Zemlja Srbija je rodila mnoge junake koji će ostati zapisani u istoriji čovečanstva, kada je budu sastavljala metanska bića sa Ganimeda pošto evoluiraju dovoljno da kolonizuju opustošenu treću planetu od sunca. Dostignuća velikana kao što su Nikola Tesla, Niko Bjelić, Milutin Milanković, Milutin Mrkonjić ili Gavrilo Princip, unapredila su i ulepšala svet i živeće zato u našim srcima dok god je srpskoga roda i poroda. Ali, postoje face na koje možeš da budeš ponosan zato što si rođen na istom komadu zemlje i zato što deliš (skoro) isti jezik s njima, a koje ne dobijaju veće priznanje od povremenog priloga na Art televiziji ili članka na srpskohrvatskoj Vikipediji, onoj koju niko ne čita. Zato smo mi tu da to ispravimo – tekstom na Tarzaniji!
[typography font=”Brawler” size=”24″ size_format=”px”]Petar Popović Tekelija[/typography]
brejk
Valjda si čuo za Savu Tekeliju, prvog srpskog doktora prava i predsednika Matice Srpske u vreme kada je to još bilo kul, ima čovek ulice nazvane po sebi. Ono što možda ne znaš je da je Sava bio gikovski sin koji se raspravlja po forumima i radije igra PES od pravog fudbala sa ekipom, u porodici čiji muški predstavnici su od škola išli samo u osnovnu života i višu oficirsku. A templejt od koga su svi napravljeni, prauzor Tekelija-mužjaštva je bio Savin stric, Petar Popović Tekelija, ratnik i zapovednik.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]I moguće bubnjar u nekom bendu[/typography]
Petar je proveo mladost kao svaki dolični plemić toga doba, kurvajući se i tukući se sa svakim ko je imao špicastije brkove od njega. Pošto osim toga nije imao neko naročito školovanje ili obrazovanje, ćale ga sa 21. šalje u rat (umesto sebe) da komanduje odredom hajduka na stani Austrije. Petar je samim tim postao hajdučki lajtnant – i ovom prilikom želimo da predložimo peticiju da se ovaj čin uvede u vojsku Srbije. Petar je pronašao svoj životni poziv u jurcanju sa isukanom sabljom dok mu pena ide na usta a tanad zvižde oko ušiju, toliko da posle rata nije hteo da prepusti komandu nad odredom svome ćaletu. Pošto to baš nije išlo tako, opredelio se za jedino logično rešenje: otišao je u protivnički tabor, kod Rusa, da tamo dobije odred koji je smatrao da zaslužuje.
Pera se u Rusiji pokazao kao odličan draft pik: ne samo da je rado išao u napad čak i u najopasnijim situacijama, nego je smatrao i da trivijalnosti kao što je ranjavanje u glavu ne zavređuju odlazak u sigurnost pozadinske bolnice i odmor među pozadinama medicinskih sestara. Svojim nezaustavljivim brkovima je prokrčio sebi put kroz Sedmogodišnji rat i Rusko-turski rat, stičući najviši čin koji je jedan Srbin zaslužio u ruskoj vojsci. Na vrhuncu karijere, komandovao je čitavom vojskom od osamnaest iljada ljudi i bio zamenik Potemkinov u Novorosijskom kraju. U vojnoj istoriji Rusije je ostao zapamćen po tituli Likvidator Zaporoške Seči, što zvuči dovoljno jebački da to lepo odmah stavimo na svoje vizitke, bez da se raspitujemo šta tačno znači.
[typography font=”Brawler” size=”24″ size_format=”px”]Ognjeslav Kostović Stepanović[/typography]
brejk
Čeznemo za vremenima kada si mogao sinu da daš ime Ognjeslav a da ne očekuješ da će završiti u vodama dabstepa ili sa arafatkom oko vrata. Ognjeslav je možda imao (i)lirsko ime, ali zato su mu dostignuća bila čista epika: on je, posle Tesle, sigurno najveći izumitelj koji je sebe zvao Srbinom. Nažalost, danas niko živi za njega nije čuo.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Čak ni gugl.[/typography]
Ognjeslavov inventivni duh je, spojen sa činjenicom da je bio iz bumbarske porodice, rezultirao dokumentovanim pokušajem da se napravi dirižabl 20 godina pre grofa Cepelina. I da se isti uvali ruskoj carskoj vojsci – koja nije imala dovoljno osećaja za futurizam da odvoji milionče rubalja čoveku sa bradom u dva špica. Ali, Ognjeslavu je to bila samo jedna izgubljena bitka u njegovom krstaškom ratu protiv sveta u kome ima manjka dojajnih stvari. Tokom života je na papir bacio preko 100 patenata, od hidroaviona (malo pre braće Rajt) i šper-ploče (nešto vremena posle starih Rimljana) preko motora koji bi bio otprilike 50 puta jači od tada najsavremenijeg Dajmlerovog, do podmornice za izvlačenje potonulih brodova.
