Četvrti as, četvrti musketar
Pronicljiviji čitaoci tarzanije, studenti sociologije recimo, slute da pod četiri asa i četiri musketara u naslovu ne mislim na Vladu Kalembera, Alena Islamovića i Portosa nego na neke potpuno druge ljude. I u pravu su.
Srbija je pre neki dan u liku i delu Aleksandra Miljkovića, desnog beka FK Partizan, dobila četvrtog člana razuzdane družine koja ostaje do Đurđevdana u gastoskim diskotekama poznate kao DVK ili Dudić-Vidić-Kuzmanović. Uslov za prijem kudravog desnog spoljnjeg u ovo polu-tajno društvance je bio vrlo jasan i jednostavan: Odigraj rukom u kaznenom prostoru svog tima u izuzetno bitnom trenutku izuzetno bitne utakmice iz potpuno neizuzetnih i razumu nepojmljivih razloga i pićeš Hajneken sa Zdravetom, Vidarom i Dudom u separeu Nahtverka za srpsku Novu godinu dok Rade Lacković savija vreme-prostor kontinuum svojim baršunastim glasom.
Ok, da se ogradim odmah od kontraargumentacije grobara koji su u takvom uzrastu da će ove godine prvi put kupovati udžbenike iz hemije. Naravno da nije bilo nikakve potrebe da baja svira penal, bio je besmisleni nabac iz kojeg nije ništa moglo da ispadne i čak su se i Belgijanci iznenadili penalu kao Šiptar kontracepciji. I da, svaki vikend gledamo mnogo gore šaketanje lopte u kaznenima na koje sudija mahne rukom.
Ali to i dalje nije dobar razlog da ti na klasičnu Borac-Čačak-kreće-u-napad-u-zaustavnom-vremenu-bunar-loptu skočiš sa besmislenim tajmingom, promašiš je, pri tom raširiš ruke kao Di Kaprio onoj bicuri na Titanikovom pramcu i na kraju još uradiš jebeni tvist zglobom, čisto da je ošamariš, šta li?! Pa tu ni svo iskustvo Zvoneta Vukića i Saleta Ilića iz konfiliktnih situacija po kladžama ne može da te spasi kod sudije.
Posle svega, izvališ da ne možeš pošteno ni da se iznerviraš. Mislim, nerviraš se ti, naravno. Tvoj tim (ako si grobar ili Cigan koji navija za Partizan u Evropi) gubi i ispada od ekipe ranga Muskrona ili Zulte Varegema posle sezone u kojoj se pikala fuca sa Arsenalom na groblju. Ali nije to ono usijanje od ljutnje. Nije to Mijatović pucao i opalio prečku. Ovo je ona wtf ljutnja, gde se istovremeno ljutiš ali i razmišljaš o smislu univerzuma. Mislim, jebote, kako je jebeno moguće da naši igrači rade istu stvar jednom godišnje u proseku, kako je moguće da taj baja koji zaradjuje 30 puta više mesečno od tvoje keve koja leči ljude ili ćaleta koji je inženjer odluči da vidi da li može da napravi raspon krila kao orao ribar kada pikira plen, u svom kaznenom, pola sata pre prolaza dalje u kvalifikacijama LŠ.
Ne znam. Jedino ako nameštaju. Ali ako nameštaju, što tako džulovski? Sve to može i gospodskije, kao Vojvodina recimo. Mislim šalim se, Vojvodina je protiv onog glavnog i jedinog grada bratske kneževine Lihtenštajna dostigla nivo džukelizma na koji bi prosečan bugarski kladioničar iz Plovdiva reagovao sa “O, beščašća li”, ali ono, kapirate na šta mislim.
Sreća u nesreći, Šamrok Roversi. Mada, danas svi igraju fudbal i te priče.
