Će ge Vara

Imao sam devojke za koje bi me čudilo da su me ikada prevarile, a opet, imao sam i one za koje bi me čudilo da nisu. Uglavnom, ja nikada nisam saznao za neku prevaru te do danas ne znam da li ih je bilo. Na pitanje šta bi radio da ga devojka prevari, jedan moj drugar briljantno je izjavio: „Dugo bih razmislio!“, što samo na prvo slušanje zvuči debilno, a inače je jedino što čovek može da uradi pre ikakve akcije, mada pravo delanje na kraju često i sasvim izostane.

Pre nego što razmotrim moguće reakcije, važno je utvrditi da nije presudno da li te je devojka (žena) zaista prevarila već da li si ti za tu eventualnost saznao i da li u nju veruješ. Jer naša stvarnost je samo ono što o pravoj stvarnosti znamo – mogućnost točka, odnosno oblikovanja nekog materijala u kružnu formu kako bi se olakšao transport, oduvek je postojala, ali je na čovečanstvo počela da deluje tek onda kada je točak zaista i otkriven. Za razliku od tog primera, kada su prevare u pitanju, nekada je bolje da ne znaš baš sve – do kraja teksta ćemo ustanoviti zašto.

Faza prva – ne, ne veruj

Muškarci su skloni da odbijaju realnost da ih je devojka prevarila čak i kada je to očigledno. Odbijanje se uglavnom temelji na dva razloga: Prvo, brate, nije ona takva, ne bi se nikada pojebala iza Pravno-birotehničke sa onim bolidom; i drugo, nema fore da mene riba vara, pa ja deljem u misionaru celih pet minuta – kad sam indisponiran što je Partizan ispao od Aela onda četiri, ali malo li je – dakle, r-a-s-k-i-v-a-m!!! Zašto bi neka riba mene varala?

Drugi drugar, ne onaj sa početka priče, godinama je bio sa jednom droljetinom koju je pregazilo pola FK Rudara iz Kostolca. Jednom prilikom predočen mu je snimak sa mobilnog telefona na kojem se jasno vidi da njegova Julija purnja nečiju kitu kao da je Drina bez filtera. Moj ortak proguta knedlu, i izjavi da je snimak garantovano stari, iz vremena pre njihove veze, iako je datum snimanja u telefonu novi. Šta je trebalo, da drži u kadru novine sa svežim datumom dok puši kurac, da bi ovaj poverovao? Nije više daleko ni groteskni trenutak da, kada uživo uhvatiš ribu da daje blow-job, izjaviš kao se mukica sigurno okliznula i pala ustima na nečiji – u tom trenutku igrom slučaja nabrekao i ogoljen – kurac. Mwa.

Kao i kod alkoholičarske samopomoći u holivudskim filmovima, prvi korak ka rešenju je priznavanje da problem uopšte postoji. Gledanje istini u oči. Mada, može se odmah pristupiti najpametnijem rešenju – resetovanju mozga uz flajku kruševačkog čarobnog napitka i odluci da ubuduće živiš malo više poštujući sebe.

Faza druga – koga da bijem?

„Sva idealna rešenja su i nemoguća“, kaže Pekićev Steinbrecher, pa tako ni prevareni ne biraju da se lako pomire sa činjenicom da Eros u ženama lumpuje ništa manje nego u muškarcima te da svet vrvi od žena (kao, uostalom i muškaraca) čija je principijelnost slabija od želje da osete tuđu (neku drugu) kitu u telesnim otvorima. Životne fakte nekada nije lako svariti i to nužno budi bes u čoveku. Frustracija se penje vratnim žilama, puls lupa bubnjevito i u toj srdžbi prevashodno se dolazi do jednog od tri zaključka: 1) Jebaću joj mater! 2) Jebaću mu mater! 3) Jebaću im mater! Četvrti zaključak (Jebaću im mater, pa ću presuditi i sebi!) je srećom manje zastupljen.

Ako uopšte razmatraš kojoj od prve tri opcije da se prikloniš – dobrodošao u vilajet „dugog razmišljanja“ o kojem je govorio moj drug, debil inače. Kada te pusti prvi nalet jare, a pritisak postane iole normalan, pitaš sebe – ko je od njih dvoje zapravo kriv? Ona, ona je mene prevarila, pizda joj materina. Na Fejsu sam napisao in relationship, ma srce sam joj dlanu dao, a ona ga je samo stisla, kurva kurvinska. Postupno se dolazi do zaključka koji mora da ste negde čuli: Pa šta je on dečko kriv, njemu svaka čast, pružiću mu ruku kad ga vidim, otvorio mi je oči… da bi onda ipak relativizovao stvari i uvideo da je i jebač kriv – ako je znao da je dama u vezi; odnosno da nije ništa kriv, ako nije znao da je dama u vezi. A onda se setiš šta bi Tivin Lanister uradio stojeći sa opsadnom vojskom ispred grada u kojem meštani skrivaju Roberta Barateona, ne želeći da izdaju gde je – spalio bi ceo grad do temelja, sa sve ljudima i – Barateonom. Nediplomatski, ali učinkovito, shvataš da je najbolje da prebiješ i nju i njega, ubošćeš već krivca, a kolateralne štete je uvek bilo.

Pošto si u skrušenim sivim ćelijama obrnuo toliko scenarija, uplovio si u dokonu luku filozofije. Posle silnog razmišljanja, više nisi ni besan ni spreman da biješ. Malaksao si. To je baš zgodan trenutak da pristupiš najpametnijem – jedinom mogućem, zapravo – rešenju: resetovanju mozga uz flajku kruševačkog čarobnog napitka i odluci da ubuduće živiš malo više poštujući sebe.

