Čvrsta ruka (koja bije ženu) – srpski nacionalni identitet

Ne treba imati diplomu psihologije pa shvatiti kako je sklonost ka nasilju često posledica toga da je nasilni subjekat u mladosti preživeo traume i bio žrtva bilo roditeljskog, bilo vršnjačkog nasilja. Često i oba. Gledajući balkanske prostore i njihovu istoriju, možemo zaključiti par stvari: poštovanje institucije „čvrste ruke“ je utemeljavano vekovima a poštovanje tradicije je slepo čak i kad duh vremena kazuje da se na partikularne tradicionalne stvavove treba popišati i staviti ih ad acta kao prošlost i relikt koji će nas podsećati koliko smo napredovali kao društvo.

Inherentnost nasilja u srpskom nacionalnom identitetu nije ekskluzivan slučaj; daleko od toga da se možemo porediti sa nekim bliskoistočnim društvima u kojim vladaju zakoni i običaji srednjeg veka, ali biti ponosan jer si bolji od toga je argument na nivou „jesam dobio dvojku ali xy je dobio keca“. Takođe, integracija nacionalnog identiteta i nasilja je škakljiv pojam i stoji na litici stereotipa ali je činjenica da ovo društvo i dan danas ne može da se odupre raznim iracionalnostima koje su postali tumori društva. U toj pojmovnoj konstelaciji, čvrsta ruka predstavlja zasigurno metastazu na vitalnim organima. Ljubav i slepo poštovanje autoriteta koji čvrstom rukom vodi društvo je jedna bolna realnost kojoj su pripadnici naše analne fisure od države hronično skloni. Za divno čudo, tekst ne govori ni o Titu, ni Miloševiću, ni Vučiću.

Juče je jedan gospodin ubio petoro nedužnih ljudi u Žitištu. Mežu njima je i njegova primarna meta – supruga. Prekjuče je u selu kod Knjaževca muž iskasapio do smrti venčanu ženu nožem u leđa. Uzrok ovih ubistva nije ljubomora kako izvole kazati neki kvazi novinari i vajni stručnjaci raznih profila. Ljubomora je hemijski proces koji teško da neko u životu nije osetio. Da je svako svaki put uzeo oružje u šake kad oseti ljubomoru, ovaj svet bi bio pustahija u kojoj je hemijska reakcija bila inicijalna kapisla da se samoistrebimo kao vrsta. Uzrok ubistva je kompleksna struktura – jednačina čije su varijable labilna ličnost (koja je sama po sebi još jedna kompleksna podstruktura), vaspitanje, okolina, tradicija, kulturno nasleđe, bračni odnosi i mnoge druge stvari.

Lečenje svih zagađenih činilaca jednačine je proces koji s obzirom na srpsku sklonost ka prevenciji loših događaja (čitaj poplave, čitaj helikopter, čitaj komunalna policija, čitaj štagod) može da traje eonima. Problem nasilja nad ženama generalno eskalira jako često, ali se pristup upravljanja njim svodi na ad hoc metode kao i uostalom sve jebeno u ovoj državi. Naravno da se ovde neće uložiti novac u kupovinu sistema za prevenciju štete od grada već će država dati crkavicu unesrećenim paorima i svaki put ih tapšati po ramenu kad god se desi ono što se ne mora desiti jer je godina 2016. a protivgradne rakete su nova tehnologija koliko je i televizor sa katodnom cevi.

Preventivni „plan“ protiv prirodnih nepogoda je u poređenju sa sprečavanjem nasilja (nad ženama) dečja igra a činjenica da čak ni za taj sitni problem ne postoje ikakvi izgledi da se dogledno reši, možemo očekivati nastavak tradicije; jedno žensko groblje prosečne veličine narednh godina, mnogo posla za celokupan bataljon lekara, od ortopeda do neuropsihijatra i ogroman broj razorenih porodica te konsekventno uzgoj nove generacije nasilnika.

Pošto smo skontali da se ovde tradicije ni po koju cenu ne odbacuju, a vekovna indoktrinacija da je „muško > žensko svuda i uvek“ radi posao i dalje, univerzum u kom otac sinu predstavlja dobar rol model ponašanja prema fizički slabijem polu nije realan. Ono što bi moglo donekle da prosvetli unesrećenog klinca kome je već usađeno kako je ok da fizičku supremaciju koristiš kao argument u nedostatku pravih je obrazovni sistem. Spisak razloga zbog kojih je obrazovni sistem jedina jadnija stvar od načina na koji patrijarhalno ustrojeni ćale (ne)posredno vaspitava svog naslednika je maltene beskrajan, a sveže umirovljeni verski poglavar na čelu odbora za obrazovanje i nauku najbitnijeg državnog zakonodavnog tela je samo najflagrantniji primer koliko je sistemski pristup upravljanja budućnošču zemlje nebitan.

