Da nemaš 200 dinara za kartu do Banjal…mislim, za pozorište?

Da li smo toliko propali da čekamo red za kulturu? Ajde što čekamo za hleb, od njega se živi, al kultura koju niko neće? Postali smo Srbi sa dna kace, što bi rekao proslavljeni estradni umetnik Mirko Pajčin, u andergraund establišmentu poznat i kao Baja Mali Knindža. Argument da jadni ljudi nemaju para, pa su eto jedva dočekali da se cene spuste na dvesta dinara može da prođe eventualno u emisiji Lee Kiš, i to da se ni ona ne potrudi da protivureči. Zamislite situaciju u kojoj se NISU umešale ozbiljna marketinška agencija i ozbiljna banka. Dakle, samo pozorište koje na svom sajtu objavljuje da su cene karata za januar snižene na minimum. Bio bi isti broj ljudi?

Ljudi toliko vole pozorište, ali šta ćeš taj surovi kapitalizam, te enormno velike cene karata koje dostižu neverovatnih hiljadu i petsto dinara jednostavno ne dozvoljavaju običnom građaninu da se kulturno uzdiže, nego ga teraju da ide da sluša Cecu na trgu. Zvezda ili Partizan igraju evropu u fudbalu ili košarci. Cene karata se kreću od 400 – 10 000 dinara. Svaki put bude minimum dvadeset hiljada ljudi. Ajde da ne pričamo o koncertima stranih grupa, raznoraznih Merlina, Kareluša itd… Kad se nešto voli, nađu se pare.

– Izvinite gospodine
– Da?
– Ispao vam je ovaj luk iz džepa.
– Ohoho, pa hvala mladiću. Ali ovo nije luk.
– Pa meni poprilično lič…
– Oooo, pa jel znaš ti kako se ovo zove?
– Ne znam.
– Vidiš kako je mlad, zelen, prav? Ovo ti je sinko moj – lukac!
– Okej, lukac. Nego šta se čeka ovde?
– Pa koliko sam shvatio ima više verzija. Prva je da se nešto deli za džabe, druga je da je Mirjana Bobić-Mojsilović sišla međ smrtnike i potpisuje svoju novu knjigu, a treća i najverovatnija je da su spustili cene karata za nekakve predstave. Imaću više informacija kada uđem u poslednjih sto metara.
– A vi volite pozorište?
– Volim volim, kako ne, ali sam ovog puta došao da uzmem par karata za unuka i njegovu verenicu.
– Pa to je baš lepo od v…
– Ma šalim se bre, jebe mi se za malo govno narkomansko i onu njegovu budalu iz Boleča.Nego jel vidiš ti kakvih sve ludaka ima? Računica je prosta, ako će čekati ovde za sto dinara deset sati, sutra će platiti dvesta dinara samo da kaže da je bio u pozorištu i gledao kako Mirjana Karanović pokazuje sise. Što je najbolje, nisu stavili ograničenje na broj karate koje se mogu uzeti, malopre je u mene strina uzela četrdesetak.
– Mislim da su to malopre ukinuli.
– Pih, a lepo sam joj rekao dvaes po dvaes. Nema veze, zaradiće se i ovako.

Juče je bukvalno bio najbedniji dan na planeti. Toliko smo bedni da su mediji pisali naslove poput “gužva u centru Beograda a nije PROTEST”. Gužva u centru a nije za ulje. Gužva, a nije za brašno. I tako milion nekih fora oje su ustvari trebale da dodatno uveličaju srpsko kulturološko buđenje uzrokovano ni manje ni više nego, padom cena karata.

– Šta ćete da gledate gospodine?
– Heh, aj nemojte mene
– Pa dobro, samo recite koju predstavu želite da pogledate?
– Nešto sa Glogovcem, voli žena jer je iz Nevesinja
– Za ženu kupujete kartu?
– Ma ne za moju,nego koleginica sa posla nešto pričala, i…
– A pa baš će da se obraduje koleginica! Jeste odabrali koji ćete term…
– Ajde sine teraj se u pizdu materinu sa tom kamerom, ako me žena vidi, molićeš Boga da prođeš ko Šarli Ebdo.

U moru glupih komentara i pitanja, izlazi Voja Brajović sa suzama u očima, i počinje da priča prvo na staroslovenskom, a onda na bajkovitom srpskom. “Ljudi, nešto dolazi iz srca, nešto iz duše, ove daske, daske koje život znače!će nekome podariti radost… Ja, ja sam srijetan što je ovoliko naroda došlo da kupi kartu, jer to znači da će neko pogledati i moju predstavu. A skoro sam siguran da će biti ljudi i na predstavi Milana Kalinića”.

Nikola Đuričko izlazi i kreće da aplaudira ljudima koji stoje.

Kreće nekakva besmislena polueuforija, ljudi su srećni jer stoje u redu. Srećni su jer ih neko snima i pokazuje da oni idu u pozorište, da oni zapravo ulažu u kulturu. Neki čovek kaže da je srećan jer ovo nije red za utakmicu nego za pozorište, pa eto da se vidi da se i ovo čeka.Nema veze što će zviznuti kad dobra pička izađe na scenu, ili što će mu zvoniti mobilni za vreme monologa Zijaha Sokolovića(poluopravdano) ovo je njegov trenutak. Trenutak da ga snime na televizor, kako poput modernog Sizifa, na hladnoći mrzne i krči svoj puta ka foajeu Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta gde ga čeka veličanstvena nagrada koju će pobednički staviti iznad televizora sutra za vreme slave. A kad dođe vreme za predstavu možda bude neka dobra utakmica na teveu, pa pokloni karte komšiji. Ionako mu je sjebo katanac na podrumu, namerno. A i da propadnu nije šteta, samo su sto dinara.

– Dajte mi pet litara bezolovnog.
– Gospodine ovo je blagajna.
– Aha, daj pet karata onda šta si se uzvrpoljila.