Čovek na mesecu – Man on the Moon (1999)

RTS nekada tako umesto razloga da televizor baciš u kantu i gledaš puževe na terasi kako sporo opšte posle kiše samo da bi izbegao đubre koje ti javni servis plasira, ume da ponudi i sadržaj zbog kakvog bi realno i plaćao pretplatu da ga često koliko i sumornu facu Mire Adanje Polak gledam.

“Man on the Moon” je biografski film o životu preminulog ekscentričnog komičara Endija Kaufmana (Andy Kaufman), čoveka koji je prezirao konvencionalne norme humora, zbog čega je i patentirao tzv. “anti-humor” ili “dadaistički apsurdizam”. Pošto ovo zvuči komplikovanije i strašnije od čitanja hemijskog sastava na poleđini „Step“ soka, možemo laički reći da je Endi Kaufman faktički izmislio trolovanje i samim time dao svrhu postojanja svim seksualnim predatorima i drkadžijama koji do tada nisu znali kako  da legalno maltretiraju nedužne ljude u svojoj neposrednoj okolini.

Pored psihološkog profila avangardnog subjekta, “Man on the Moon” pokriva i period Endijevog učestvovanja u popularnom sitkomu “Taxi”, “Saturday Night Live“,  kao i njegovu bizarnu kečersku karijeru, samoproklamovanu titulu “Intergender Wrestling Champion of the World” i rivalstvo sa jednim od najpoznatijih imena iz ovog “sporta”.

“Man on the Moon” je priča o čoveku koji je živeo i umro u društvu gde ga niko nije razumeo, baš kao i Savu „licimura“ iz Kikinde. Veliki broj filmskih kritičara navodi da iako vrlo uzbudljiv, film Miloša Formana (Milos Forman) ipak publici na kraju ne uspeva da pokaže ko je zapravo bio Endi Kaufman. Ja upravo smatram da u tome i leži poenta ovog genijalnog ostvarenja. Endi Kaufman je bio i svako i niko. Endi je zapravo predstavljen kao ono što i jeste bio, društveno nepodobna, brilijantna, neshvaćena i distancirana individua koja je težila da svetu pruži nešto novo, da iznenadi svoju publiku i da iz nje izvuče najintenzivnije emocije. Bez nekih jakih ličnih crta, Endi je bio jednostavno ljuštura u kojoj su se rađali i kroz koju su prolazili brojni likovi (znam da ovaj opis sada zvuči kao da pričam o nekoj ženi nekog fudbalera).

Svako ko je radio na ovom filmu ističe da Endi nikada nije voleo da izlazi iz uloge, pa čak ni van seta. Forman je sa svoje strane savršeno oslikao posvećenost umetnika i njegovu sposobnost da se uživi u druge živote. Jedna od tema filma je preispitivanje toga da li je Endi zapravo imao ikakav smisao za humor ili je jednostavno voleo da provocira. Kao što sam gore naveo, prema mojim shvatanjima, Endi je bio umetnik koji je voleo da eksperimentiše sa publikom, autor kome je najbitnije bilo da izvuče najintenzivniju reakciju, nevezano za to da li je ona dobra ili loša, što opet govori o spektru i raznovrsnosti likova koje je prezentovao svetu.

Veliki broj ljudi kao zamerku filmu navodi to što dosta stvari nije ostalo objašnjeno. Zašto je to uopšte neophodno? Zar ti je u porniću bitno kako baš tako vruća ženka radi kao automehaničar? Film ti priča o jednom neshvaćenom, ali i  zanimljivom umu. „Man on the Moon” nikako ne treba posmatrati kao dokumentarni film i seciranje privatnog života Endija Kaufmana, već kao omaž jednom od najbizarnijih umetnika sa kojima se Holivud sreo i koji je u tako kratkom vremenu uspeo da uzdrma konvecionalne norme glume i humora, kako na sceni, tako i van nje. Otud i sam naslov „Čovek na mesecu“.

Iako neki događaji jesu malo izmenjeni kako bi se podigla dramatičnost, a neke stvari su, kao i uvek, morale da budu izostavljene,  „Man on the Moon” sadrži dovoljno materijala i obrađuje adekvatan broj sekvenci da steknemo utisak o tome kako je svet oko Endija Kaufmana funkcionisao.

Iako mnogima brojni likovi i skečevi koje je Kaufman izvodio danas možda i neće biti nešto preterano duhoviti, smatram da ih treba posmatrati u kontekstu vremena i i shvatiti koliko je bilo smelo tada se baviti nečim što razbija društvene norme i šeta po ivici onoga što je smatrano „dobrim ukusom”. Kaufman je uspeo da prebaci težište sa publike, koja je očekivala da ih autor zabavlja, na izvođača koji sada ima kontrolu –  publika je morala njemu da se dopadne da bi se on potrudio da je zabavi. Dakle, u stilu Endija Kaufmana, savršeno mi zviždi da pišem za stado.

Možda najveće zasluge za uspeh ovog filma zaslužuje Džim Keri (Jim Carrey), čiji portret Kaufmana je toliko posvećen i snažan. Naravno sada će neko kosmički bitan da iznese kako je Keri sranje glumac jer glumi u komedijama i da je on blabla bla blabla…..Keri jeste pružao svakakve role u svojoj karijeri, ali pored „Eternal Sunshine of the Spotless Mind”, ovo je definitivno najozbiljnija uloga „čoveka sa gumenom facom”. Sve pohvale za dubok i dirljiv performans.

Još jedna od snaga filma (po mom mišljenju i najveća) koju skoro niko ne pominje, jeste Formanova kritika stereotipinog i krajne banalnog tumačenja ljudi na osnovu onoga što nam društvene norme nalažu. U filmu ima toliko mnogo momenata kada se ljudi smeju Endiju (i kada ne radi ništa i priča ozbiljne stvari)  samo zbog titule, odnosno zvanja da je „komičar“, koje unapred formira njihovu svest i odnos prema ovom potpunom strancu. Zamisli sada da ne pukneš od smeha kada ti neko kaže da je Nevena Adžemović poslanica ili Karleuša umetnica? HAHAHAHA pa kako?

„Man on The Moon” je zaista čaroban, dubok, bizaran i duhovit biografski film, koji će svakog poznavaoca sedme umetnosti dirnuti i zaintrigirati. Jedan od najboljih omaža koje sam imao prilike da vidim na filmu. Fantastično i duboko ostvarenje, prelepa psihološka studija puna sjajne simbolike.

OBAVEZNO GLEDATI VEČERAS NA RTS1 U 21H!!!!

Ocena: 10/10

Više o filmu i filmskim kritikama na Kakav je film?