Brate, znaš ti kolika je sreća što si uopšte živ?

Pa stvarno, jesi li zamišljao nekad koliko je sreće potrebno da danas čitaš ovaj tekst, piješ pivo domaće i mrziš opravdano Vučića? Pod srećom mislim sreću luck a ne sreću happiness, dakle može se drugačije reći i – koliko događaja je uticalo da ti danas postojiš (i imaš da platiš ktv, net i pivo)?  Već  na prvi pogled previše. Evo da pođem od sebe, dogurah do 32 za koji dan (pegla mi treba kao poklon, idem izgužvan ko Sotona, fala) i mogu da kažem da sam imao 2 sudara gde sam super prošao, jednom sam ispao iz voza (tačnije ćale me izbacio lol, duga priča) a jednom me je zamišljenog neznani junak povukao za ruku, par trenutaka pre nego što će mi retrovizor dvaestrojke poslati glavu do mostarske petlje (naravno raskrsnica sa kralja Milana). I ko zna još koliko prilika koje ni percipirao nisam da su opasne, koliko sam zlih virusa izbegao koji su mogli da mi naprave neko sranje koje će da se iskomplikuje i Manitu hir aj kam. Statistika kaže sledeće: u periodu kad sam ja rođen, stopa smrtnosti infanata je bila velikih 3 posto (i dalje smešno u odnosu na 10 posto u periodu rađanja mojih roditelja na primer), a do danas su još 3 brata iz generacije položili oružje pred Grimom Riperom, tako da iz generacije 83. ostalo nas 94 na 100 rođenih, što uopšte nije loše jer naših generacijskih kolega iz Avganistana je ostalo samo 72.

Naravno, ako idemo unazad, sve je manja verovatnoća da preci dođu do granice “aj da pravimo dete, duznemo dečji dodatak od države” (nek bude 25 godina prosek). Iako su istorijski podaci jako površni, za očekivati je da šansa života doživljenog dvadeset petog rođendana drastično opada kako se udaljavamo od današnjice u smeru prošlosti. Ako se u obzir uzmu razni tifusi, kuge, kolere, lepre i još milion nekad neizlečivih sranja, pa stalni ratovi, seobe, nemaština, glad, nije greška reći da je tek svaka druga glava (u najboljem slučaju) živa stigla do 25 godina u poslednjih 1000 godina. Prebačeno u račun, šanse da su svih tvojih 40 muških i 40 ženskih predaka doživeli trenutak oplodnje su oko 10 na -25. Poređenja radi, šanse da izabereš tačno jedan određen atom ljudskog bića su jedva sto puta veće. Ali, stvari se tek sad komplikuju.

1000 godina je mikroperiod čak i sa gledišta homo sapiensa. U knjizi Priče naših predaka, Dokins grubo procenjuje da je od trenutka (pre oko 6 miliona godina) kad se naš predak razgranao na Gašićevu i stranu iz koje će kasnije postati današnji čovek prošlo oko 250,000 generacija, dakle 250 hiljada majki i isto toliko očeva je trebalo da preživi pre nego što su stvorili naslednika. Već ovde nijedan kalkulator više ne pomaže, ali grafička aproksimacija kaže da je verovatnoća ovog događaja prokletih 1:10 na 170,000 (verovatnoća da ubodeš određen atom u znanom univerzumu je smešnih 1:10 na 80).

Ali i ovo je pičkin dim. Dokins dalje kaže da je od kambrijske eksplozije (dakle, od perioda kad su složenije žive forme evoluirale iz Vulina) protutnjalo oko 300 miliona generacija, pa se tako tvoja šansa za sadašnje bitisanje svodi na neopisivo ništavih 1:10 na 200 jebenih miliona. A šta ćemo sa jedno 3 milijarde godina jednoćelijskih organizama (Vulina, dabome!) koji se raznmnožavaju dnevno po nekoliko puta? LOLOL ovde stvari postaju već previše bizarne pa Dokins u neverici odmahuje rukom i kikoće se ko da mu golicaju perineum. Jedan drugi biolog (očigledno više dokon) je “izračunao” da samo među jednoćelijskim organizmima imamo tri i po biliona generacija. Verovatnoću da neka bakterija doživi vreme da odradi prostu deobu zaista ne znam, ali ako se i dalje držimo lapo-lapo šanse (ipak nismo naučni već kockarski magazin) to mu dođe 1:10 na … khm 1,200,000,000,000. I posle kao nema šanse na ruletu? Ma idi.

E sad da se vratimo skoro pa u sadašnjost, tačnije pre 20-50 il koliko već godina kad je evolucija već perfektno odradila posao i pobedio si verovatnoću 1:1,200,200,170,000 (lol nije IP adresa) i sve što još treba je da se tvoj ćale i tvoja keva upoznaju. Deluje možda banalno ali a priori gledano šanse da tvoji matorci dođu u šansu da se sretnu uopšte nisu bile velike (ako baš izuzmemo situaciju da su rođeni u istom selu).  Nek je tvom ćaletu potencijalna ciljna grupa devojaka u SFRJ (da se ipak ograničimo) bila 2 miliona a prema neki internetskim statistikama 10,000 osoba suprotnog pola koje su potencijalna meta  je brojka s kojom dođeš za života u interakciju (računa se i češanje ramenom na ulici i ćao kasirki na trafici). Dakle, šansa da je u toj maloj skupini bila tvoja keva je 1:200, pa to sad slobodno može da se podeli sa 10 i tako se na 1000 skrati spisak ženskih s kojima je ćale prozborio jednu rečenicu, pa još svedi sve na brojku 100 s koliko ih je ukupno očijukao pa opet podeli sa 10 da dobiješ pravi broj ćaletovih riba, uključujući i pijane (ne veruj mu kako je 78. u Opatiji otrsio tri makedonke za noć) i onda još sa 10 da bi dobio baš tu jednu – tvoju kevu. Šanse za to su 1:200,000.

ALI TO NIJE SVE. Da stvari još crnje i gore postanu postarala se bilogija. Jebeni spermatozoidi i jajne ćelije. Da, batice, ti si tačno jedan određen sklop spermića i jajne ćelije i ako jedno od toga zameniš, to ipak nisi ti, jebiga. A njih ima mnogo, baš mnogo. Jajnih ćelija još i sića, stotinak hiljada, recimo. A spermatozodida? Dvesta. Dvesta miliona. Dvesta miliona u jednom ejakulatu, četiri biliona za života, pa to puta sto hiljada…. calculating… četristo bilijardi. Znači 399,999,999,999,999,999 kombinacija si satro i pobedio si baš ti, prokleti srećniče. I otprilike isto toliko tvoji ćale i keva, baba i deda, askurđel i askurđelka i svi redom otkad su humanoidi počeli da upražnjavaju seks iz zadovoljstva (od Gašića valjda). Razmisli sledeći put kad ugaziš u govno na trotoaru koliko je glupo kad kažeš “ovo samo meni može da se desi”.