Bolje jedno vruće pivo nego četri ladna

Volim toplo pivo. Ne znam zašto. Ustvari znam jbg, zato što kad je onako preladno ne osetiš mu ukus uopšte nego samo ti neka ladnoća se promigolji kroz grlo, nema ništa od užitka i rapsodije ukusa koju nudi najprosečnije alkoholno piće na svetu. Ta rapsodija doduše varira od nebeski slasne gorčine obogaćene nektarom ukradenim iz Zevsovog špajza i uzorkom urina samog boga pšenice pa sve do ekstrakta trule kineske čarape, ali i to je bolje od bezlične ladne arome mokre metalne ploče. Možda su mi receptori otkazali jer sam počeo da pijem negde u vreme kad je familija Tike Špica greškom ušla u bus za Budimpeštu, možda se nezadovoljan životnim postignućima podsvesno samokažnjavam pa volim kad me nasumično ružno toplo pivo onako cepači da se užasnem, al ja kad vidim da limenka stoji onako jedno 7 dana u kujni gde se obrok sprema, rerna isijava a domaćica znoji pazuhe, nešto me preseče od miline. Što se mene tiče, oni indikatori što poplave kad je pivo na pravoj temperaturi su govno; kad uzmeš bre pivo, poljubiš ga u čelo a ono ima temperaturu – to je prava temperatura, kako joj samo ime kaže.

Pošto piva uvek kupujem s police, imam priliku da ih vidim sva onako poređana na jednom mestu, što je prizor koji smrtnici koji kupuju iz frižidera nikad ne dožive. Nemali broj puta sam probao pivo samo jer je izgledalo glupavo ili imalo retardirano ime, ali ovaj put jedan artikal je obrnuo igricu naglavačke i doveo poslednju kraljicu na prvi nivo tako je učinivši nemogućom za igranje. Bilo je to Pivo pivo. Pivo koje se zove Pivo. Znaš da živiš u svetu punom divote kada grupa ljudi na visokim funkcijama u kompaniji koja odlučuje o tome kako će nazvati svoj proizvod, mudro reši da je najjače ime za pivo, jebiga, Pivo. Ovo je najgluplji marketinški potez još od kako je neki majstor smislio Nindža Kofernjače, pomislio sam, i to je bio više nego dovoljan razlog da ga uzmem.

Opčinjen onim što sam video unutar STR-a “Džore”, tog magičnog objekta koji mi je razotkrio još jednu tajnu života u post-ideološkoj eri, izašao sam na ulicu ni sa čim drugim osim dva Piva piva u kesi. Vruća ko auspuh stojadina po prispeću u Prčanj, razume se. I tad mi je palo na pamet – možda je vreme. Možda je vreme da i ja prvi put sam samcijat popijem pivo ispred dragstora? Da postanem polučovek-polu stručnjak za belosvetske nejasnoće svake vrste? Da zakoračim u čarobni svet gnjilih priča, moždane obamrlosti i hedonizma otupelog na zadovoljstvo? Da li je vreme da se počne nabacivati diskretni alkoholičarski ten na vrat i podlaktice, ten koji govori da ja svoje sate na gajbici ne provodim ko sisa ispod nadstrešnice već kao svaki čovek od integriteta nosim kačket osvojen na Karamba sokići nagradnoj igri, a svoje pivo gulim nasred ulice kako bih prvi rezervisao 10 dinara od gospođe koja ulazi da kupi jogurt i žvake? Ako ne sad, stvarno ne znam kad.

Seo sam na gajbu, otvorio Pivo pivo i avantura je počela. Bože, kako je grozno, bila mi je prva misao. Ali nekako nostalgično i zavodljivo grozno, a brzo sam skapirao i zašto. Osećao sam se opet kao 14-godišnjak sa flašom piva u ruci, dakle jadno, iskompleksirano ali i nekako… važno. Pivo pivo ima ukus kao ona neka piva koja su se pila pre 10-15 godina a koja se (nadam se?) više ne proizvode, tipa Old Gold ili Zofman, za koja do dan danas nisam zaključio da li su zaista bila toliko ružna ili sam ja samo bio malena priglupa nubara koja na prijatnu gorčinu piva reaguje kao na opomenu iz biologije. Ipak, zajedno sa tom neprijatnom gorčinom išlo je i zadovoljstvo što smo, jebote, pili PIVO EJ, jer je to bilo zbilja kul i jer smo hteli da imamo žene, a tada smo naučili da žena ništa ne voli više od momka sa oštrim zadahom zidarca koji se preteatralno tetura posle pola limenke Pilsa, i tu lekciju pamtimo i dan danas. To zadovoljstvo me je na neki glup način ponovo obuzelo i ja sam na trenutak, udaren julskim suncem i tromim stilom života, degradirao u 14godišnjaka. I bilo mi je do jaja.

