo 24 sata dnevno, ako bude trebalo i telima ćemo braniti naše predivne, sive balone!“ Nedvosmislen je bio proćelavi mladić u ranim 30-im, vlasnik 7 balona.
– Tako je! – Svi su se u glas složili i podržali predlog.

Od tada je život u kraju ličio na Zidanje Skadra. Zeleni dođu uveče, poruše balone, posade stabla, ujutru meštani poseku stabla specijalnim mehaničkim dabrovima, koje je angažovao jedan od vodećih tajkuna i zategnu cirade. Agonija je trajala danima, svi su branili svoje interese, pošteni tajkuni i političari su želeli da očuvaju svoje privatne biznise koji su im donosili velike profite a drski Zeleni su želeli da nasilno uspostave stanje prirodne oaze. Na kraju, stvar je otišla do najviših instanci, vlada i predsednik su većali danima i doneli jedino ispravno rešenje situacije: Političari i tajkuni su uvek u pravu.

Svako prepoznavanje ironije nije slučajno, svaka povezanost sa stvarnim događajima je namerna.