Dnevnik gastarbajtera iz budućnosti

– Ich fürchte, dass die Hose, die Sie mir verkaufen wollen, eigentlich nackte Scheiße sind.
– Nackte Scheiße? Ich bin mir nicht sicher, ob ich Ihnen richtig verstanden habe… Vielleicht ein anderes Model?

(ubaci u gugl translejt, mada znam da razumeš, gledao si ti pormnić, da se ne lažemo)

Nećeš me ni razumeti. Nikad neću naučiti da ne prevodim neke neprevodive srpske izraze na tvoj jezik. Nisi me ni razumeo ni ti, kao ni naivni Diter, davne 2015 kada sam došao ovde. I odveo me na neko mesto, generički lokal na perferiji Hamburga, gde buljuk ljudi puši ispred, mrznući, za koji je Diter smatrao da je ”opasno mesto”, i hteo da ga kolega iz Srbije gleda kao opasnog momka. To mesto je za nemačke okvire možda bilo ”Titty twister” iz filma ”Od sumraka do svitanja”, ali je za srpske bilo krilo porodilišta koje je opremilo Kolo srpskih sestara. Bilo kako bilo, pohodile su taj lokal dame sumnjivog morala.

– Pay then swing, right, Dieter?

Promrljao je nešto, ne sećam se više šta. Plati pa klati. Krilatica koja se može primeniti na sve sfere života, ne samo na snošaj. Uzročno-posledična veza. Novac, pa ispunjavanje potreba. Novac, ključ za sve. Zbog novca sam i došao u taj hladni Hamburg, davne 2015. Nije bilo mesta za mene dole. Znao sam to već na prvom predavanju iz anatomije. Kolege i ja sa juga Srbije nismo ni sa nadom gledali na novu zgradu kardio-hirurgije, znali smo za koga se to gradi. Nama je preostajala dilema- večnost na birou, onda ambulanta u Doljevcu ako si srećnik, za 40 000 dingera do kraja života, ili smorni kursevi nekog tvrdog, nerazgovetnog, nezvonkog jezika koji je na prvom času komično podsećao na porniće, dok je svakim drugim čitanjem odisao sivom svakodnevnicom. Arbeit. Wohnung. Schlafen. Arbeit. Freund? Vielleicht… Pregurao sam i početno čitanje pesmica, i ”moje ime je taj i taj, za fruštuk sam jeo to i to”. Degradirajuće je kad mrcina od 25 godina uči rečenicu ”Hans jede jabuku u dva popodne”. Pregurao sam i moljakanje familije da ostanem. Izdržao sam. Cela armija kursadžija koji sriču ‘‘Das ist ein hund” je izdržala. Pay then swing.

Imali smo i mi neku iskrivljenu sliku toga. ”A nema to, Nijemac (iz Vranja sam, kod nas nema ijekavice, nikad je nije ni bilo, ali Nemac nema tu težinu kao Nijemac. Nemački auto, nije mi nije mi. NJEMAČKO AUTO. TENK BRE, PANCER) ceni ljekara, tamo si gospodin čovek, početna plata 3 000, dele specijalizacije k’o ludi ” Vratiš se posle k’o šef berlinske hirurgije, pa odeš u Niš i profesorskoj deci držiš predavanja. Pobediš ih. Nije to baš bilo tako. Dobićeš neko malo mesto, više selo, neku miki-maus specijalizaciju. Ako te usere, kao mene, neki veći grad, i nešto što nije fizijatrija i titranje baba sa veštačkim kukovima. A da ćeš se vratiti, hoćeš. Za nečiju svadbu, ili ono drugo. Nećeš nikome držati predavanja. ”Oni” će se i dalje kotiti, i nasleđivati mesta, kao u srednjem veku. Tako valjda mora. A ipak si gospodin čovek, ne ide da se vratiš kao što se vraća klozetar, pa se kurči po kraju novom merdžom i stavlja gargojle po fasadi. Tvoja kratkotrajna poseta je manje pompezna. Imaš merdžu, ipak.

Nikad me nije pucala nostalgija. To je valjda boljka prošlog veka. Ne može te pucati nostalgija za gradom u kome se ljudi obraduju novom šetalištu dužine 30 metara sa 2 klupe kao novom dolasku Hrista. Fali mi doduše paljenje automobila, ono što je Napoli za picu, Vranje je za paljenje kola. Ono, puca me nostalgija za kruškom, ili džemom koji pravi baba ili ulice u kojoj je živela prva riba koju sam guzio. NE! Falila mi je zajebancija. Možda je Nijemac hladan, ili možda jednostavno ne želi da se zajebava sa Balkancem napadno turkoidne spoljašnjosti (500 godina, jebiga). Pre samo 70 godina je bio rat, ne iščezavaju arijevske ideje za jednu generaciju. Ortaci koji došli sa ženama (poženili se par nedelja pred polazak, pa majku mu, zaradi par plata pa se vratite i obavite to, ne idete u Kazahstan) na drugom kraju zemlje. Sa istom rutinom. Arbeit. Wohnung. Schlafen. Arbeit. Umetnuli su i Kinder u međuvremenu. Što je dodatno proredilo naše viđanje.

