Poučna povest o uzajamnom nalaženju krpe i zakrpe ili uvod u bukarenje

‎- Jesi se spremio, ‘ajde, nemoj da nas čekaju!

– Neću didem!

– Šta bre nećeš? Nego šta ćeš, evo, uljudio sam te malo, dao ti svoju prošlomesečnu polo-majicu „Tomi Hilfiger“ kupljenu u fešn-rumu u Svetozara Markovića za pesto dinara, renovirao i apdejtovao ti farmerke nerazređenom varikinom, sad ličiš na čoveka a ne na kariku koja nedostaje ili sačuvaj Bože apsolventa ETF, a biću dobar kao što sam lep pa ću da ti dozvolim da odišeš jednom od muževnih mirisnih nota iz mog bogatog asortimana, biraj šta ćeš, „DG“, „Armani“, „Crna maca“, bugarska ruža?

– Neću bre, teraj se u kurac, kuću među pošten svet, svi će da misle kako sam kroz dugogodišnju praksu naučio da po potrebi opuštam sfinktere snagom uma, ličim na zvezdu Granda!

– Eto, da si malo pametniji, znao bi da je to kompliment jer zvezde Granda imavaju seksa svakodnevno i po nekoliko puta, što sa novopridošlim zvezdama remontovanim kod Saše Barona i Dejana Milićevića, što sa propupelim adolescentkinjama na tezgama u domovima kulture poljoprivrednijih mesta širom otadžbine, a među nama smatram da ni one balerine nemaju tako nisku upotrebnu vrednost kako se to na prvi pogled čini.

– Ma da bre, tom logikom jebu i orkestar dok Đoša priča viceve, a ćoravi harmonikaš ih snima pa prodaje DVD-jeve, neću bre nigde, pogle na šta ličim, Dženson Baton ima manje aplikacija na majici a više mu se isplate, pitaće me neko pošto mesto za baner mesečno.

– Ponekad se pitam zašto sve ovo radim kada su izgledi za uspeh minorni: niti smo naročito bliski osim što smo prinuđeni da živimo zajedno zbog bizarnog spleta činjenica vezanih za multipleks sklerozu babe koja nam izdaje dvorišnu kuću u Džordža Vašingtona i shodno tome plaćanju kirije za nju u dinarima iz doba Ante Markovića, nit sam ja nešto human, poznat sam po tome što na molbu za pomoć deci u Zvečanskoj odgovaram špicerajom u dupe. A onda se setim da si kokbloker i da zbog tebe moram da jebem Tijanu pod pritiskom, u njenom smeštaju, jebote, znaš li ti šta su vojni stanovi, to je sve sama gipsana ploča, čim muda pljesnu o dupe penzionisani potpukovnik iz prizemlja se budi u znoju misleći da ga gestapovac šamara, a ne njen otac, vojno lice, učesnik svih ratova od 1991. koji glasa za radikale, zato hoću da se spasem stresa i da ti nađem ribu.

– A ne, na početku smo se dogovorili da nema jebanja u stanu!

– Pa to možda odgovara tebi, u poređenju sa tvojim seksualnim životom svetogorski monasi su razularena banda provincijskih brucoša, ali ima nas koji imamo normalne ljudske potrebe.

– To je zato što si primitivan umesto da budeš kulturan kao moja malenkost koja je na master studijama prava a slobodno vreme provodi u čitanju knjiga, pohađanju Kolarca i slušanju Trećeg programa Radio Beograda, moji životni principi sa gnušanjem iskenjavaju govno od sedam i po cola po tvojim prizemnim prohtevima, za mene je spajanje dva bića čist intelektualni susret koji nema ništa sa telesnim i uostalom ja plaćam pola ovog stana i bez moje saglasnosti nema privođenja, a tako će biti i ubuduće.

– Moguće, ali verujem i da to što si ružan, bradat, mastan, smrdljiv, debeo, sa glasom ko Miki Maus na helijumu i očito iskompleksiran ima svog uticaja?

– Naravno, zapravo najveći deo, ne mogu da dozvolim da ti jebeš a ja ne.

– Tako reci onda, iscimao sam se da poster Željka Joksimovića na tvom zidu ne znači nešto drugo.

– Ne, prosto volim njegove melodije, on je ipak dosta dugo zvezda na našem estradnom nebu, to je naše lane.

– Super, samo nemoj da pričaš k’o selebriti rubrika u „Večernjim novostima“, a to ti je odlična tema za razgovor sa pičkama, bar sa tvojom ciljnom grupom.

– Bošsačuvaj, ja bih neku koja sluša džez da pričamo o književnosti, ono, Ratimir Tolstojevski i Gogoljev „Retrovizor“.

– Jeste, i „Sto godina samoće“, od takvih leba nema, to se voda u pozorište da prskaju na Svetozara Cvetkovića; tebi treba neka sa tri broja manjim mozgom, ali isklešita, masatnija, ukrtela, tako kao ti.

– Ju, pa to gabor, koji će mi to?

– Zato što si prelep, pa da ti pokvari prosek; ne, brate, nego zato što si ružan, bradat, mastan, smrdljiv, debeo, sa glasom ko Miki Maus na helijumu i očito iskompleksiran, nemaš mnogo čemu da se nadaš.

