Digitalno veče u Reset klubu

Došlo je vreme da se i ovde u Novome Sadu, srpskoj Atini, prestonici kulture, mutavih tipova i Zaječarskog piva, po prvi put organizuje svojevrsni internet skup koji je imao za cilj da na jednom mestu okupi pozamašnu količinu vaskojakih lobanja iz tog digitalnog sveta. Svako normalan se može pitati što probisveti i narkoholičari s ove internet strane rade tamo, ali odgovor je i ovog puta više nego jadan: znamo tipa čija je lopta, a gotovi nas i ekipa koja zove na basket. To je zbog toga što smo se često skupa opijali, a niko nikome nije pokušao da digne đevojku niti da šanira novčanik što su osnovni preduslovi za družbu.

Ovi prvi su držači kluba Reset, a ovi drugi su držači najbolje digitalne agencije od Kanjiže do Manile – najbolje jer su nam prosledili neke pare katkad, naravno. Dodatni bonus i razlog za naše prisustvo se mogao naći u tome što je ovo jedan od retkih skupova takve vrste koji se nije organizovao u nekim pripizdinama Šar planine, Goča i Golije, pa smo odlučili da pozovemo taksi i zamolimo veselog i raspevanog Bosanca za volanom da nas iskipuje poput nuklearnog otpada na zadatu adresu. Nije imao ništa protiv.

Neposredno pre nas stigao je bus pun Beograđana i ostalih brđana, a njihova urođena sklonost ka buci i galami je učinila da se na svečanost infiltriramo gotovo neopaženi. Ipak, na naše opšte zaprepašćenje i nevericu, odmah po kročenju na travnatu površinu tog velelepnog zdanja diskretno smo upitani imamo li vutre. Na to je Frenki iskusno odgovorio negativno, ali kako smo krajičkom oka videli simpatičnog bucka koji je već delovao odvaljeno, znali smo da takvih detalja nikome neće nedostajati. Bezbrižno smo se uputili prema bazenu kako bismo zauzeli strateški položaj za najbolji uvid u neizbežni pad bar jedne pijane debele žene u isti uz karakterističnu vrisku i skiku i talas sramote koje zapljuskuje sve ostale.

Čekajući konobara zamjetili smo da na meniju postoji zastrašujuć spektar koktela svih vrstiju i svih boja počevši od zelene, preko plave, žute, indigo, ljubičaste, ultraljubičaste, pa sve do braonske, sive i boje oka bengalskog tigra u teranju pa sve to ukrašeno dinjama i lubenjinama. To se pokazalo dobrim iz dva razloga: prvi je što je ovo prvi zbor organizovan na teritoriji Novog Sada i okoline u poslednjih 60 godina gde je bilo više jedinki ženske, nego muške vrste. A drugi, i nama bitniji, je što takav izbor pića znači da manje ljudi pije pivo, što dalje znači da će ono sve vreme biti hladno, s dna komore, što dalje znači da će nama biti do jaja.

Konobar je stigao i nastavio samoinicijativno da stiže na svakih pola sata bez da moramo da ga cimamo, što je nešto najbolje što nam se u ćivotu desilo u vezi s ugostiteljstvom te ovom prilikom apelujemo i na ostale ljude iz te struke širom sveta da se dozovu pameti i slede primer osoblja Reseta kome želimo da odamo posebno priznanje. Neko nam je doneo i rakiju u čaši na nogicu, odmah smo je eksirali u nadi da će elegancija i prefinjenost s čaše da se prenese i na nas, međutim bez rezultata. Čak naprotiv.

Nakon par desetina dolazaka konobara noć je lagano počela da pada te je valjalo pogledati sve delove mesta gde se nalazimo. Nekako smo savladali strah da propustimo pad debele žene u zenba i krenuli u potragu za štekom.

Prva ideja je bila da se zabodemo u u neki od apartmana koji se nalaze tačno iznad našeg punkta i koji su predviđeni da se u njima odmaraju, jebu i drogiraju neki bogatiji i lepši ljudi od nas, sa svim desetkama u indeksu, ali kako je još uvek bilo rano a napolju vreme preljepo odlučili smo da ne skrnavimo baš odmah. Put nas je naveo kroz lavirint stepenica i prolaza pa smo se malo zabrinuli da se ne izgubimo u velelepnosti zdanja i da nas ne iskoriste kao ukrase za koktele, ali ubrzo smo izbili u prostorije gde se ljudi smeštaju kad napolju pada kiša ili neki drugi oblik štroke. S prozora smo uočili teniski teren, koji je pobudio naše dobro poznato interesovanje za drevnu igru na travi i linijama, ako nas shvatate hehe.

Brže bolje pohitasmo tamo hladnokrvni poput Lanistera, ali nas prekornim pogledom zaustavi jedan od organizatora i taman kad smo pomislili da nas BIA ponovo špijunira i prati, umiše nam znoj s lica njegove reči: „Možete i ovde”. Ariel je od otirača za noge napravio flop, zamotao u pergament, posolio nečim dok niko nije gledao i nakon toga smo ogladneli, pojeli prepodnevnu proizvodnju Zlatiborca bez leba i vratili se za punkt gde nas je čekalo prijatno iznenađenje. Debela žena još uvek nije upala u bazen, ali se zato slupala niz stepenice.

Atmosfera u našim glavama je tu negde dostigla vrhunac pa smo se preselili u klupski prostor koji je ukusno i modernistički dekorisan, nešto manje zahvaljujući šarenim bojama osvetljenja, a nešto više zahvaljujući letnjoj garderobi prisutnih ženskih osoba. Tu smo zaboli za sto koji je pomalo sakriven ali s koga se pruža odličan vidik na dešavanja, te smo se prepustili netvorkingu tako što su ljudi prilazili našem stolu i pitali imamo li droge – na šta smo odgovarali različito u zavisnosti od toga kako smo bili raspoloženi u datom trenutku. Glasna muzika je srećom ubila bilo kakvu mogućnost normalnog razgovora – kažemo srećom, jer se nismo osećali normalno, te smo rešili da se povučemo na vrhuncu, kao Bajone. Neki su se pokupili u kola, neki u bus i zajezdili smo svako putem svoga matičnog mesta prepuni utisaka i svih tih stvari koje ćemo ostaviti u klozetskoj šolji sutra ujutro. Mada neki nisu čekali do sutra ujutro, sudeći po mirisima koji su se prostirali po zadnjem delu busa.

U svakom slučaju, misija je bila uspešna – Digital Night je sproveden po tarzanskim parametrima, samo sledeći put bi mogli da nas stvarno konsultuju prilikom kreiranja koncepta događaja, mi bismo odabrali muziku da bude BOMBA!