Nažalost, skoro ništa od toga nije baš dokumentovano, iz tipično srpskog razloga: Ognjeslav je bio veći rusofil od Nikolića pre nego što je postao predsednik. Zato je na skoro sve patente samoinicijativno stavljao oznaku “strogo poverljivo”, i podnosio ih ruskoj vojsci bez objavljivanja detalja. Ruska vojska je zauzvrat pokušavala da ga uljudno ignoriše dok sedi ispred kancelarije i čekala kraj radnog vremena da sam ode kući. Iako nije baš zvanično dokazan kao veliki izumitelj, sama tvrdnja da si izumeo podmornicu, avion, osmotaktni motor i šperploču zaslužuje da uđeš u anale, makar Tarzanije.
[typography font=”Brawler” size=”24″ size_format=”px”]Mihajlo Pejić[/typography]
brejk
Nisi valjda očekivao da narušimo pravilo da su jedini poznati Srbi ili vojnici ili dileje (što se u najboljem slučaju može reći “ekscentrični pronalazač”, a u najgorem “Marko M. Dabović”)? Moraćemo da te razočaramo – na najdojajniji mogući način – time što ćemo ti predstaviti narednika Mičela Pejdža, u narodu (ne)poznatijeg kao Mihajlo Pejić.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]A svoj deci sveta najpoznatijeg kao oridžinal Dži Aj Džo[/typography]
A da bismo održali još jednu zakonitost srpskog nacionalnog bića – a to je večiti neodlučni grupnjak u kome pokušavamo da titramo jajca i levo i desno – posle ruskog heroja, sledi jedan od najvećih heroja Amerike, nosilac Medal of Honora na grudima umesto na hard disku, dete emigranata iz Krajine, iz vremena kada je Krajina bilo samo prezime, dok je pravo ime bilo “Vojna”.
Svoju vojničku krv Mihajlo Pejović je stavio na raspolaganje Ujka Semu kao marinac u Drugom svetskom ratu, gde je praktično sam preokrenuo tok bitke za Gvadalkanal, jedne od najvažnijih u celom sukobu na Pacifiku. Pošto je jedini od celog odreda preživeo surovi nalet Japanaca, zadržao je poziciju i nastavio da sam puca iz četiri mitraljeza po Japosima koji su nadirali, zadržavajući ih sve dok nije došlo pojačanje – koje je odmah poveo u protivnapad! Medalju su mu uručili tek pola godine kasnije, u Australiji, jer im je toliko trebalo da nađu dovoljno veliko ostrvo u Pacifiku da smeste i njega i njegova ogromna muda. A da, ono za Dži Aj Džojca nije zajebancija – Hasbro je 1998. napravio akcionu figuru po njegovom liku.
[typography font=”Brawler” size=”24″ size_format=”px”]Duško Popov[/typography]
brejk
Od svih likova na ovoj listi, postoji najveća šansa da si čuo za Dušana Popova… Makar ako se malo interesuješ za Džejmsa Bonda. Pošto je nama Džejms Bond tek nešto malo značajniji u životu od onih kadica za masažu stopala, bili smo iznenađeni kada smo saznali da je inspiracija za njega bio jedan Srbin. Nevezano za to koliko ima istine u tome da je Jan Fleming pošao od Duškovih podviga kada je kreirao lik koji već pedeset godina otima milione dolara ljudima na istu foru, zauzvrat im nepovratno oduzimajući sve više od života (ne stvarno, koji kurac, onaj Skajfol traje, šta, četiri i po sata?), Duško je istorijski gledano bio carina zbog koje je smišljen pojam “kontroverzni biznismen”. Samo što Duško nije valjao gudru ili benzin na crno, nego je valjao informacije u vreme kada je to bila najskuplja i najopasnija roba – u Drugom svetskom ratu.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Dok obrću se repa ti samo budi lepa[/typography]
Duška su, kao nemačkog studenta, vrbovali prvo u Abver da špijunira Engleze. Dok bi većina ljudi u vremenu kada zbog pogrešnog oblika nosa možeš da završiš kao sapun, na to samo rekla “Hajl Hitler”, Duško je odmah sutradan otišao kod Engleza i prijavio se da bude dvostruki špijun. Onda se lepo preselio u neutralni Portugal, gde je trošio svoju dvostruku platu na žurke, žene i kola, sve vreme opušteno odlazeći u Englesku šatro da špijunira, a u stvari da od MI5 dobije govna od informacija kojima će nahraniti Nemce. Dule je to tako uverljivo radio, da su Nemci, prezadovoljni njegovim učinkom, rešili da ga pošalju u Ameriku da tamo nastavi posao. On je mrtav ladan pravo sa broda otišao u sedište FBI da se prijavi, ali Huverovi ljudi nisu mogli da veruju da je to što priča istina, pa su ga iskulirali.
