Ja nekada, a on sada
Srbija, 2024.
– Gde si, dobri moj i pošteni kume?
– Evo, bio malo zauzet ovih dana. Najzad je krenuo posao, da kucnem u ovaj eksterni hard-disk.
– Dobro je, samo nek ide! Pomeri kursor s mesta!
– Kako si mi ti? A kuma? Je l’ sluša mali?
– Nismo ti loše, a mali… ne pitaj! Toliko je razmažen, prosto ne verujem da smo ga mi pravili. Kako li je ispao ovako metiljav, da mi je znati.
– Šta je, je l’ opet traži da mu prelaziš nivoe na igricama? Ovaj moj ume da me probudi u sred noći da me pita za savet kog igrača da kupi u Menadžeru. Te nove generacije su stvarno sve nesposobnije. Ali i mi smo krivi, ruku na srce. Ko nam je kriv što im stalno ugađamo?
– U pravu si. Je l’ nama neko prelazio nivoe u Menik Majneru? Je l’ nam neko pobeđivao Brazil u Kik Ofu sa Jugoslavijom? Ko nam je kuvao litre i litre kafe dok smo noćima požrtvovano bdili nad sudbinom naših klubova u Menadžeru, ne štedeći sebe?
– Niko, dobri moj i pošteni kume. Niko. Sve smo morali sami, s ovih deset prstiju i džojpedom.
– Sećaš se kako su žuljali oni jeftini kineski džojpedi?
– Kako se ne bih sećao? Znaš da onomad mesec dana nisam mogao da se rukujem sa ljudima od žuljeva i plikova? Jesu hteli da me izbace iz škole kad sam odbio da pružim ruku direktoru na prosavi Dana škole?
– Hahaha sećam se, sećam se! To se i dan-danas prepričava po forumima!
– A ovi današnji klinci stvarno imaju sve uslove. Pogledaj ti koliki je sada protok! Možeš po tri filma istovremeno da skidaš, plus da gledaš pornić u brauzeru i to da biraš u kom ćeš, ej! A u naše vreme jedan brauzer, i taj jedan spor kao naši fudbaleri.
– Jeste, istina. Klikneš na sličicu da je uvećaš, odeš, skuvaš kafu, pozoveš ribu telefonom da joj kažeš kako je voliš i onda kad se najzad učita posle 15 minuta, otkačiš je sa: „Jao izvini, moram da idem, stigla mi je tetka koju nisam video već mesecima! Šta, to isto sam ti rekao i prekjuče? Pa to nije ista tetka, dušo, ovo je druga. Mama ima mnogo sestara.“
– Daaaa, ali to tek kad su se pojavile ove kablovske konekcije. Dok smo imali samo dial-up, a nismo imali ni mobilne telefone, e to su bile muke Tantalove. Paziš da ti baba slučajno ne podigne slušalicu da zove onu svoju ispisnicu sa petog sprata, inače odoše Ćićolina i Moana, kao da nikada na njih nisi drk… kliknuo!
– Ovi naši klinci ne bi ni poverovali da smo nekada išli na Internet preko telefona. Mislili bi da ih zajebavamo. Pre neki dan kažem ovom mom: „Sine, je l’ znaš ti da, kad sam ja bio mali, nije postojao TFT monitor. Samo CRT, sine moj, pa jedva 15 inča, od čega ti bar jedan ili dva proguta zakrivljenje.“ Znaš šta mi je rekao? „Ćale, u redu je. Ne moraš da mi slažeš tako jeftine priče. Ako nemaš pare za novi 40-inčni monitor, reci mi tako. Razumeću. Nastaviću da igram igrice na ovom 32-inčnom, kao poslednji klošar. U redu je.“
– Strašno. Kako bi tek poverovali u to da smo nekad po celu noć čekali da nam se izrenderuje jedan prost 3D objekat?
– Nikako, eto kako. Takve su te nove generacije. Hoće sve odmah i nikakvi ih izgovori ne zanimaju.
– Ja još pamtim kako me je pokojni otac prebio kad sam doneo kući prvog bežičnog miša. Kaže: „Sunce ti jebem, pa ovo samo tebi retardiranom može da se desi, da ti uvale ovo sranje bez kabla! Marš u prodavnicu i zameni za ispravno! Kud si pošao? Kako to misliš, pa u prodavnicu? Vrati se ovamo, da te još malo išamaram! E tako, aj sad – trk!“ I dan danas mi često bride obrazi dok koristim miša. Zato gledam da sve radim preko tastature. Zbog njega sam naučio skoro sve moguće prečice.
– Jeste, umeo je da bude baš prek ponekad, bog da mu dušu prosti.
– Prek, nego šta. Ali i nekako napredan za svoju generaciju. Recimo, čim su se pojavili prvi kompjuteri, on je napustio kožni kaiš i počeo da me tuče strujnim kablom od kompjutera. E, to su bila vremena! Jedino je bilo nezgodno kad me, umesto kablom, ošine ispravljačem. Ali to se retko dešavalo, da ne grešim dušu.
– Sećaš se onoga, kad smo kod Saleta igrali Konkvest for d kraun celu noć, kad je ispravljač od Komodora 64 istopio parket?
– Jašta, brate. Srećom pa nismo zaspali, inače izgoresmo svi!
– E, to su bila vremena. Stari dobri Komodor i ono učitavanje uz krčanje od pet minuta i na kraju „LOAD ERROR“. Dobro, jeste da je bila jadna grafika, ali nekako smo se više družili. Okupljali smo se svako veče da igramo igrice. A ovi današnji klinci sve rade onlajn. Čak i igraju igre onlajn, niko se ni sa kim više ne viđa. Njima je bre vrhunac drugarstva kad nekome napišeš NJ, N1, ili Cya na četu u Kaunteru.
– Kume, kad smo kod toga, BRB. Mali opet kuka, kaže ima slobodan udarac sa 20 metara protiv Barse 5 minuta pre kraja, za pobedu u finalu kupa. Ne sme sam da izvede, drhte mu ruke. Vraćam se na fejs za 5 minuta, samo da mu to sredim.
– LOL! I ja isto G2G, žena čeka da joj nešto pomognem oko instalacije neke aplikacije „Klikni i saznaj koja te od koleginica najviše ogovara“. I pozdravlja vas sve. Kad ćemo da se okupimo kao ljudi, da se vidimo i da se siti ispričamo?
– Ovih dana, što pre! ’Aj vidimo se!
– CUS!
– L8R!
