Bila jednom jedna Nova godina
Nova Godina. Padaće sneg i cene u buticima. Ali k’o i svake godine, nedovoljno. Opet će ljudi da kite jelke posle katoličkog Božića.
U stan puštaš ljude koji ti zapišaju kupatilo, i povraćaju po kevinoj kolekciji kineskog posuđa, i nazivaš ih prijateljima. Podsetiš se kako svake godine shvataš da nargilu ne treba davati retardu kojeg kasnije moraš da teraš iz ćoška, objašnjavajući kako ostali nisu trandže. Na kraju odustaneš, jer počinje da ti preti plastičnom kašikom (koja ti ne deluje tako bezazleno u njegovim rukama!). Psuješ i njega i kašiku, ostavljaš ga u stanu uspavanog sa izmeltretiranom mačkom, i zaboravljaš ga posle drugog okreta ključa. Ne znate gde ćete, pa izbor ostavljate taksisti koji nosi novogodišnju kapu, jednako oduševljen kao dragi gledaoci kada im Olja Bećković spusti, najčešće, slušalicu. Psuješ Olju Bećković. Neki je brane. Potom psujete Evu Ras, ovoga puta grupno. Taksisti niste ni najmanje zanimljivi. On vama, naprotiv, jeste. Oslovljavate ga sa “druže“, dok vam ne naplati po novogodišnjoj tarifi. Onda psujete i njega. Neko od vas uvek nešto izgubi u taksiju. Psuješ odvaljenu gamad, i govoriš kako ti se jebe za tuđe ključeve. Ipak, zoveš taksistu koji, ovoga puta vidno raspoložen, zbori na telefon, kao prvak kad recituje “Fifi”, kako ključeve možete da podignete sutra, jer mu se jebe da dolazi opet u tu gužvu. Ali, svakako ćete mu platiti. Debelo.
Zaplet. Gledaš oko sebe, i ponavljaš drugarima “stoko, nemoj da vas tražim po ovoj gužvi”, ali u suštini ne mariš ako nekoga zanemariš. Skakućete po masi, s vremena na vreme se izvinjavajući roditeljima malodobne dece na trgu, samo zato što zaključuješ iz njihovog pogleda da bi trebalo. Na svaku petardu se dereš pitajući “Ko puca?!”, i misliš da je dobra fora. Mrziš nulu. To je trenutak kada te prvo opkole polupani prijatelji, od kojih redovno neko padne, a neko ti čestita slavu. Posle toga, “poneti duhom praznika”, nedojebane srednjoškolke jakih senki (nađe se još po koja) i pičkopaćenici (njih uvek ima)se trude da povataju što više ljudi, uz kulturno upućene čestitke. Nekulturno ih odjebeš. Posle dvanaest možeš da uđeš gde hoćeš, ali ti ideš tamo gde je ostalo hrane da na’raniš gladne drugare, koje si do tada skupljao k’o baba piliće pred klanje. Punog stomaka, na opšte zaprepašćenje uglednih gostiju još uglednijeg kluba, tvoji prijatelji se razilaze sa tipovima i ribama, koji kroz par čaša izgledaju kao Viktorijini anđeli. Kupiš poslednjeg. Palite.
Dovlačiš kući preostalog prijatelja, i sebe. Shvataš da su ključevi iz taksija bili tvoji. Nižu se psovke, i sati razgovora preko vrata stana sa mačkom, moleći je da ti otvori. Jebiga, nikada nije naučila. Tvoj prijatelj mrtav pijan, ti mrtav trezan. Zoveš vatrogasce. Dolaze brže nego Bosiljčić ljubi neljubljenoj, dakle, za nekih pola sata. Sreća tvoja, pa nigde ne gori. Ulaze kroz terasu i otvaraju ti vrata, usput psujući ispovraćanog drugara sa početka priče, koji još uvek glasno hrče. Potom psuju i tebe, i tvoje kućno vaspitanje. Ćutiš k’o najveća pičketina, i gledaš debele prste glavnog vatrogasca Stojana kako ti se unose u ostatke šminke. Razmišljaš o paćenici kojoj steže dupe tim odvratnim prstima u trenucima ekstaze. Shvataš da ona ne postoji. Tvoj, sada već polupijani prijatelj, u međuvremenu povezuje da se vatrogasci zovu kada nešto gori, a ne da ti otključaju stan. Slažeš se sa njegovom teorijom. Ali jebe ti se, u stanu si, iako te je Stojan žestoko istripovao spominjanjem hitne pomoći. Sluša ti se muzika, vrlo glasno, a ti pratiš svoje želje. A i došlo ti je da se malo istreseš na komšije. Opet zovu policiju. Nemaš više snage da se trudiš da budeš ljubazan prema dva mlađa momka koja završavaju fakultet preko radne grupe, teraš ih u pizdu materinu, zajedno sa komšijama. Pišu ti prijavu koju lepiš za orman, pored ostalih, a potom ti pišeš sledeće: “Drage komšije, hvala Vam što ste me prijavili, znam da je to za moje dobro. Ali, i mi konja za trku imamo!”. Lepiš to na oglasnu tablu, pored obaveštenja komšije napaljenog na svoj položaj predsednika skupštine stanara. Zadovoljno se smejuljiš, razmišljajući kako nikada nisi bio ni na jednom sastanku skupštine stanara, tvrdeći da je predsednik pedofilčina. I onaj stanarski i republički.
Razlaz. Dok neljubazno pratiš prijatelje hodnikom očišćenim magičnom rukom bradate čistačice, koja se kao Turčin pogađa sa tobom oko punjenja kofa vodom, jedan od njih rešava da svoju priču o bivsem momku zalije masnom peglurinom. Samim tim zaliva i sveže potkresano cveće, mešavinom ostataka domaćeg jutarnjeg pasulja i večernje rakije, isto tako, domaće. Ne reaguješ. Bacaš im sa terase belu maramicu i vičeš da si porno zlatokosa. Razočarenje kad shvatiš da je i plava perika bila ispovraćana.
Spavanje uz nadu da ćeš sledeće godine biti mudar k’o Robinzon. Sutra te čeka spiranje Nove Godine sa sebe, stana i mačke.
-Eeej, gde ćemo za Novu??
-Mrš!