Zajednice na svim nivoima jako malo čine da bilo šta promene. Sigurna kuća je samo krajnja korekciona mera koja će doista spasiti ono najbitnije – život ugrožene žene (i deteta) ali neće ni za jotu promeniti odnos žena-muškarac u korenu. Voajerizam preko tarabe je unapređen u medijski voajerizam nad selebritijima i malim skupinama ljudi čije je delanje pruženo na izvolte a istraživanja pokazuju da mimo očekivanog, seks nije ono najbitnije što beživotna čamotinja na televiziji želi da vidi. Nasilje joj više golica amigdalu od seksa i sukobi (naročito muško-ženski) su najbitniji deo narativa rijaliti šoua.

S druge strane, u realnom životu, kad komšija leši od batina ženu imamo dijametralno suprotnu reakciju u fazonu „a jebiga brate, njihova posla, nije moje da se mešam“. Prijava policiji stigne prekasno a i njihove intervencije se češće završe sa „ne pravite više sranja, mrzi nas da dolazimo“ nego sa konkretnom intervencijom. Pa čak i da oni odrade svoj deo posla, potrebno je prebroditi sve nedaće nesposobnog tužilaštva, korumpiranog sudstva, loše legislative i na kraju same primene zakona. Pošto se taj proces čini nemogućim ili ostvarivim u roku od x godina u kom je dovoljno da žrtva bude ubijena jedno sedamstvo kvadrilijardi puta, desi se ili upravo to ili neki prijatelj / rođak zaista pomogne žrtvi ali tako što primeni silu, a ako nas je nešto naučila istorija je to da nasiljem nećemo sprečiti nasilje. Posledice budu često još gore.

Ako sa strane ostavimo malobrojne ali jako upečatljive kretenčine koji razlog za masakr vide u činjenici da se glavna meta žrtve ponašala tako i tako, da je pobogu u pola dva noću bila u kafani i sve druge maloumštine s logikom tipa „ne opravdavam silovanje ali brate kad žena obuče kratak šorc, sama traži kurca“ ostaje ogromna većina koja se istinski gadi nasilja nad ženama. Ali problem leži što u ogromnom podskupu tog skupa – muškarcima ali i nekim ženama koji skupa nasilje nad željama vide samo kao obično nasilje koje treba lečiti zakonom. Ono, lik A prebije lika B jer mu je B psovao majku i svi će se složiti da je A preterao i zaslužio kaznu. Isto će se svi složiti i u situaciji kad je A muškarac a B žena, ali ovo jednostavno nisu ekvivalentne stvari. Napad na nekog ko je u startu slabiji, nezaštićeniji, koji je vekovima pa i čitavim tokom istorije vrednovan kao biće nižeg ranga ima veću težinu nego kad su A i B muškarci.

I ne, braćo muškarci, nemojte potezati argument „a šta je s nasiljem žena nad muškarcima“. Nemojte brukati muda što nosite poredeći neuporedive stvari. Svakako da ima muškaraca koji su pretrpeli nasilje od žena ali sama geneza nasilja je drugačija. Muškarac koji maltretira ženu zloupotrebljava biološku prednost i on je kukavica a žena koja to radi muškarcu je samo ortodoksno đubre.

Poruka ženama: Nikad, ali nikad ne izgovarajte „treba da se zna ko je muško a ko je žensko“. To je zatrovana premisa koja vodi ka opravdavanju čina nasilja a ženu dovodi u deluziju da je opravdano zaslužila to što je dobila. Kad čujete muškarca da to izgovara, prijavite ga, on je potencijalni nasilnik. Kad čujete ženu da to izgovara, recite joj da je indoktrinirana. Budite solidarnije.

Poruka muškarcima ne biju žene: Pomozite ovima iznad.

Pitanje za muškarce koji biju žene: Kad prebijete ženu, je l uz nadmeni stegnete biceps da dominaciji nad višestruko slabijim bićem dodate komponentu umetničkog dojma ili samo počešete smrdljiva muda?