Dobra, stara vremena (i zašto su đubre)
Čuvena krilatica koja se uglavnom koristi za sve oblike zabave, mada svojim šugavim prstima može ispipati sve ono što je podložno najbednijem ljudskom osećanju – nostalgiji. Ni jedna droga, rakija ili epizoda Šok koridora ne muti emocije tako podlo niti razbija racionalan dodir sa stvarnošću, kao što to čini setan uzdah uz pogled prepun blentavila, dok misli šaraju po naizgled prijatnim sećanjima. Svačija generacija ima svoja stara dobra vremena, i svakoj je ona što sledi potpuno izopačena. Stvari izgledaju, otprilike, ovako :
– Konsenzus kaže : Kada je moja generacija odrastala, slušale su se i gledale prave stvari, dok je danas sve poremećeno.
– Realnost kaže : Kada je moja generacija odrastala, slušale su se i gledale one stvari koje su bile popularne u tom okruženju, a onda sam izgradio ukus, omatorio i danas mi sve ide na kurac.
Čini se veoma prirodnim, iako nimalo praktičnim, da u jednom trenutku počnemo da žalimo za stvarima koje su nas definisale u ključnim godinama, poticale one iz baš tog doba, ili čak ranije. Ponekad stvari idu tako daleko da nije u pitanju čežnja za zadovoljstvom koje smo doživljavali kao klinci, već čist snobizam kojim odiše čitav retro-pokret. Iako osećaj nostalgije i njen zašto-nisam-rođen ranije pseudo-derivat obuhvataju gotovo sve oblasti života, oni se najčešće izlivaju u domenu pop-kulture, i to onom koji obuhvata muziku, filmove i, od skoro, video igre. Obrađivali smo mi već ovu temu, ali mržnja prema retro-snobizmu iz nas isparava poput alkohola iz groba Pavla Vujisića, pa smo morali da utvrdimo gradivo.
Muzika
Pronađite bilo koju pesmu na Jutjubu snimljenu pre deset ili više godina. Nije bitno u koju subkulturu zalazite, prihvatljivi su čak i lagani pop hitići jebozovne Kajli sa početka novog milenijuma. Gotovo bez izuzetka, najviše ocenjeni komentar biće žalopojka balavca iz Montane koji tuguje što živi u vremenu Džastina Bibera, Keše i ostalih nekih tamo ljudi, a ne za vreme novog talasa britanskog hevi metala, na primer. On zna, prepoznao je kvalitet, iako mu je tek nežnih trinaest.
E, pa, govno malo – sranje muzike uvek je bilo, a za Mejdene bi tada čuo samo od kosijanera u teksas jakni za koga ti je majka govorile da puši drogu. U suprotnom, na radiju bi slušao lagani popić, sličan ovom današnjem, koga je, kao i sve ostalo što nije bilo visokokvalitetno ili ogroman hit, zatrpala gomila sličnih pesmica. Ništa drugačije nije bilo ni kod nas – pop muzika je uvek bila pop muzika : lagana, melodična, retko kada kvalitetna, ali uvek prva koja će stići do slušalaca. Sve ostalo moralo je da se bori na mišiće kako bi izletelo u javnost, a to je uspevalo bendovima koji su dokazali svoj visok kvalitet, i kasnije, dalekosežan uticaj. Možemo slobodno reći da su, recimo, Cepelini obeležili jednu eru, ali da sednemo u DeLorean i vratimo se kroz vreme, ne bismo naišli na gomilu istomišljenika, niti bi svako imao Pejdžovu sliku uz kandilo i svetu Petku. Ne, za svaki Cepelin postojalo je desetine krš bendova svakakvih žanrova. Ako idemo dalje, bez sumnje bismo zaključili da je za svakog Mocarta, postojalo stotine osamnaestovekovnih salcburških verzija Ke$e, čija droljabilnost i muzički netalenat nije bio ništa manji. Razlika je jedino što tada na njih nisi mogao da naletiš na internetu jer brzina nije prelazila 52 kilobita, ali ih je svakako bilo u tavernama. I ljudi su ih slušali. Tu smo sami krivi, jer smo većinski žgadija koja bi radije drmusala glavom uz zarazne a skrnave Ace of Bace bitove, jer za bilo šta komplikovanije jednostavno nemamo razvijen sluh, obrazovanje ili čak nismo spremni za takvu muziku.
Legitimna žalba : muzika kakve je bilo ranije više se ne pravi.
Pre pola veka, rok je bio nešto sveže i od tada je promenio mnoge oblike, ponekad postajući kompleksniji (progresiv, na primer), ponekad jednostavniji (pank). Danas se moramo suočiti sa činjenicom da je taj zvuk, ipak, pomalo istrošen. Nije čudesno nikla nova generacija ljudi koja je odlučila da je progresiv sranje, već je jednostavno izgubilo svežinu i samim tim nije zadržao interesovanje publike. Protekla decenija je bila tokliko bezidejna da je se glavni rok pravac oslanjao na oživljavanje post-panka osamdesetih i garažnog roka šezdesetih godina. Jebiga, stanje je jednostavno tako i ljudi ne mogu proživeti istu euforiju, jer noviteta ne postoji.
Rešenje : Prvo, koristi internet. Postoje milioni ljudi koji vole istu muziku ko i ti, a neki od njih su se latili gitara, bubnjeva i trombona i rešili da krenu stopama omiljenog vam benda. To što nemaju pola milijarde pregleda na JuTjubu ne znači da nisu dobri. Nove tehnologije nam omogućavaju da dođemo do željenog izbora mnogo lakše nekgo ranije. Praktično nam je sve servirano, samo što ponekad treba kopati kroz đubre da bi se došlo do prave stvari. Kada bi trošili upola manje vremena na ostavljanje patetičnih komentara, upola više bismo imali za traženje bolje muzike. Drugo, prestani da mrziš Džastina Bibera. Kakve, koji kurac, on ima veze sa tobom? Jeste, ima neku iritantnu facu, ali on pravi muziku za devojčice, od kojih će neke nakon par godina samomržnje da odu u subkulturu po tvom ukusu, pa možeš da ih impresioniraš Maršalom koji ide do jedanaestice. Jednostavno, ne slušaj muziku koju smatraš idiotskom, i ona za tebe neće postojati. Isto kao što ne ideš do instituta za mentalno obolele i piješ pivo sa pacijentima, pa se onda na internetu žališ kako su ti ortaci nenormalni. Ako ti ćera sluša debilizam, vaspitaj je, roditelj si joj, u pičku materinu.
Film
Oblast koja je najviše pogođena snobizmom i to na više frontova, ali ćemo se ovoga puta orijentisati prvenstveno na onaj koji se okreće na klasičan Holivud, kritikovaći nasilje i neukus u filmovima današnjice. U pitanju je boleština koja zahvata i publiku i kritiku, debelo favorizujući filmove snimljene pre sedamdesetih godina prošlog veka. Hipoteza kaže :
Niko ne može da zameni šarm Kerija Granta, gracioznost Elizabet Tejlor, suptilno nacističko opredeljenje Jula Brinera. Filmovi tog doba su originalni, moralni i pre svega, takve visine kvaliteta da ima specijalni efekti ne trebaju.
Činjenica da su matoriji filmovi po sadržini generalno blaži ne leži u tome da je moral bio na visokom nivou. Ne, pušio se i tada kurac za ulogu, kao i danas. Stvar je u tome da do 1968. godine svaki holivudski film morao je da se vodi određenim pravilima, tačnije zabranama, koje je propisivao Hejsov kodeks. Vilijam Hejs bio je protestantski sveštenik i glavni cenzor filmske akademije i jednostavno nije voleo čamuge, nasilje, klinke starije od deset godina i uopšteno sve što su crkva ili duh tog vremena prezirali. Kontraverzne teme nisu se mogle obrađivati, već je sve bilo skockano tako da priča ide u pravcu američkog sna. Ušuškanost u idilu jeste prijatan osećaj, ali retko kada je umetnost, i nikada ne vodi ka napretku. Naravno, dok ljudima ne pukne film, pa od 1967. sa Bonijem i Klojdom i Maturantom nabiju prst u oko čitavom Holivudu do te mere da je cenzura morala da se povuče. Čitav prethodni period, generalno, predstavlja licemerje oličeno busanjem u grudi o Americi – zemlji slobodnih, istovremeno zabranjujući sve što sistemu ne ide uz dlaku. Kod nas, otprilike u isto vreme, sličnu frku napravio je Crni talas, sa Makavejevom na čelu. Cenzurisanje cenzure omogućilo je istraživanje novih ideja i samim time procvat filmske umetnosti koja je u Americi bila pod stagnacijom tri decenije, ako izuzmemo tehničke i narativne inovacije.
Legitimna žalba : kinematografija poslednjih godina je zatrovana rimejkovima i adaptacijama.
Delimična istina. Adaptacije su uvek bile prisutne, i to u velikoj meri. Kjubrik, na primer, od svoje rane karijere nije snimio film rađen po originalnom scenariju. Noar žanr, vizuelno i karakterno najinteresantniji u to vreme, većinski je proizvod obrada detektivskih romana. Rimejkovi su bolna istina, prvenstveno u hororu i naučnoj fantastici, ali to su žanrovi koji svako-malo zapadaju u kreativnu krizu, dok ih nešto ne izvuče iz kanala, poput, recimo Krejvenovog Vriska, sredinom devedesetih.
Rešenje : Prvo, ne budi snob. Niko neće misliti da si pametniji ako voliš filmove Bilija Vajldera, a prezireš Nolana. Misliš da su Transformersi idiotski film? Svaka čast na kritici, Majkl Bej će ti lično čestitati, provalio si ga. Film takav i treba da bude. A bilo ih je i ranije, pun kurac – dovati se serije pod imenom Mystery Science Theater 3000 i sam ćeš se uveriti. Zlatno doba Holivuda izrodilo je mnogo klasika, ali ipak nije svaki film vredan gledanja (kao i uvek, svuda), a i, da se ne lažemo, neki su ipak loše ostarili. Nemoj se žaliti na neoriginalnost Holivuda, zagrebi površinu, odgledaj neki evropski, azijski film ponekad. Oni se ne plaše da prikažu ono što amerikanci ne smeju. Isto tako, nemoj da te je blam što ti se sviđa kako Leatherface mlatara motornom testerom, umesto što je poetičan poput Rudolfa Valentina.
Igre
Zajebancija relativno novijih generacija, igre su pošast koja nas drži podalje od jebanja negde od sredine osamdesetih godina. Glavna pritužba ide ka tome da su sisači vremena izgubili dušu, da je svaki novi produkt zle korporacije, da nema ni trunke originalnosti, niti entuzijazma koji se video u starijim naslovima. Ja, eto, mrzim, između ostalog, Gears of War serijal, kao i gotovo svaku drugu pucačinu sa cover-based sistemom. Dosadne su mi u pičku materinu. Čak i kada imaju kudikamo interesantnu priču (Spec Ops : The Line), retardirani trend pucaj-pa-se-sakrij mehanike me sprečava da uživam u bilo kojoj igri tog tipa, izuzev Mass Effecta, koji opet ima neke druge mane. Ali, da sam klinac, sunce ti jebem, al bih uživao u motornoj testeri GoW-a, isto kao što sam uživao da pucam u karakondžule u Dangerous Dave-u. Opet ide ono od ranije – navikli smo na jednu stvar koja nas je pratila godinama, a svaki novitet, iako ponekad praktičan, predstavlja skretanje od savršenstva koje smo sami izgradili u sopstvenoj glavi. Danas skoro svaka igra ima nebrojeno puta jednostavniji interfejs i bolju mehaniku od svojih ne toliko matorijih predaka, ali većina nas ne želi to da prihvati, jer kroz svaku partiju Call to Power-a proživljavamo iskustvo detinjstva, dok je Civilizacija 5 idiotizam za dečurliju, iako to uopšte nije. Igre najviše izazivaju nostalgiju, jer nas navikavaju na određeni sistem pravila koji ne trpi bilo kakvu promenu, ma koliko ona bila na bolje.
Legitimna žalba : PC gejming umire.
Istina, barem kada su u pitanju visokobudžetni naslovi. Konzole su već godinama prioritet, PC odnosi minimalan deo kolača i po zaradi i po brizi razvojnog tima. Dani izobilja su prošli, zlatna Far Cry-Doom 3-Half Life 2-Wow-Rome-Bloodlines 2004. godina, koja je poslednja obilovala AAA ekskluzivama je završena pre gotovo čitave decenije. Danas smo srećni ako dobijemo osrednje optimizovan port sa konzole.
Rešenje : Ako si toliko zagrižen kada je retro gejming u pitanju, ne kukaj, već pravac Abandonia i pretraži gomilu igara koje su slične tvojoj omiljenoj. Ako te brine definitivna smrte PC-a kao igračke platforme, znaj da se to neće dogoditi još bar deset godina, a do tada ćeš verovatno već uveliko menjati pelene i proklinjati sebe što nisi metnuo kurton. I, najbitnije od svega, ako te more oba problema, u pičku materinu – osvrni se oko sebe. Indie gaming, igre nezavisnih razvojnih timova, eksplodirale su u poslednjih pet-šest godina. Primer? Minecraft, verovatno najpolularniji naslov poslednjih godina, toliko je retro i toliko zarazna da i tvoja baba može da je igra. Izguglaj Humble Indie Bundle i videćeš da su desetine igara svih žanrova izdate, između ostalog, i pod tom zastavom i nema namere da se s tim prestane, dokle god ima publike. A ima je, i to mnogo.
Suma sumarum : prestani da se žališ, nisi poseban ni po čemu, koristi taj Gugl za nešto korisno, a ne za pederske žalopojke sa gomilom beskorisnih istomišljenika.
