Carevo novo odelo

U najhladnije doba hladnog rata, tamo 1961, Pentagon je obučio Kubance iz egzila i poslao ih naoružane da napadnu svoju zemlju i svrgnu Fidela Kastra. Oko 1.500 priučenih vojnika iskrcalo se u Zalivu svinja, kad ono međutim – nisu ih dočekali gologuzi komunisti sa toljagama, nego tri cola široke cevi ruskih tenkova. Epilog je bio fijasko „američkih“ trupa i činjenica da je Kastro i danas živ i zdrav, i da je u međuvremenu ravno 12 predsednika SAD moglo da mu popuši revolucionarni kurac.

Blamaža američke administracije na čelu sa Kenedijem kasnije je detaljno proučena i sa aspekta socijalne psihologije. Utvrđeno je da su oni koji je trebalo da procene šanse akcije na uspeh – generali, savetnici i druge glave – svi odreda znali da će invazija završiti katastrofom. Ipak, samo su klimali glavama i ćutali jer im se činilo da ostali savetnici iskreno veruju u pobedu. Došlo se do apsurda – svi su mislili isto, ali su ćutali kao pičke misleći da su u manjini.

POTREBA: Ta igrica se odvija na dnevnom nivou, svakoga dana se po ko zna koliko puta pravimo da ne vidimo da je car go. Svakodnevno po nekoliko puta jedemo figurativno govno, hoteći da drugi misle da mi mislimo ono što je prihvatljivo misliti. Jezikom socijalne psihologije, pojedinac teži da javno mnjenje predstavi i kao svoje privatno, a pri tome svoje istinsko privatno mnjenje potiskuje i čuva za četiri zida ili eventualno za uši od poverenja. Jezikom Partibrejkersa, čovek dva lica ima, jedno taji drugo pokazuje svima.

Objašnjenje je relativno jednostavno: Čovek je, rekao bi Aristotel, [highlight]Zoon Politikon[/highlight] – društvena životinja, sazdana da živi u krdu. Stoga je prejaka ljudska potreba da se bude prihvaćen, da se bude deo grupe istomišljenika – pa makar i na uštrb istine, ona je ionako za idealiste i budale, daj da vidimo ovo od čega se živi. A živi se često od uvlačenja u bulju, dizanja ruke i glasa za stvari u koje ne veruješ, igranja uloge koja nije viteška, ali je solidno plaćena.

STRAH: Razlog iza razloga. Strah od izopštavanja, od proterivanja iz genga, od ostajanja samim, od bojkota. Upravo je bojkot bio najteža, poslednja kazna na lestvici Golog Otoka. Bojkotovana „banda“ je bila osuđena na osamu među ljudima, dojučerašnjim drugovima, komunistima. Bandu je svako mogao (i morao) da šutira, psuje, a bojkotovani je bio zadužen za najkrvavije poslove u kamenolomu i pražnjenje usrane kible.

Neki su, pod bremenom bojkota, ostavili kosti na tom hrvatskom ostrvu – oni koji su se vratili svedočili su da im je teže od udaraca, gladi i žeđi palo to što su ih maltretirali nekadašnji saborci, većina koja je navodno „revidirala“ svoje antirevolucionarne stavove, pa je osećala kao obavezu da bije i bojkotuje one koji se još nisu vratili na liniju Tita i partije. Drugim rečima, stradali su dosledni, oni koji su uporno ponavljali istinu da je car go. Spašeni su bili oni spremni na igricu, spremni da udare i osakate praveći se da car ima divne haljine.

MASKA: Očigledno je naše svakodnevno pritvorstvo usmereno ka drugima. Drugima hoćemo da pokažemo da mislimo isto što i oni, drugima hoćemo da se dodvorimo, drugi nama trebaju. Recimo u popisu stanovništva u SAD dolazilo se do fascinantnih saznanja – odgovori crnačkog stanovništva na upitnike anketara žestoko su zavisili od boje kože tog anketara. Ako je anketar bio isto crnja, dobijao je pretežno „crnačke odgovore“ – SAD tlačiteljska tvorevina, belci su govna, duradimo nešto i tako dalje. Pred belim anketarima, crnci su se snebivali da kažu šta zaista misle te su odgovori bili „belji“ – šta ima veze boja kože, Amerika svetska sila, long live USA.

