Deset iskaza kojima nam ispiraju mozgove i ubacuju nas u mašine izrabljivanja i ludila

1.Niko te nije vuk’o za rukav da radiš

Ovaj iskaz poslodavac nam obično izriče kada se žalimo na nepovoljne uslove rada. Poslodavac se na ovaj način distancira od bilo kakve odgovornosti i obaveze prema nama poručujući nam da smo tu „svojevoljno“ i da posao možemo da napustimo kad god; da smo zamenljivi i da će na naše mesto doći neko ko neće imati problem sa uslovima rada. Bolna ironija je u tome što mi tu svakako nismo „svojevoljno“ i što smo na poziciji potčinjenog kome treba posao samo zbog toga što nekako moramo sebi da obezbedimo pare za preživljavanje, a nemamo tate koje će nam namestiti radna mesta na kojima ćemo biti u prilici da kažemo: „Hej, bejbi, niko te nije vuk’o za rukav da radiš, hajde, pomuči se malo, ili paljba“.

2. Ako ti nećeš, ima ko ’oće

Manipulativnost ove opaske je u sledećem. Poslodavac, najčešće gorepomenuti „tatin sin“, pored toga što nas i na ovaj način podseća da smo zamenljivi, podseća nas i na to da je naše radno mesto predmet želje drugih ljudi. Efekat koji se postiže, najčešće, jeste taj da radno mesto s kojim smo imali problem prestaje da bude problematično jer smo se osetili kao njegovi privilegovani vlasnici iako uslovi u kojima radimo ne spadaju u domen bilo kakvih životnih privilegija. Iluzorna satisfkacija saznanja da se iznova „osvojilo“ nešto za čije osvajanje je konkurencija velika – radno mesto koje nam već pripada – odvraća nas od borbe za poboljšanje uslova u kojima radimo i navodi nas da se odgovornošću i disciplinom borimo za očuvanje tog posla kojim smo, pre samo par trenutaka, bili nezadovoljni. Sledeća tampon misao koja nam se spontano javlja nakon pokušaja nekakve misli o nekakvoj pobuni jeste ona stara i dobra osnovnoškolska pouka „Ko oće veće, izgubi iz vreće“, ili ona „Ko više ište, manje mu sa daje“, i mi ostajemo zadovoljni svojim „poslićem“, kažemo sebi: „neka, biće bolje, samo da još utovarim dva kamiona paketića“; a „tatin sin“ ostaje da na miru ladi svoje jaje.

3. Nema ’leba bez motike

Ovo je možda najlicemerniji i najodvratniji input koji nam od malih nogu umeću u glave razne učiteljice, profesori istorije i drugi dežurni svirači na falusu moralnosti, poštenja i životne ispravnosti. Izriču ga najčešće oni koji su motiku videli jedino u tuđim rukama i eventualno u bukvarima pod slovom „M“. Kada su učili da čitaju, kod slova „M“, stajale su rečenice tipa: „Mima motikom mindžu mazi“ ili „Mati motikom mlati Mitu“ ili „Miki motikom muti Maju“, ili „Maki motikom muva Miru“ i druge slične. „Tatin sin“ je, međutim, uvek jeo hleb, francuski, pa ražani, pa od heljde, a izvesnu motiku nikada nije uzeo u ruke. Ali zato „tatin sin“ zna da prdi večito kako „Nema leba bez motike“. I taj iskaz je nasledio od tate, zajedno sa gomilom para. Savremena verzija ove rečenice za servisiranje gladnih i večitih „društvenih parazita i neradnika koji oće sve na mufte“ glasi: „Nema besplatne večere.“. Pa u pičku jebenu materinu, „tatin sin“ ide na toliko besplatnih večera, „tatinom sinu“ se utrkuju da ne naplate večeru, „tatinom sinu“ i kad naplate večeru ne naplate njemu nego njegovom tati, ili mu plati neko drugi, jer isplativo je plaćati večeru „tatinom sinu“, ali svi mi drugi, koji nismo „tatini sinovi“, mi smo „najobičniji paraziti koji ’oćemu besplatnu večeru a ne znamo da je nema“. A odakle „tatinom sinu“ „besplatna večera“? Zašto je za tatinog sina koji ima para večera besplatna, a za nas koji para nemamo nema ni besplatnih večera?! Ovo je jedan od jačih paradoksa savremene Srbije koji se može rešiti jednostavnom intervencijom u reč MOT(I)KA. Možda je fraza koju očekuje svetla budućnost – „Nema ’leba bez (usrane) motke“.