Dieter je bio odstupanje od hladnog njemačkog interfejsa koji ti se u vidu savršenog padajućeg menija ukaže kad im se obratiš. Možda sam mu bio egzotičan, a možda mi je i zaista bio prijatelj. Nisam ni sanjao da će Švaba da me uči kako se ide u kurve, to je bio moj lični poraz, posramio me je. Ipak, u alkoholu nije mogao da mi parira. Jebem ih u usta, piju tolko tona piva po glavi, a žestinu trpe k’o moja tetka Gordana koja posle gutljaja radže krene sa ”Jao, pa ja mnogo brljavim, haaa”. Nadmašio sam ga brzo i u kurvanju. Petlja nemačkog algoritma je nalagala da se oženi i pravi male plavušane kojima nikad nisam bio ”Onkel Georg aus Serbien”. Imamo i mi taj algoritam u Srbiji. Nabiješ 30 u bulju, strine krenu da kukaju, odeš u klub, navataš nešto, oženiš je, ćale ti kupi Opel korsu i sredi ti sprat, kupi TA-peć. Ne važi to ovde. Možda i važi, ali 2025. sam prestao o tome da razmišljam.

Imam opasnu gajbu. Sve Ikea. Kuhinja mi je mala, ali nikad nisam bio neki Džejmi Oliver, a i menza na Urgentnom je pristojna. U frižideru imam mleko koje je smrdelo još 2030., ali nikako da se setim da ga izbacim. Stručna literatura mi krasi police. Kao i ”Pesma leda i vatre”, kompletirana, Martin je ludak, pa on je ladno Džona Snoua… Moša, pavijani. Neću vam otkriti. Soni 7 je do jaja. Selektor Srbije je Koroman. Navijam za Dortmund, nailazim zbog toga na nerazumevanje ovih Ha-es-veovaca sa radiologije. Uzećete kup, ali juče. Pornići se gledaju isključivo u 3D. Lisa Ann je i dalje u poslu, samo granny kategorija.  A mesto gde se dešava čarolija, spavaća soba… I dalje su čarape i gaće posvuda, stare navike teško umiru. Nisam još naučio da onako bude lepo namešten krevet, ravan, k’o kad ga keva namesti. Izgužvam uvek krajeve.

Radim često noćne smene. Tad najviše ima akcije. Tad sam najizbalansiraniji. Izbodene Kurde stabilizujem, šaljem u salu. Trpam bakutanerima nitroglicerin pod jezik. Šalim se s pacijentima, nisu na to navikli, neko to bolje prihvati, neko ne. A i sa humorom sam malo zarđao. Ovde sam Louis CK, maskota celog Urgentnog centra, srce i duša svakog dosadnog dežurstva, kad odem dole Zoran Kesić. Dole se i zbunim nekako. Nisam postao germanski predvidiv, jednostavno, ne možeš staro kuče naučiti novim forama. Nisam izdržao da ne upadnem u kliše trpanja medicinskih sestara, sa drugih odeljenja, naravno, ali brzo me je to prošlo. Živim za vikend, izađem na jedan točeni Erding.. Geringer… ma zar je bitno kako se zove. Nikad ne bude jedan. Svaki drugi vikend se napušim nečim kvalitetnim, jedan lik iz Maroka me snabdeva. Svaki treći vikend platim ravu. U posebnim prilikama dozvolim sebi i malo kokaniđe. Jako retko. Vozim nešto što bi Klarkson sigurno napljuvao, ali meni odgovara. Igram nedeljom basket sa Senegalcima ispred zgrade. Iako sam mamuran, izludjujem ih jurostepom.

Zvali su me 2031. da dođem da predajem Urgentnu, kursevi prve pomoći, plus jedna smena u Hitnoj. Urgentni centar Niš još nema. Preporučio me ortak, kolega Srbin, iz Jene. Šef katedre je lik koji je na vežbama u EKG gledao kao u neku Dalijevu sliku. Nisam hteo da se kompromitujem jebiga, zašto bih trpeo izdrkavanje nekih ćukavaca, kad gore imam sve. Skoro sve.

Pomoglo bi kad bi me ovaj emos koji prodaje pantalone razumeo. Golo govno jebote, pantalone su golo govno, imam skoro 50 godina, zar misliš da želim farmerice sa šljokicama. ‘Aj šljokice, nego tesno, a i materijal je sranje. Kako ne kapiraš? Golo govno. Pomoglo bi i kad bih umesto piva pio dunju, umesto kobasica teleću glavu. Pomoglo bi i da nisam sam za šankom, nego u kafani ”Nišlijska mehana”, gde sam s kolegama kao student tripovao svemir.

– Vielleicht diese Hose?
– Ajde beži u kurac.