Crni petak

Jutro, 7:00, ciča zora. Zvoni onaj Nokia difolt tjun, isti već 4 godine, sanjam ga svaku noć. I ove sam ga sanjao. Ustanem da mu udarim snuz, kad ja pogledo a ono 8:20. Nisam ga sanjao, zvonio je 16 puta, 20 posto baterije istrošilo a ja je nisam sinoć napunio tako da sam ostao na 4 posto i sedim na ivici kreveta i razmišljam da li da se ubijem već sad kad kasnim u poštu pre posla da platim alimentaciju i da dopunim račun na Limundu. Pomislim kako svakako ne mogu stići na posao te se odlučim uputiti se u poštu jer hoću da kupim rekete za skvoš pošto mi se vata malo masno oko bokova zato što jedem svaki drugi dan džambo giros iz Popaja pred spavanje, al šta ću kad volim.

Ustanem ja, uđem u wc, aj što smrdi al što nema paste za zube, već peti dan cedim al sad je već doteralo do toga da je moram makazama preseći i gurnuti četkicu pokušavajući da ogrebem malo paste. Uzmem makaze a one se istupile od noktiju na nogama što mi se urezuju u prste, dvaput godišnje ih operišem. Odustanem od pranja zuba. Setim se da imam neke žvake u farmerkama, a one oprane, loše, sve se navato prašak sa mikročesticama na njih, moram ih opet prati. Uzmem žvake, malo su bljutave al mi sad iz usta miriši na kombinaciju Lenora i eukaliptusa, što je ipak nešto pozitivno.

Poćera mene onaj džambo giros od sinoć i sednem iznužditi se ko čovek jer ipak sam u svom stanu. Sve to lepo prođe, iščistim se ko car, kad ono osto jedan list wc papira, što svakako nije dovoljno. Nema veze obrisaću okolo a ostalo ću lepo kad se budem istuširao. Ustajem onako poprilično uneređen i izmrljan i otežano se krećem, prelazim ona tri kvadrata kupatila ko Albaniju. Odvrnem vodu, nema tople, izgleda sam isključio bojler noćas kad sam izašo pišnuti, jbg stisla bešika nisam ni ja više mlad. Perem onu guzicu hladnom vodom, operem se samo po donjem delu tela, od pupka naviše ostanem prljav al jebiga šta ću. Dobro, pomislim, saće me kafa malo oraspoložiti i biće bolje.

Izađem iz wca, vidim nisam uključio ringlu, sad stvarno nemam vremena za to, neću stići ni do pošte, požurim ka sobi da se obučem, udarim malim prstom o ragasto, otpade mi nokat u sekundi, prostruji krv, razbudi me taman malo, obučem one pantalone sve od praška s mikročesticama, izletim napolje, pritisnem onaj lift i čekam. I čekam ga ja tako, ima neka tri debila na četvrtom spratu što uvek zaustave lift dok svi ne izađu iz stana i onda jedan od njih zavarava senzore dok drugi obuva mokasine pola sata. Dočekam ja taj lift, već je 10 do 9, i kako se otvore vrata mene zapahne smrad komšinicinog mopsa. Stisnem zube, uđem unutra i nadam se najboljem. Pomislim da to i nije tako loše jer je komšinica baš simpatična a ja dugo već nisam jebo iako imam devojku ali smo u lošim odnosima te je nedostatak seksualnih odnosa način na koji me kažnjava i manipuliše. Počnem s njom razgovor o tome kako ovi stalno ubacuju flajere u sandučiće ccc a imaju lepo onu kantu pored za to, kad osetim nešto mi se umiljava oko noge, pogledam dole a njen žuti GMO mops se seksualno iživljava na mojoj nozi i stenje. Ona kaže komšija izvinjavam se u teranju ja joj kažem gospođo i ja sam u teranju pa ne jebem ljude po liftu već žurim na posao da budem koristan član ovog društva. Vrata od lifta su se otvorila i rastali smo se zauvek.