NAVIJANJE: Dakle ljudi pokušavaju da se dopadnu čak i onima koje sreću prvi i poslednji put u životu i koji im nisu ni rod ni pomoz bog. Sećam se jednog klinca kretena od pre 12-13 godina. Pitao sam ga najklinačkije pitanje, za koga navija? Odgovor je bio kompleksan: U fudbalu za Zvezdu, u košarci za Budućnost iz Podgorice, u odbojci za Vojvodinu, a u vaterpolu za Bečej. Tada sam mu samo titoijaovski rekao „Jedi govna“, ali danas kapiram da je klinac, praveći se da navija za najbolje, dečački hteo da uvek bude među pobednicima, jačima, brojnijima. To ne menja činjenicu da je kreten. Zapravo kreteni su u većini, što će pokazati sledeći primer.

Prema anketama pred izbore devedesetih godina, nekoliko puta je opozicija, činilo se, imala veću podršku od Miloševića. Erteesovska propaganda to, naravno, nije priznavala i u TV Dnevniku puštala bajke kako socijalisti imaju rejting od 90 odsto. Efekat je bio neverovatan – birač je, kada se na dan izbora našao sam, sa olovkom i listićem, zaokruživao Slobu, a ne Vuka – plašeći se da ne zaokruži gubitnika. Njemu je televizija rekla za koga svi navijaju, pa ajde i on da navija za tog. Apsurd carevog novog odela je što ulazi u mozak, što čoveku više i nisu potrebni drugi, što pred samim sobom pokušava da bude što nije.

HIPSTERI: Kao i sve ostalo, i kompletni konformizam dobio je svoju radikalnu opoziciju. Vremenom se pojavljuju ljudi kojima navodno nije bitno da ih većina prihvati. Oni traže naličje mejnstrima, oblače se naizgled nehajno, slušaju bendove iz predgrađa Tromza koje ni rodbina nije čula, izlaze u rupčage, nose brkove i tesne pantalone, ali tako da im se vide gaće i, uopšte, sve što je većini kul njima je lejm i obratno.

Pogrešno bi bilo pomisliti da su hipsteri imuni na carevo novo odelo – njihov car je jednostavno sa druge strane kontinuuma, i oni se njegovoj odeći dive isto kao što se mediokriteti dive svom golom caru. Uostalom, u međuvremenu se hipsteraj toliko nakotio da se više ne zna da li je mejnstrim biti u većini ili u manjini, usiljeno podržavati naizgled vladajuća mišljenja, stavove i stilove ili, isto tako usiljeno, biti protiv njih.

NORMALNOST: U pripoveci koja je inspirisala tekst, ćutanje oko carevog novog odela prekida jedno nevino dete – još ne znajući za socijalno prihvatljivo ponašanje, neshvatajući šta se sme a šta ne sme, klinac jednostavno primećuje da caru landara kita nasred trga. Tek tako normalnost uspeva da pobedi zabludu. Ipak, da je mali živeo u doba PR magije i Srđana Šapera, verovatno bi bio ućutkan i svi bi ponovo govorili kako car ima divno odelo.

Kao što ama baš svi koji su „normalni“ vole domaću rakiju, cene vinjak, ne piju pedersku Bavariju, obožavaju boemski život, imaju kite od 20 santima u hladnoj vodi, svoje brojne devojke vode iz orgazma u orgazam, za društvo bi se uvek potukli, slušaju probrani rok, ali cene prave narodnjake, Karleušu ne sluša niko, daleko bilo, kurva prokleta, Kosovo je Srbija i pederi su ljudi, šta ima veze ko je koje nacionalnosti, dobra je Evropa, ali Kinezi su sila, Ivan Ivanović je smorio, Sergej Trifunović je smorio, Novak Đoković je mega smorio, deder ne misliš li i ti tako?