4. Ko ga jebe, što nije učio školu

Iluzija ovog iskaza je u tome što neosnovano pretpostavlja da je učešće u univerzitetskom životu određeno nečijom željom ili voljom a ne viškom novca koji imaju roditelji ili staratelji onoga koji se obrazuje i koji taj višak odlučuju da investiraju u obrazovanje svog naslednika – koji će posle da viče, „vidi ga ovaj, neka kopa, e bajo moj nema leba bez motike haha ko ga jebe, što nije učio školu“. Onaj redak primerak mučenog pregaoca iz Surdulice koji se pojavio na ETF-u i koji je u roku diplomirao sa prosekom od 9,81 dok su mu roditelji okopavali baštu i slali nešto sira, jaja i šargarepe i koji je uredno živeo u Domu na Karaburmi i opijao se apatincem samo za srpsku novu godinu, samo je jedan od faktora koji će da služi kao primer kako bi se iskaravalo hiljade nas drugih koji ne možemo da završimo ni višu blejačku. Uvek će nam reći – „Kako on može?“. Ta surdulička mukica nikad i ne kaže za nekog „ko ga jebe što nije učio školu“, nego kad dobije godišnji odmor, ode da poseti staramajku, da joj pomogne oko bašte, komšiluka i drugih joj životnih nasušnosti, ili se, a ni to nije retkost, navuče na čari velegrada, kojom prilikom mu „tatin sin“ nađe posao. „Tatin sin“ ga lepo namesti kod sebe u firmu, on da radi, a ovaj da kaže: „pogle ovi neradnici, ko ih jebe što nisu učili školu.“. I u jednom i u drugom slučaju, Radoje iz Surdulice, budući uspeo u životu, i budući da je sve stekao „sa svojih deset prstiju“, ostaće, ipak, zauvek žrtva bede iz koje je potekao – i kada bude vraćao staramajci dug za žrtvu koju je podnela za njega, i kada se bude pospešivao kokinom na nekom od velegradskih splavova, Radoje će se iznutra uvek survavati niz uspomene na svoju surduličku oskudicu.

5. Ne filozofiraj, nego radi

U prevodu: Ne dovodi u pitanje puno ono što ti naložim da radiš, nego radi po mom, onako kako ti kažem, jer „posao ne čeka“, „ima ko ’oće“.

6. Kako on može?

Radoje iz Surdulice.

7. Ko hoće – nađe način, ko neće – nađe izgovor

Radoje iz Surdulice.

8. Uhvati dan

Uhvatim ga za kurac, u začaranom sam krugu, ne mogu da spavam jer nemam posao i grize me savest zbog toga, moji su me ceo život smarali da nikada ništa neće biti od mene i to se i obistinilo, neka fora samoispunjavajućeg proročanstva; neko vreme sam mislio da zato što sam pametan kao Milanče Mladenović „menjam dan za noć“ i da zato ne mogu da uhvatim dan, jer sam ga promenio za noć, ali đoku moju, ne mogu da uhvatim dan zato što mi izmiče i beži od mene, jer nisam ni „tatin sin“ a nisam ni Radoje iz Surdulice, a ni pomenuti Milanče, koji, istini za volju, nije da ga je baš menjao tol’ko zbog pameti kol’ko zbog pajda.

9. Posao ne čeka

Nikog osim „tatinog sina“.

10. Lenjost je smrtni greh

Lenjost je smrtni greh, blago meni, ako ne budem lenj i zaposlim se kod „tatinog sina“, ići ću u raj, iako mi je na poslu pakao, a „bogatome je teže da uđe u carstvo nebesko, lakše je kamili kroz iglene ušice da prođe“. Hahah, „tatin sin“ neće završiti u raju, ali ni ja večeras neću trpati Maju na Riveru uz Džek i belo, jebiga „nekom je život majka, nekom maćeha“.