Dobro veče, ja sam Tihomir

Civilizacija nam je donela sijaset hvale vrednih dostignuća poput točka, truleks krpe ili mogućnosti da neograničeno serendamo lupajući po tastaturama. Istovremeno, civilizacija je sabijala našu prirodu i sklanjala biološke potrebe od nas samih. Tako danas nije konvencionalno da spavaš, jedeš, jebeš, sereš i pišaš gde god hoćeš i kad ti se prohte. Na otvorenom spavaju samo vagabundo Goran Karan i klošari. Hrana se ne ubiva toljagom, nego se plaća – slično je sa ženama. Kenja se i piša samo po mokrim čvorovima, u za to predviđene rupe.

Poslednji bastion, jedini tračak nade za spas prirodnog u nama, je – prdež. Njega ni zakon nije uzeo u obzir – ako se isereš nasred Knez Mihailove, pisaće ti prijavu. Ako prdneš, mogu da te uhvate za kurac.

Prdež nastaje unošenjem vazduha. Uglavnom. Zato više prde oni koji češće jedu, mljackaju, drže govore dok žvaću, puše ili ližu lizalicu. Još se prdežom izbacuje kiseonik pristigao iz krvotoka, a bakterijska reakcija čini da od njega ostanu samo smrdljivi nitrogen i ugljenik dioksid.

Čovek dnevno prdne 14 puta. Prosečno. U ovaj prosek ulaze i debeli smrdljivi komšija Krajišnik i Monika Beluči. Da, i ona prdi i to gadno. Nivo smrada ne varira značajno, pa sve i da komšija jede prebranac i konjske kobaje, a Monika njoke sa rendanim parmezanom.

Ovo gore spada u opštu kulturu, dakle znanja koja nije rđavo imati, ali ti neće leba doneti – slično kao fakultetska diploma. Sada međutim slede korisne i primenjive činjenice. Ali najpre da se upoznamo sa jednim prdežom koji zauzima posebno mesto u našim srcima.

– Dobro veče, ja sam Tihomir.
– Dobro veče, Tihomire. Recite nam nešto o sebi.
– O sebi? Pa nije ovo Fejsbuk jebeni… dobro – tanušan sam, nežan i elegantan. Uprkos tome, štipam za oči.
– U čemu je tajna Vašeg uspeha, Tihomire?
– Pa igram kao Hakan Šukur, ako me razumete. Neupadljiv sam, ne kurčim se po novinama, ne dernjam se na terenu – i prc, onda nabijem het-trik.
– Hvala na uvodnom razgovoru, pogledaćemo sada mali pregled vaših karakteristika.

Tihomir, starijim čitaocima poznat i kao puv, je prdež koji je nečujan, reklo bi se – sofisticiran. Glasnoća prdeža zavisi od pritiska – što je nadolazeći vetar veći, a creva i analni otvor manji – zvuk će biti gromoglasniji. Koristeći se ovim, Tihomira možeš proizvesti ako pre ispuštanja malo razmakneš guzove i time raširiš čmarinu, te smanjiš pritisak.

Mnogi tvrde da je Tihomirova ubojitost mit – te da on smrdi jednako kao i regularan prdež. To nije tačno. Tihomir je često produkt ne progutanog vazduha, nego bakterijske reakcije – prdeži stvoreni igrom bakterija su u manjim mehurićima i topliji, te stoga izlaze nečujno.

– Čestitke, Tihomire! Dakle istina je da ste ubica?
– Svakako. Znate, naš narod kaže da ovca koja mnogo bleji malo vune daje. Vidite – ja ne blejim uopšte.
– Mnogo se priča o vašoj – dopustite mi da kažem – antologijskoj vezi sa pasuljem?
– Jeste. Vidite, pasulj ima u sebi neke zajebane šećere koje ljudi teško vare. Zato bakterije popizde i onda ja prosmrdim kao Pančevo.
– Kakva Vam još hrana godi?
– Ah, pomenimo samo sladak kupus, jaja, mleko, lebac i Jagodinsko. Mnogo Jagodinskog.

Generacijska je dilema: da li smrad ostaje na mestu prđenja ili se kao rep vuče za subjektom koji je prdnuo? Istina je negde između: četiri petine gasa ostaje na mestu puštanja vetra, a jedna petina se seli. Empirija nas uči i da jedan fragment smrada zauvek ostaje u gaćama kojima daje prefinjenu nijansu braon boje.

Tihomir nemilosrdno koristi činjenicu da većina smrada ostaje u mestu. On se šunja kao japanski nindža i to je njegov najveći kvalitet. Stoga je to prdež prikladan za sva mesta i prilike. Štaviše, Tihomir se lako može podvaliti.

– Tihomire, otkrijte nam gde se najlakše podmećete.
– Tapacirung. Nameštaj koji je tapaciran ne stišće guzicu i ja se tu lako rastopim, jednostavno razmažem k’o mas’ na ’leba.
– Shvatam. Ali u kojim prilikama Vas podmeću?
– Ne biste verovali – u svim. Na ispraćajima, daćama, sednicama vlade kao i u emisijama Da Možda Ne na RTS-u.
– Aha, dakle zato koleginica Olja Kovačević ima onakvu facu… Ali šta se postiže tom podvalom?
– Dozvolićete mi malu digresiju. Poznato je da se većina muškog življa sa pravom ponosi svojim prdežima i zlodelima koja ovi proizvode. Pičkice i žene se stide prđenja – upravo njima mene podmeću. Osoba kojoj me podmeću biva ismejana, izvrgnuta ruglu i na neki način diskriminisana. Prvoklasni doživljaj.

Takozvani grejs period (vreme koje protekne od ispuštanja Tihomira do trenutka dok ga nosevi ne registruju) traje od 10 do 20 sekundi. Zver zapravo zdiba odmah, ali joj treba neko vreme da proputuje. Brže ide ako je anus obnažen, sporije ako su preko njega tange i haljinica, a još sporije ako je u pitanju radnički skafander. To je ujedno i vreme u kom treba podmetnuti prdež i galantno nestati sa mesta zločina.

– Tihomire, hvala na razg… razgov… šta je ovo krv ti jebem? Tihomire, to ste Vi! Pa smrdi kao grizli, kamere će nam obnevideti! Ovo je zulum, Tihomire!
– Jebiga, matori. Iskustvo. Hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka…