Dobar dan, daćete mi žuto

– Dobar dan, izvolite.

– Imate žuto?

– Kako molim?

– Treba mi žuta boja.

– Aha, evo pogledajte na ovoj polici šta vam treba.

– Sve.

– Šta vam treba?

– Sve od žute što imate.

– Mislim gospodine, jel vam treba za drvo, za metal…

– Pa…nebitno. Ali hoću da uzmem sve, razumeš, daj vidi koliko imate na lageru.

– Šta, “ŽUTE BOJE” koliko imamo na lageru? Ne verujem da imam takvu kategoriju u pretrazi. Ali ako mi kažete za šta vam treba, drvo, metal, možd…

– Vidi mali, treba mi za nešto kad nije žuto, da to prekrečim i da je onda žuto. Nači žuta boja. Smo se razumeli? Znači zovi gazdu, vidi koliko imate magacina po Srbiji, jer ja se nisam zajebavao, treba mi sve.

– …ali ja nemam predstavu sad za odma koliko žute boje imamo, niti koliko će to da košta.

– Nisu pare problem.

– Pa onda moram zvati finansijski sektor za profakturu…

– Kešom plaćam.

– Kakim kešom, jebem ti rumunski dezodorans?

– Kešom iz potrošačke korpe domaćica po predgrađima i ostalim Nebeogradima. Onim što je bio namenjen evrokremu za palačinke.

– Monsinjore, ja Vas ništa ne razumem, evo poslo sam poruku gazdi da naiđe kad uzmogne, moraćete se sa njim dogovoriti.

– Zahvaljujem, sešću.

U farbari je nastupila tišina. Mušterija je prekrstila noge, prodavac u nju gledao nemo, i samo se zvonce iznad ulaznih vrata, kojim je kupac oglasio svoj ulazak, još njihalo tamo-amo. Tišinu je zaparao miris friške ture kifli za veliki odmor iz susedne pekare.

– Gospodine, ja ne mogu da shvatim da ste vi ozbiljni…

– A delujem neozbiljno?

– Pa, vi znate o kojim količinama boje mi pričamo… Ova farbara ima bar 10 prodavnica, a i ona je samo deo prodajne grupe, ja ne znam šta vama znači “sve”, ali ako vi otkupite žutu farbu, šta, zalihe za Srbiju…

– Vidi sine, neće boja napustiti Srbiju, naprotiv. Danas je problem što je sve crno i belo. I to ne mislim “ove godine”, mislim već čitave nedelje. Ili crno – ili belo. Čime se ti baviš?

– Pa radim ovde, stric mi drži radnju, ali studiram informatiku…

– Eto, i jesi imo neki ispit ove nedelje?

– Jesam.

– Kako si prošao?

– Desetka.

– Eto vidiš, belo k’o reklama za mister Propera. A šta ćeš kad završiš fakultet?

– Pa ‘kobogda, ovde kod strica u radnji.

– Eto vidiš, crno.

– Nemož crnje.

– Nije ok, monohrom filmovi su za umetnike i one hipstere, nama običnom čoveku treba da se ŠARENI!

– Pa ja ne znam običnog čoveka koji dođe da kupi “SVE od žute”.

– Ne, ja nisam običan čovek, ali sam čovek.

– Pa i ja sam čov…

– Tis moj kurac. Ja sam čovek, ja zastupam običnog čoveka, kad ti nešto treba – nazovi čoveka.

– Znači, po zanimanju – čovek. Postajem skeptičan…

– Ko ti sredio poso ovde?

– Stric..

– Jel bi imo poso bez strica?

– Ne bi…

– Onda je tvoj stric isto čovek. Jes ti sredio nekad nekome poso?

– Nisam…

– Onda si ti moj kurac, vidiš kako se sve polako uklapa.

– I dobro, vi ste “čovek za žutu boju”.

– Ne, ja sam čovek za balansiranje između onoga što narodu treba, i onoga što misli da mu treba.

– I kako se to radi žutom bojom?

– Gledo si onaj klip kad Dačića navuku u skrivenu kameru sa ribom bez gaća?

– Jesam.

– Eto, to smo morali da požutimo.

– Slušam…

– Pa ono, narodu nije baš milo što je on premijer, jel tako? Izmenjo je vlasti ko čaša kosmopolitena šiparičkih ustiju, i sad kao nešto paradira pravi od politike estradu. Jel tako?

– Ni ja ne bih reko bolje.

– Eto vidiš, to je dosta crno. Menjaćemo vladu – nećemo menjati vladu, a ako se narodu digne kurac, ode mas’ u propast goreće opet Beograd ni kriv ni dužan. A sa druge strane, pazi naslov: “ČOVEK VIDO PIČKU, ČOVEK ISPO KUL”.

– Čovek po zanimanju?

– Ma ne, ovako čovek… I šta sad, kako tebi taj naslov zvuči?

– Nezanimljivo.

– Upravo tako, belo k’o gepek Ace Lukasa. E tu nastupamo mi. Belo ti je boja kojoj Srbi najmanje veruju. Ne mogu da prihvate da je sve čisto i mlako, mora neka destrukcija da se desi, pa makar autodestrukcija. Opet, ni crno im ne valja – mnogo napet narod, čim vide neku nepravdu, korupciju, kera na točkovima – odma se diže kuka i motika. Oni veruju da žele da dostignu belinu, da je sve čisto i jasno, i onda prave šou da bi sve raščistili i razjasnili – pa im posle u stvari dosadno…

– Vau. Osećam se k’o da mi je neko upravo objasnio razlog postojanja novog CD-a Doris Bizetić. Znači, kad je svaka nada bila izgubljena…

– A ovo je samo uvod, sinko.

– I pošto ni crno ni belo ne valja – zašto onda žuto?

– Pa sećaš se ovog Ivice Dačića – tu priču smo ožutili k’o gaće na kampovanju, napravili smo bombu, svi su videli.

– Ali šta je efekat?

– Pa jednima je cela spika bila bela, a drugima je Ivica Dačić kao pojava uopšte – crnina. I ništa, sa očajne produkcije skrivene kamere sa jedne strane, i nepopularne ličnosti sa druge strane, pažnju smo sa obe skrenuli na treću – na spiku dal je video namešten ili nije.

– Vau…

– To ti kažem, svi se smirili k’o hipnotisani. To ti je ono kad Bosanci kažu “ma, ja…” ili kad te kafa diže a cigara spušta – ni ođe ni tamo. To ti je žuto. Zlatna sredina, srednja klasa od postojeće jedne, kvizovi, “malko šarenija” slanina, mediokritet kao nacionalni moto. Srbima je žuta k’o budistima narandžasta, ili Atlantiđanima plava.

– Atlantiđani bre nis…

– Aj ne seri mali, ja da sam učio geografiju sad bi’ isto radio u farbari!