– Ipak ne, ja nemam potrebe za time, te stoga idi sam i prepuštam ti Tijaninu sestru od tetke iz Valjeva, ja bez mogu bez seksa sasvim lepo.

– U tom slučaju te molim da iz foldera C:\Windows\system32\NetworkList\Icons\StockIcons\Virus_DANGER!!! obrišeš kompletan sadržaj, zauzima mesto i smanjuje performanse, ipak je to 70 gigabajta, a ponešto je zaista ogavno, ti mora da si jedini čovek na svetu koga uzbuđuju devojke koje pišaju na živu hobotnicu.

– Prvo, to je sigurno skinuo neki virus kako i ime foldera kaže, a drugo, svakako da postoje ljudi koje to uzbuđuje čim je to snimljeno, mislim, nisam jedan od njih, ali ih razumem jer treba biti tolerantan i širokih shvatanja, šta bi bilo da sutra tebe tako proziva, evo, biću korektan, odneću kompjuter u servis pa neka oni to obrišu, da se ne zezamo mi sa virusima, pusti to u pičku materinu.

– Nema potrebe, preuzeću taj rizik na sebe, ipak je moj kompjuter, moj lični, kupljen od mojih ličnih para mog ličnog ćaleta, a ti ga bespravno koristiš.

– Nemoj tako, cimere…

– Sad smo cimeri, pička li ti materina?! Polazi sa mnom, ili ću biti prinuđen da te ubijem tupim predmetom u vidu noža ukradenog iz menze u Đušinoj!

– Ma šta ću ti ja, samo ću da smetam.

– Nećeš više nego inače, kreći!

– A kakva je ta njena sestra?

– Znaš moju Tijanu? E, za nijansu lošija riba od nje, ali joj to ništa ne smeta jer ima frapantnu sisu, k’o sovjetski dirižabl, imao sam i pretenzija prema njoj ali ti je prepuštam, je l’ vidiš kako sam dobar čovek?

– Ali Tijana je na samoj donjoj granici pičoće, faca k’o iz modle za bakine kolače a nos zapanjujuće liči na kuku od Juga sa teniskom lopticom, i turski šofer bi odvojio vremena za razmišljanje!

– Pič- znaš šta, neko jebe to, neko ne jebe ništa, evo ti na primer, a drkaš na lignje u dupetu i nemoj da mi prodaješ priče, nego dikse i polazi, svako veče ležem sa strepnjom da ti ne eksplodiraju muda i zasnuju novi univerzum!

– Evo, ajde – JAO U PIČKU MATERINU!

– Šta je sad, koji kurac?!

– Ne mogu, ne smem, usr’o sam se, blokirao totalno, vraćaju mi se traume iz detinjstva, idi ti, osećam nadolazeći šlog, trne mi leva ruka.

– Ona studira psihologiju, opusti se, lezi joj na sise i ispovedi da si u ranom detinjstvu bio zaljubljen u vaspitačicu koju si kasnije uhvatio u klonji kako se jebe sa domarom!

– Ne, vraća mi se jedan san, to je košmar, stalno ga sanjam, kao u tom snu imam devojku i ja sad ne znam šta sa njom da pričam, ona meni ‘Živorade, reci mi nešto lepo’ a ja i da hoću ne mogu usta da otvorim, ona opet ‘Živorade, svinjo jedna, reci nešto’ a ja se setim i hoću nešto pilekucomaco ali groknem a ona počne da se smeje, kaže ‘Živorade, koja si ti svinja’ i kad pogledam a ja stvarno svinja, lepo utovljena svinja, četristo kila žive vage, slanine za pola Vojvodine, da otvorim pečenjaru i da se prodam za debele pare, samo grokćem, skičim, ona me ništa ne razume i smeje se, pa onda smo kao u restoranu, dolazi konobar, kaže ‘Dobro veče, izvolite, smem li da Vam ponudim večerašnji specijalitet, u pitanju je pohovani Živorad u šatou, odlično ide uz Loran-Perije iz 1922.’, ona kaže ‘Da, uzećemo Živorada i vino’ a ja nemam dinar kod sebe to da platim, pa ustanem i bežim, trčim ulicom kao nenormalan a ljudi me jure sa kuhinjskim noževima i macolama i deru se ‘Vataj nerasta!’, ja se derem da nisam svinja, ‘Jesi, jesi!’ vrišti Čipi iz Osvajača u visokom C, trčim i nalećem na kotao, ljudi mešaju čvarke u njemu a pop maše kandilom, moja devojka plače, mezi čvarke i ljutu, uzdiše ‘E, moj Živorade’ – NEĆU DIDEM!!! Jebi se, ostavi me samog u samoći da gledam snuker na Eurosportu i plačem!

– Ti si bolestan, ali sad to na stranu, delite iste probleme, i ona je poremećena k’o ti, ne upisuje psihologiju normalan čovek, kreći, ima dideš sve u šes!

– A šta da pričam sa njom?!

– Ma šta ‘oćeš, ima mozak tri broja manji, iskida se na sve filmove Zorana Čalića i kao svaka seljančura pojela bi i govno samo ako je iz Beograda, POLAZI!

– Pa… da krenem, a?

– ODMAH SADA!