Buse pluse, pa gde si ti do sada?
Od juče Beograd, kad se nađe sa Tokiom i Parizom u nekoj kafani u kojoj se sastaju gradovi da piju viljamovku i puše haš, ne mora stidljivo da spušta glavu kada se povede priča o gradskom prevozu. Kada Tokio pomene metro kojim se prevoze milioni ljudi a po njegovoj tačnosti se navijaju švajcarski satovi, Beograd će se samo šeretaski nakašljati i reći: „Sve je to kul, nego imaš li ti Bus plus?“
Imaš kurac! Niko nema Bus plus jer niko nije došao na tako genijalnu ideju. Nije to prvi put da Srbin ide korak napred – dok je nemački car Barbarosa jeo rukama, na srpskom dvoru bilo je viljuškom – boc! Sada dok Nemci očajavaju jer i dalje poništavaju karte od papira u automatu, Beograđani ponosno mogu da se čekiraju (obratiti pažnju na izraz, njegova upotreba je obavezna) pri ulasku u vozila gradskog prevoza.
Da raščistimo odmah – Bus plus je apsolutno neophodan. Beogradu su do sada prebacivane megalomanske ambicije – te najveća sportska hala, te najveći most… bilo je planirano da se napravi najduži tramvaj na svetu – bio bi dug oko 12 kilometara i protezao se od Karaburme do Banovog Brda. Ne bi se kretao nego bi ljudi hodali unutar njega i tako stizali na željenu destinaciju. Od ovog revolucionarnog izuma se odustalo jer je procenjeno da je Bus plus, uz Noleta, najefektniji način da se svetu pokaže koliko smo zajebani.
Neopravdano je reći da sistem ima nedostatke, ali postoje male nejasnoće:
– Da li ću sada, kada naiđe kontrola, uz proverene izgovore kao što su „Tu mi je negde karta, pronaći ću je sigurno do sledeće stanice na kojoj ujedno i silazim žureći na neodložni sastanak od životne važnosti“ i „Brate, pusti me, danas sam izašao iz CZ-a, nervozan sam“, moći da dodam i nešto poput: „Kurva raspala sa trafike, nije mi dopunila moju Bus plus kartu, a lepo sam joj platio kurvi raspaloj!“
– Kada je u trolejbusu samo jedno slobodno mesto za sedenje, a na stanici dve babe-trkača-za-mesto, da li onda starija baba džentlmenski dobija šansu da se prva čekira svojom Bus plus karticom što bi moglo da bude pandan hendikepu u kladionici, a samoj trci dalo na neizvesnosti?
– Kada se pedestrojka, nabavljena još kada su Galić, Jusufi i Pirmaer igrali finale Kupa šampiona, stondira penjući se uz tobogan za Banovo Brdo, da li će validator (aparat koji čekira Bus plus kartice te najavljuje sledeću stanicu) reći: „Dragi putnici, ovo govno od autobusa je opet presisalo, šofer je peške krenuo ka kafani jer ga boli kurac, te se isto preporučuje i Vama.“
– Da li će Cigani, kada uđu da pevaju, takođe morati da se čekiraju (ipak im je to neka vrsta radnog mesta) ili će biti dovoljno da pred validatorom otpevaju „Ala, ala“ od Seje Kalača?
Fantastični Bus plus sistem prati Beograđane i na stanicama gradskog prevoza, gde treba da najavljuje vreme dolaska autobusa koji čekaš, što je, kako ćemo videti iz sledećeg primera, od vrhunske pomoći:
– Izvinite gospodine, kada dolazi dvajestrojka?
– Evo, komšija samo da pogledam – za 48 minuta.
– Bogu hvala što imamo ovaj Bus plus sistem te unapred znam koliko ću čekati na minus deset.
E da, setio sam se jedne situacije koja nema baš nikakve veze sa Bus plusom koji je, ponavljam, genijalan. Naime, imao sam jednog druga Crnogorca – ne nekog iz kruga dvojke što mu ćale pije lozu sa dekanom FPN-a, nego nekog ubogog koji je zarađivao bednih 150 evra mesečno. Sretnem jednom tog svog druga u gradu – na rukama mu novcate rukavice za teretanu, a nosi i koferče sa novim DVD plejerom. „Bila plata“, kaže. Nije znao šta će da jede tog meseca, ali važno da će da gleda filmove.
Jebeš hleb, samo nek je igara.
