Đekna je umrla a kad će voz stići, ne znamo

Kad je pre 90 godina, u jednom selu na području današnje suverene republike Crne Gore, rođena baba Stana, verovatno ni slutila nije da će njen unuk, gotovo čitav vek kasnije, na njenu sahranu putovati prosečnom brzinom zaprežnog vozila, a da tom prilikom koristi naizgled znatno naprednije prevozno sredstvo.

Avion je otpao a priori, a autobus posle saznanja da sam za taj dan izduvao što se slobodnih mesta tiče i da, ako rezervišem kartu na vreme, imam šansu da stignem na 40 dana babi. Jebiga, pogled nevoljno ostade ukočen ka železničkoj stanici i ja pljunuh 2300 dinara za kartu sa rezervacijom na liniji Beograd-Podgorica. Red vožnje je obećavao: sa beogradske štajge Stivensonovo čedo polazi u 22:10 a u prestonicu Montenegra stiže sutra ujutru u 7. Devet sati klackanja za 500 km… dakle, brzina jedva preko 50 u proseku. Kul, tolika je bila i pre sto godina, a otad je francuski TGV multiplikovao brzinu višestruko. Ok, nisam ni očekivao da smo Francuzi, al sam još manje očekivao das mo na nivou nekog afričkog plemena bez ikakve interakcije s civilizacijom.

22:10 Beograd – polazak

Otpravnikova pištaljka je dala znak i “trka” je počela. Dok sam se probio kroz gužvaju koja se ne viđa ni u Pamploni tokom čuvene jurnjave s bikovima i prolio litar znoja, već smo stigli do Rakovice, posle svega 45 minuta (ako neko do sad nije ukapirao, putujem vozom, ne idem peške). Pronađoh svoj kupe i onako, komunistički, podigoh sa mog mesta nekog tipa, pokazujući mu svu moć rezervacije. Ekipa u kupeu je bila prokleto kul: baba iz Ko to tamo peva, dva starca – pljunuti Statler i Valdorf iz Mapetovaca, sasvim solidna riba u dvadesetim i krakati momak sa najvećim rancem na svetu. Od starta se nazirala atmosfera tokom putovanja: baba, riba, krakonja i ja ćemo ćutati, Mapetovci će pretresti sve teme od krize Informbiora do ponovljenih izbora na Voždovcu.

00:10 Lazarevac

Jedna sijalica od 75 vati je ono što razlikuje stanicu u Lazarevcu od potpune nedođije. Divno mesto za čekanje vozova i snimanje Karpenterovih filmova. Odustao sam od bilo kakve komunikacije sa ribom i krakonjom, koji je polako počeo da otkriva sadržaj svog ranca u vidu 20 kilograma smokija, čipsa, kikirikija i ko zna čega još. Mapetovci su upoređivali Oluju i Bljesak, a baba je gledala u jednu tačku. Ćušnuo sam sluške u uši i pustio Astral Prodžekšn. Ponavljajući ritmovi goa trensa su sjajna stvar protiv buke od klaparanja točkova i političkih razgovora. San.

Antibiotik za voz – Astral Prodžekšn:

02:25 Kosjerić

Valjevo sam prespavao, a lazarevačka stanica definitivno nije najmorbidnije mesto na planeti. Kosjerićka stanica ima sijalicu od 40 vati. Dok sam dolazio sebi, ribe više nije bilo i na njenom mestu je sedeo ćelavi midžet koji je uveliko ušao u razgovor sa Mapetovcima. Dok su oni locirali Dražine kosti, krakati je tamanio neke slane zajebancije, a ja sam se ponovo zakucao.

