Čekanje u redu za slikanje na svadbi
A: Eto vidiš, već ordever postavljaju, čak i projicu ubacili na meni, mljac mljac, narasla je proja mišu do kolena, slonu do ramena, tri tačkice, tri tačkice, ne vidim što ne bi lepo seli, malo da zamezimo, taman će red za fotografisanje da se raščisti, mi možemo i zadnji da se slikamo, gde jurimo?
G: Pa da, ti si se uvek zadovoljavao poslednjim mestima. Tipično.
A: Otkud ovoliko ljudi uopšte, kao da se ne udaje tvoja tetka Spomenka iz Ćuprije, 500 ljudi, horda! Inicijalni šok bio što se tvoja tetka od 45 godina uopšte nekom dopala, a do juče smo je u gradu predstavljali kao tvoju stariju sestru. Sekundarni šok je što ovo nije neka tiha svetkovina, kao čaša vina posle Pirove pobede, ne, ovo je tribjut venčanje Arkanu i Ceci, čoveče Božji.
G: Moraš li da uvek budeš tako oduran?
A: Ne, prekriži sve što sam rekao, ovde je sve na svom mestu. Ovo je veselje naspram zgode. Kad se neko od dvaespet udaje, to se može i propustiti, već viđena priča, kad se neko od 45 udaje, to je već za anale, to je ivent, to je poklapanje planeta u istoj liniji, otud i petsto ljudi. A čime nam se beše bavi zet?
G: Žan-Luk je umetnik.
A: Znao sam jednog Žan-Luka… Bio je ćelav i u nekoliko prilika je jebao Klingoncima kevu. A kako je ovaj umetnik, Francuz, ova prelepa glavica koja u pedesetim fura čirokanu pristala na najtradicionalnije od svih tradicionalnih srpskih venčanja i običaja? Pa čak je i jabuku gađao!
G: Da, ali samostrelom. Samostrel je na grbu njegove porodice od petnaestog veka. Oni su iz Provanse…Ništa ti to ne razumeš… to je postmoderna, beznadežni trogloditu.
A: Ovo su užasi postmoderne, toliko bar shvatam. Sjebao je žicu na banderi, jesi li ti svesna koji je to trošak za Ćupriju, taj deo grada može struji da se nada za sedam do deset godina zbog njegove postmoderne. I zašto ovaj red ovoliko sporo ide?
G: Uroše, prekini više da me blamiraš!
A: Više se ne odazivam na to ime. Uroš je ime za osobu. Za osobu sa uverenjima, kičmom, stavom. Uroš sam prestao da budem onog trenutka kada sam te upoznao. Sada me možeš zvati isključivo Šumenko.
G: UMUKNI, SVI NAS GLEDAJU!
A: I treba da gledaju Šumenka. Čoveku kome nije dozvoljeno da skokne do Leskovca, kod Bibca da omlati jednu punjenu, pa da na miru vozi do Ćuprije, ne! Na gladan stomak sve. I sad milim po ovom redu, ispred nas je sto ljudi, malopre je bilo četrdeset, ne znam kako je to uopšte moguće, ali posle svega što sam danas video, više se ne čudim.
G: Kakav Leskovac, kretenu, pa to nam uopšte nije bilo usput!
A: Leskovac je uvek usput, Svetlana. To ti je paradoks domaćih puteva.I da ideš od Horgoša do Vršca, moraš se nekako obreti u Leskovcu. Leskovac je nužno zlo, Leskovac je asimptota.
G: Ne, ti sad bukvalno lupetaš šta god ti prvo padne na pamet, ovo više nije ni konstruktivna rasprava.
A: Gladan sam, Svetlana. Gladan. A kad si gladan, to te ne pusta da odrasteš. Eto, i reklame mi se mešaju. Mogu li malo da čapnem suvi vrat iz tanjira tvog ćaleta kad prođemo pored njihovog stola?
G: Moj otac te suštinski mrzi. A i da to nije slučaj, ne možeš da se ponašaš kao svinja.
A: U pregovorima pokazuješ nepokolebljivost jedne Prištine. JAO, JAO SVETLANA JA VIŠE OVAKAV ŽIVOT NE MOGU DA VODIM.
G: Umukni i sačekaj da popravim šminku, samo petnaestak… Šta mi je bre ovo u torbici, kakva je ovo čokolada. JESU LI OVO TVOJI ISTOPLJENI MINI-KONDIVINI, UROŠE?
A: Šumenko.
G: Jesu li ovo tvoji istopljeni mini-kondivini, koji su uništili unutrašnjost moje torbice, Šumenko?
A: Preuzimam odgovornost za incindent.
G: Šta si ti, ISIS? Ja proklinjem dan kada si mi poslao frend rikvest, proklinjem i dan kada sam ga prihvatila.
A: To je isti dan bio, tehnički govoreći, Svetlana.
G: Žoržeta. Od danas, pa nadalje, idem pod imenom Žoržeta. Dosta si ti mene blamirao. Da vidimo kako ćeš se ponašati kada se uloge okrenu.
A: Šta radiš to, šta to prepravljaš u koverti?!
G: Pa naša imena na posveti… Taaako, ’’puno sreće u bračnim vodama žele vam Šumenko i Žoržeta’’
A: Mislim da smo se dovoljno obrukali cifrom.
G: I što smo stavili makedonske denare. Mada, denar je jako stabilna valuta…
A: TO I JA KAŽEM! Žoržetice… ovo što iz nas izbija je samo glad, vrućina, pritisak rodbine da mi budemo sledeći koji će se uzeti i činjenica da smo malo ušli u kolotečinu.
G: Ne zaboravi da nam je i seksualni život mrtav.
A: Tako je, hladnokrvno si izvršila egzekuciju nad mojim libidom, a ni ja tvoj nisam štedeo. I zašto tu nakupljenu agresiju ne bismo iskaljivali nad nekim drugim. Što da ne budemo saveznici u ovoj teškoj noći?
G: Tačno. Jednino nam ljubav i bes ostaju.
A: Volim te, Žoržetice.
G: I ja tebe, Šumenko! Vidi ti ovog hohštaplerčića što oće da se ubaci u red, kao priča sa poznanicima pa hop, uskoči.
A: Kako je samo perfidan, e pa neće moći tako… ALO MAJSTORE, PA NEĆEMO TE IGRICE OVDE I SADA.
G: OVO NIJE ORDINACIJA PA SAMO DA PITAŠ NEŠTO!
A: JEL’ ZNAŠ TI KAKO MI U DONJEM VRANJU REŠAVAMO PROBLEME?
G: Ej, ljubavi, samo bez tih lokal-patriotskih sranja…
A: Sori, ljubavi… DEČKONJO, RED NEKI VALJDA POSTOJI!
Jean-Luc Pickard: Qu’est-ce que c’est?
A: Zete, ubrzaj tog fotografa tvog da mu ne nađem ja zlatni presek.
G: I NISMO MI SLEDEĆI!
A: NISMO VALA!
Spomenka: AHAHAHA, ulovila sam jebenog francuskog bogataša, ništa što sada uradite me ne može poremetiti.