Faza treća – beg u nihilizam

Tako malaksao i nenaliven vinjakom, u najgorem slučaju bezvoljno menjaš kanale, lenjo odlepljuješ mudnu kesu od oznojenih butina, ritualno jedeš, spavaš i ne ideš nikud. U predvorju depresije (ne one prave, medicinske, nego kolokvijalne) logično je što ćeš iznedriti zaključak da je život sranje i nadgraditi taj zaključak: Život uopšte je sranje, a moj život je proliv.

Kada si postavio opštu teoriju o životu, onda je dedukcijom lako izvući pojedinačne zaključke: Ako je život sranje, ako je sve sranje, onda su neizbežno sranje i Dinkić, i Šutanovac, i ptica kos, i što je narod go i bos, i Juventus Torino, i stari Peđolino, i ajfon, i golf četvorka, i jelek tesan, i vranac besan, i Zorica Marković, i dubljenje na glavi, i Petrovac na Mlavi, i – žene, žene, žene, ljubav i veze. A ako je ljubav sranje, onda je jedna upropašćena ljubav dobra stvar. Ako je emotivna veza sranje, onda je genijalno i fantastično to što se devojka naskakanjem na tuđi organ zapravo popišala po toj vezi! Kako je pametna, kako ona prožima i prodire u ničeansku misao, dok drugi prodiru u nju samu. Logika prosto razoružava.

Obuzet čudnom mirnoćom, čak i srećom što ti se nije desilo ništa strašno i što ništa ne gubiš, sklon si da padneš u poslednju i fatalnu fazu. Ovo je dakle krajnji trenutak da primeniš svemoguću terapiju: resetovanje mozga uz flajku kruševačkog čarobnog napitka i odluku da ubuduće živiš malo više poštujući sebe.

Faza četvrta – oproštaj

Tako anesteziranog i uljuljkanog u bušnu kolevku bezbrige – krivica će te lako zaskočiti. Doći će, za razliku od faze druge, iz sasvim suprotnog pravca; zapitaćeš se, naime, da nisi kriv ti sam? Počelo je kotrljanje niz brdo samokritike, brdo pod kojim te čeka tvoja (sada već ne tako bivša) ženka da joj, pošto se konačno survaš do dna, pokajnički kažeš: Bejbe, izvini što si se jebala sa drugim na zadnjem sedištu renoa 4, oprosti mi, molim te!

Prvo ćeš se setiti koliko je tvoja maca, kuca zapravo divna. Setićeš se kako je jednom napravila urmašice. Doduše, mirisale su na prokislo mleko, ali urmašicama se u zube ne gleda. Prevaru joj uzimaš za grešku, ali joj hrišćanski praštaš. Uostalom, fer je da se to anulira sa svim tvojim drkanjima pred scenama iz hentai-pornjave. I to je neko neverstvo. Na silu potiskuješ mogućnost da se tvoja draga zapravo deli na sve strane kao razlomak – utuviš sebi u glavu da je ovo izolovani slučaj, takoreći incident, nešto što se ne može i neće ponoviti. A onda krećeš na listu svojih malih grehova – bacao si čarape na pranje izvrnute na pogrešnu stranu, psovao si Boga, plišane igračke si joj kupovao samo jednom nedeljno, a sa ortacima izlazio čak jednom mesečno – i još niz gadosti si radio. Neoprostivih. A eto, ona je oprostila pa što ne bi i ti jednom u životu bio veliki.

Da imaš snage da se pogledaš sa strane, video bi da te je usisao kukavičluk svojstven svim ljudima, teg koji nas vuče da ostanemo na starom, da čuvamo status kvo čak i kada je kvaran iz korena. Terapije se više i ne sećaš, a da te neki drug u ovoj fazi podseti da bi mogao da resetuješ mozak uz flajku kruševačkog čarobnog napitka i odlučiš da ubuduće živiš malo više poštujući sebe – oterao bi ga u kurac.

Poslednja faza – ko ne plati na mostu…

15 godina kasnije…

Suverenim pritiskom na taster podižeš prozore na svom automobilu italijanskog imena i kragujevačke proizvodnje kupljenom zamenom staro-za-novo i lizingom koji otplaćuješ radeći svojih 50 sati nedeljno u srednjem preduzeću mutne vlasničke strukture. Sise su ti se povinovale sili Zemljine teže, ne igraš više fudbal sa ortacima, čovek si od porodice. Na suvozačevom mestu ćerka, pozadi sinčić, u specijalnom sedištu prema propisima Evropske unije za koju smo najozbiljniji kandidati – tako je u Dnevniku rekao novi predsednik Evropske komisije Bajram Redžepi. Ćerka te moljaka da joj kupiš sladoled. Odbijaš, idete kod tašte na ručak, žena te tamo čeka, sladoled može posle. Natezanje traje dok klinka ne potegne krajnji argument – mama mi stalno kupi sladoled! I ona je volela da GA liže kad je bila mlađa!

Da ga liže, da ga liže, da ga liže, mrak, mrak, liže, liže, sirena, kočnice, er-beg radi pizda mu materina, nema, što Italijan smisli kao da je Švaba smislio, svi su dobro… osim tebe.

Istog dana, uveče…

– Dobro veče, gospodine, izvolite!
– Flašu vinjaka, molim Vas.