04:00 Užice

Od hiljadu ljudi u vozu, budni su mašinovođa i vesela trojka iz mog kupea, a i ja sa njima, jer trenutna tema o ratu u Avganistanu emituje decibelažu pokretanja Flojdovog fiće i nadjačava muziku iz empetrija, tako da je spavanje nemoguće. Baba i dalje gleda u onu istu tačku i nastavlja svoj vegetativni život. Odlučujem se da malo protegnem noge i prošetam duž vagona. Umalo ne poljubih patos jer se sapletoh na nepoznati ležeći objekat, lociran odmah ispred vrata kupea. Čuo se jauk i ja sam uz izvinjenje (majke ti ga nabijem seljačke – u sebi) produžio dalje. Naduvena bešika me najljubaznije zamolila da je rešim balasta i ja sam, kao svaki dobar vlasnik, rešio da je poslušam. Ispostavilo se da je bolje bilo da sam se upišao u gaće. Pored nečega što bi trebalo da se zove wc šolja su ležala 3 kapitalna govneta, a cela klonjara je tako jako zaudarala na fekalije da sam jedva sačuvao ono malo klope u želucu. Brzo mi je preselo putešestvije po vozu, pa sam jedva dočekao da vidim svoje saputnike.

04:30 Zlatibor

Temperatura se bliži apsolutnoj nuli. Molekuli usporavaju kretanje. i svi cvokoću osim Statlera i Valdorfa koji se malo bacaju na domaću scenu i pretresaju aferu “Bodrum”.

05:30 Prijepolje – srpska granica

Ljubazni srpski policajci su raskrinkali babu iz “Ko to tamo peva” i našli joj gomilu boksova cigara, kamufliranih nekim dronjcima i sve joj oduzeli. Ostalima su samo pogledali lične karte i poželeli srećan nastavak puta. Mapetovci su bržebolje otvorili temu Dačić – Slobin čovek iz senke ili obični golub prevrtač. Midžet je otišao da kenja, krakonja je i dalje besomučno praznio svoj ranac bez dna, a moja baterija iz mp3-ja je postal blaženopočivša.

06:30 Bijelo polje – crnogorska granica

Ljubazni crnogorski policajci nisu uspeli nikog da raskrinkaju ali su zato uspeli da nas drže 2 i po sata. Za to vreme su mi na pamet padale razne ideje. Od štangliranja mašinovođe i preuzimanja komandi nad vozom do toga da krenem peške. Jebemliga, Crna Gora je mala, a kojim tempom voz napreduje, sva je prilika da ću pre stići hodajući. Na kraju sam se ipak odlučio da iskuliram i potražim bife. Kad sam već mislio da ću doći do locomotive, konačno se pojavio i famozni bife. Par stolova sa kariranim stolnjacima i socijalna šankerka ne baš reprezentativnog osmeha su bili sasvim očekivan inventar. Cena tri gutljaja sikteruše bez šećera, s druge strane, nije baš bila očekivana. Za te pare mogu da surduknem dva Meraka u Maršalu. No dobro, platio bih i trostruko samo da stignem konačno.

10:45 Kolašin

I Mrkonjiću i Iliću i svim prethodnim ministrima, direktorima železnica, otpravnicima, skretničarima i svakom radniku ponaosob proklinjem porodično stablo i opštim sa užom porodicom. Pol i starosne kategorije ne diskriminišem. Već su se i Mapetovci umorili ili su ipak samo potrošili sve teme. Krakonja je pojeo šleper grickalica i preživa kao govedo posle popodnevne ispaše. Midžet je očigledno ispao kroz rupu za govna u nužniku.

12:15 Podgorica – dolazak

Dok sam izlazio iz voza, onako polumrtav, čuo sam priču kako je par dana pre toga, voz došao u 4 popodne, tako da ovih 5 sati odstupanja od reda vožnje predstavlja podnošljivu disperziju. Krakonja je odmah utrčao u prodavnicu na stanici, verovatno da im opustoši zalihe čipsa i štapića, Mapetovci su se zalepili za trafiku da pokupuju celokupnu dnevnu štampu a ja sam otišao da ispoštujem babu po poslednji put i čvrsto rešio da ću se za Beograd vratiti pre zaprežnim vozilom nego vozom Železnica Srbije.