Tok misli prekinuo mi je Laci, lokalni gilipter i lažov s kojim sam odrastao u kraju, a koji uprkos svom imenu uopšte nije bio Mađar. Ne znam mu pravo ime, kao što svim pravim sitnim lažovima iz kraja ne znaš pravo ime. Mahnuo je, ja sam ga pozvao da se pridruži na gajbici pored, ponudio ga pivom i čekao reakciju. Laci nije shvatio u čemu je fora s pivom, pogledao me čudno jer sam ga gledao čudno, ja sam mu pokazao na limenku, on je pogledao i rekao samo “pivo?”, nemajući ni najmanju ideju šta je tu smešno. Pitao sam ga šta ima.

– Ma ništa brate, završavam neki biznis. 
– Biznis, a? Nadam se da je bolje nego onomad kad si kupovao kockicu ’88 godište 95 konja, pa si dobio estradnog umetnika Branka sa identičnim nadimkom koji ti se izvinjavao rečima “oprosti sine, ja sam ipak malo stariji nego što piše u oglasu”.
– A dobro brate, to sam izmislio, bio sam klinac. Ovo sad je prava stvar. Pazi sad – znaš oni točkići za upaljače? E pa brate… ne smej se jbt, ozbiljno je. Brate to niko ne proizvodi na Balkanu, NA BALKANU, ej. I sad sam se našao s jednim poslovnim partnerom…
– Ko ti je poslovni partner? Boža Cigan?
– A nije brate… mislim jeste, al promenio se čovek brate, sad je ozbiljan, kupio Kadeta ’87, ugradio elektronske podizače, znaš kako do jaja klikneš ono samo bzzzzz i podigne se, bruka. U brate vidi kaka gospođa…

Koliko godina imaju ljudi kad počnu da piju ispred dragstora? Ne sećam se da sam ikad video mladog čoveka da roka atlantik votkice pored frižidera za sladoled na dnevnoj bazi. A možda nije stvar u tome, možda svi samo izgledaju matoro jer unučad votke baš i ne deluju kao artikal koji bi se našao na naslovnoj strani Kosmopolitena uz naslov “5 načina da održite folikule hidriranim “. Za prosečnog dragstoraša ne moš reći dal ima 25 ili 117 godina, valjda vremenom postaju isti, kao da postoji neki ideal dragstoraša ka kome se svi spontano uprosečavaju. A i šta je matoro brate? Sa 10 sam mislio da ću sa 18 da namestim Govedarici gol za pobedu protiv Brazila, sa 18 sam se nadao da će mi sa 26 Peđa Strajnić uzvikivati ime, makar i nepravilno, a sa 26 brate ne osećam se matoro i evo jebiga nemam pojma šta će biti kad budem imao 34. Zapravo, ako dovoljno čvrsto zagrlim Pivo pivo ispred trafike, znam šta će biti. Jebiga, možda je to ulaganje u sigurnu budućnost.

On je ponovo počeo da priča, ali nemam pojma šta jer sam bio ometen, što jer me sunce malo spičilo u vugla, što jer sam pokušavao da naginjanjem limenke pod tupim uglom u odnosu na zemljinu površ isisam i poslednju kap svog sentimentalnog piva. Prošlost je zaključena, a budućnost neminovna, palo mi je na pamet, i možda se samo treba prepustiti stihiji. A možda je i to samo od sunca. Ova prevrela leta su brate do jaja ali je bedak što su ona znak da globalno zagrevanje pumpa punom parom. Svi će da poginemo u vodu brate.

Laci mi je opet prekinuo tok misli:

– Nego jel žuriš ti, mogli bi još po jedno?
– Ma gde bih žurio, Laci. Znaš kako, prošlost je zaključena, budućnost je neminovna.
– Šta?
– Ništa. Može isto pivo?
– Može. Ima ukus neki kao da sam ga već pio.
– Ima. Saću donesem.