Ali, njegov zvezdani trenutak je tek dolazio. Duško je nekako u avgustu 1941. uspeo da na osnovu depeša i zahteva koje su mu slale Švabe, kao i podataka o tome da se Japanci strašno interesuju za efektivnost nosača aviona, sastavi dva i dva i skapira da se priprema napad na Perl Harbor. I opet je ladnije od leda upao u FBI i tražio da se direktno vidi sa Džej Edgarom Huverom, tada verovatno najmoćnijim čovekom u Americi. Huver je, naravno, znao ko je Duško – i nije ga podnosio. Em što je bio Sloven, em još plejboj koji okolo kara glumice i živi po hotelima, em mu još dolazi u kancelariju da mu objasni kako ne radi svoj posao kako treba. Ali, ipak ga je saslušao – samo da bi ga odmah posle napušio kite i pretio mu da će ga deportovati. Tu je tek Duško pokazao kakav je šmeker: odmah je krenuo da kontra-napušava čoveka koji je mogao da učini da nestane kao titule Lensa Armstronga. Stvari su brzo eksalirale do dranja i pretnji, na šta je Duško samo zalupio vrata i otpalio u fazonu “ko vas jebe, videćete”. Kasnije je osvojio Ginisov rekord za najopravdaniju upotrebu rečenice “Eto, jesam rekao” u istoriji.
[typography font=”Brawler” size=”24″ size_format=”px”]Borra Kralj Džeparoša[/typography]
brejk
Dobro, lagali smo kada smo rekli da nećemo narušiti pravilo „vojak ili ludak“. Ali, šta ćemo, Srbi smo, volimo da malo zamutimo i da zašibicarimo. Jeste da se ložimo na arhimužjake sa topuzima i brcima od stopu i po, ali u dubini srca bismo svi voleli da budemo oni likovi koji umeju da zajebu sistem, da na brzaka završe šemu i povuku se na neko ostrvo obezbeđeni za penziju posle minimalnog truda. Zato je čovek koji je šibicarenje shvatio najprofesionalnije moguće i od njega sebi napravio karijeru svetske zvezde paradoks koji poništava poentu… I možda zato niko živi ne zna da je najveći cirkuski džeparoš i jedan od najvećih šoumena svih vremena bio Srbin po imenu Bora, a po prezimenu Kralj Džeparoša. U stvari, po prezimenu Milojković, ali to je tek opskuran podatak, jer Borra se uvek potpisivao sa dva r i bez prezimena, jer tako rade pravi magovi.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ja imam talenat: da ti skinem ćega dok ti šatro skidam sat[/typography]
Borra se probio na scenu nastupajući u najkvltnijem evropskom cirkusu, švajcarskom Circus Knie početkom pedesetih godina XX veka, da bi uskoro prešao u konkurentski Mills Circus u do tada najvećem međucirkuskom transferu. Borra je postao legenda zahvaljujući svojoj neverovatnoj veštini da ljudima mazne novčanik iz džepa koji se potom pojavi u džepu gledaoca na drugoj strani cirkusa, da ti skine sat sa ruke, tregere sa pantalona i cvikere sa nosa a da to ni ne provališ – a ta veština je samo rasla tokom godina i decenija koliko je nastupao. Njegova slava je išla dotle da ga je unajmljivao Skotland Jard, da im demonstrira svoje tehnike i istovremeno obezbedi zabavu na godišnjoj konvenciji pandura. Najveći mađioničari sveta navode Borru kao uzor, mada on nikada nije sebe zvao mađioničarem, usredsređujući se na ono što radi najbolje – džeparenje. Borra je od legalnog džeparenja zaradio ne samo za kuću, nego je kupio celu jebenu ulicu u Gracu, koja se i danas zove po njemu, Borraweg. To nije uspelo čak ni Toletu, bar ne da mi znamo.