Dole u sandučetu plava koverta, plava ko modrica. Otvorim ja to a unutra poziv da svedočim u vezi s tučom koja se odigrala pre 6 godina ispred Baroko kafane i piše da će me privesti ako se ne pojavim, što mi se nimalo ne sviđa, pogotovo jer sam ja taj koji je dobio batine. Optuženi je lokalni diler amfetamina koji mi je zapretio da će mi srušiti sprat plastičnim eksplozivom ukoliko se pojavim na sudu. Obrisao sam znoj sa čela i odlučio da o tom problemu razmišljam kasnije.

Izađem iz zgrade, udarim se mahinalno po džepu i nedostatak zveckanja mi poruči da nisam poneo ključeve od moje tojote jaris, na kredit, tek sam kamatu otplatio. Odlučim da idem busom, prođem pored tojote a ona obijena, odnesen plejer vredan 60 evra, mada sam ga ja platio 80 jer me zajebo cigan s najlona. Ništa, mogu ja i sam da pevam u kolima. Krenem dalje peške, čekam semafor prekoputa stanice, poprska me debil u stojadinu bez vrata, ode sve po bež pantalonama s mikročesticama. Nema veze, sapraću to blato kad dođem na posao.

Uđem u bus i ne prođemo ni prvi semafor, kad razotkriju se uniformisana lica, gospoda pripadnici kontrole gradskog saobraćajnog preduzeća. Prvi put u tri godine idem autobusom i odma ulete i ja pomislim u sebi uspori malo sudbino sestro jebem ti ovaj život. Napuši me onaj kontrolor što imam 33 godine a švercujem se u busu kaljav, vidno neobrijan i smrdljiv na kera. Ja šta ću, nemam argumenata, u pravu je čovek. Napiše mi kaznu, izbaci me iz busa i to tačno pred osiguravajućim društvom “Planika”, gde radim. Pomislim, oh kakva sreća, napokon kreće na bolje.

Ulazim u firmu i već je 20 do 10, što znači da je sastanak u toku već 20 minuta. Sve mi neprijatno da uđem, opet će šef da me napušava, stalno kasnim zbog difolt Nokija melodije al šta ću kad ne umem da promenim. Odlučim da je svakako bolje po mene da ne ulazim i zaputim se u wc da operem ono blato sa sebe i usput sretnem sekretaricu, ona mi se fino nasmeši, mene prođe neka milina jer sam je već jednom muvao preko Vibera i stalno je slala smajlije. Kaže mi da me direktor zvao 15 puta, da sam nedostupan i da je bolje da se više nikad ne pojavljujem, poslaće i pismeno. Ja shvatim šta to znači, dostojanstveno se okrenem, obrišem znoj sa čela, krenem napolje i uđem u rotirajuća vrata u pogrešnom smeru, razvalilo me. Celo prizemlje se okrenulo, svi se smeju, a ja onakav sav blatnjav, uplašen, nezaposlen i smrdim na kera, pomislim kako današnji dan nikako ne može biti gori.

Izađem napolje, od prvog prolaznika izmuzem telefon i nazovem moju Milicu, čim čujem njen umilni glas bude mi lakše. Pozovem je da dođe u onu našu kafanu Dva petla i prase, ona kaže ne može odma nešto je zauzeta, ja joj kažem dobro mada znam da ne radi ništa i da joj je samo mrsko da dođe. Odem ja sam, sednem, popijem jedno pivo, malo dođem sebi, popijem još jedno, kad evo ti nje đavola crnog ko Badvajzer koji tučem. Sela, nije ni naočare skinula, ni tašnu okačila, kaže “ja više ne mogu” i ode. Šta ću jebiga, naručim još jedan crni Bad, otpijem gutljaj, pomislim “samo nek sam ja živ i zdrav” i napipam ispod pazuha neku kvržicu, malu kao grašak. Nema veze, sve dok je čaša polupuna a ne poluprazna. Živeli.